TREĆI DEO – ŽIVI I SUROVI BOG

Sedim u jednom ofucanom stanu u Ulan Batoru i gledam domaćina Baira kako nazdravlja sa flašom vodke velikom Džingis kanu. Pored njega sedi stariji brat čije pravo ime nisam saznao, a još je poznat i kao Edvard, bivši pandur iz Moskve i sada pripadnik mongolske mafije. Činjenica je da su braća Bair i Edvard Burjati, a ne Mongoli, no ta činjenica nije bila od naročite važnosti za bilo koga ko je dolazio sa Zapada i, iskreno, taj nije ni mogao da raspozna ove dve populacije. U društvu su još dvojica mongolskih gangstera koji su se štipali sa dve mlađe prostitutke. Čudna svita u društvu jednog turiste koji je od Baira iznajmio sobu za pet dolara na dan. Nije bilo potrebe da stavljam katanac na vrata sobe jer je od dvojice braće zazirao čitav blok zgrada u radijusu od dva kilometara. Ako je neko hteo i mogao da me opljačka to su svakako bili moji domaćini koji su mi se obraćali na ruskom svaki put kada bi hteli da saznaju moje namere za taj dan. Kažem, napiše se gangsteri  i počeše da mi objašnjavaju kako od vremena Velikog kana imaju običaj da kažnjavaju izdajnike sa kaznom ,,hiljadu zaseka”. To je naročito gnusan način da se neko pogubi jer dželat mora da vodi računa kako sa veoma oštrim sečivima ne bi povredio žrtvu fatalno   i ona izdahnula posle prvog ili devesto devedeset osmog ranjavanja. Jednostavno, žrtva mora da bude svesna svakog zaseka i poslednji hiljaditi mora biti koban. Kada su mi sve to objasnili priupitao sam ih da li počinju sa žrtvom tako što joj prvo podseku nokte. Oni zaćutaše, pogledaše se i onda gromoglasno počeše da se smeju. Mislim da je ceo Ulan Bator podrhtavao od smeha kome su se pridružile i prostitutke. Jedan od gangstera me zagrli i kaže da oni vole Srbe i da će rado okupiti odred Mongola i Burjata kako bi pomogli Srbima da povrate Kosovo. Ovog puta sam ja onemeo i zagledao se u kosookog gangstera koji mi se cerio u lice. Mislio sam da je totalno nepismen i neobavešten, kad ono… Da ne ispadnem majmun kažem mu da kosovsko-srpski problem neće postojati kada horde sa Istoka nagrnu ponovo na Evropu. Oni svi, sada, poskočiše i zapljeskaše rukama. Otvorili su još dve flaše vodke i to zajedno popismo. Kaže Bair da me je dobro procenio jer je čuo da su svi Srbi zaposleni od ruske mafije i da zajedno možemo da uspostavimo bratstvo od Beograda do Pekinga. Sada sam ja urlao od smeha i sam ne znajući da li je to zbog te futurističke vizije ili zbog udarca vodke. Na trenutak smo zaćutali i jedan od gangstera, kome je prostitutka sedela na kolenu, mi se unese u lice. Rekao je: ,,Najgore laži su laži kukavica. Nije teško pri svakoj laži koju čovek kaže izmisliti neki važan razlog koji se navodi kao nužan. Takvog čoveka ne tera na laž veća ili manja nužda, već kukavičluk ispred koga beži i sprečava plašljivca da kaže istinu.Ne postoji nikakva nužda i nevolja, pa makar bila to i smrt koja je tu pred tvojim nosem.Laž udesetostručuje nepoverenje i pojačava opasnost koju čovek želi njome da izbegne. Laž ubija samopoštovanje.Najstrašnije je to što lažov ne uviđa da vrši samoubistvo. Lažov gubi veru u druge ljude. On je zločinački prekinuo moralnu vezu koja ga je vezala sa svima pa mora svakoga časa da bude spreman na to da drugi ljudi postupaju sa njim kao sa smećem. Laž je najopasnija kad je ne otkriju, kad je lažov ispunio svoju svrhu i kada je tzv. laž iz nužde prividno uklonila nuždu. Tada laž cveta u potaji. Niko je ne vidi i niko je ne uništava.Prepoznaje je samo lažov. On je neguje i gaji.Laž tera hiljade novih cvetova laži da rastu pa se seme širi svuda. Kada je lažov izrekao prvu laž nije mario, no pošto se ona rascvetala sada lažov vidi da je njegova neistina postala korov koji je zaglušio svu dobrotu. Zato mi čupamo korov kada god ga vidimo, naš srpski prijatelju. Da, prvi zasek na lažovu je onaj najslađi, odsečemo mu jezik da ne bismo morali da slušamo njegovu kuknjavu i dalje laži dok mu zasecamo još devetsto devedeset devet rana”. Reče to moj mongolski prijatelj, zabaci se na fotelji i zavuče svoju kosmatu ruku prostitutki ispod mini suknje. Ona se i dalje kikotala pa meni ništa drugo nije preostalo nego da iz čarape izvučem neku paru i dam Bairu kako bi kupio još nekoliko boci vodke. Noć je bila duga  i iz olupane soc-realističke zgrade orio se smeh i pesme na ruskom sve do zore. Nikome od okolnih stanara nije palo na pamet da se požale zbog buke.

Legendarni zamak Ksanadu je izgradio Kublaj kan na mestu koje je dovoljno bilo blizu administrativnoj prestonici Pekingu, a opet ne tako daleko od njegove rodne Mongolije i dragih mu stepa. Možda je fer reći da je Ksanadu bio negde između Ulan Batora i Pekinga. Popularna trans-sibirska železnica staje u jednom od najružnijih mesta na planeti koje je i granica između Kine i Mongolije. Ispred policijske stanice u tom gradu policajci i gangsteri igraju bilijar motreći ispod oka potencijalne žrtve. Ne preporučujem slučajnim prolaznicima da praktikuju ono što se zove ,,eye contact” i preporučujem da govor tela bude što je moguće neutralniji od uobičajenog, dapače najbolje je skloniti se u mišju rupu i čekati prevoz za dalje. Tamo gde je bio Ksanadu nekada, sada su tu samo ruševine. Po onome što je zapisao Marko Polo: ,,Kublaj Kan je naredio da se u Šanduu podigne palata, od mermera i drugog dragog kamenja, veličanstvena i po otmenosti svoga oblika i po veštini prikazanoj prilikom gradnje. Dvorane i odaje su pozlaćene i veoma lepe.Jedna fasada palate okrenuta je prema unutrašnjem gradu, a druga prema zidu. Unutar granica ovog kraljevskog vrta ima bogatih i velelepnih livada, koje napaja sijaset potočića, gde pase mnoštvo jelena i koza, kako bi služili kao hrana za jastrebove i druge ptice koje se koriste za lov, a čije se krletke takođe tu nalaze. U središtu ovog predela, tamo gde se nalazi divna šumica, Kublaj je podigao kraljevski letnjikovac, koji se oslanja na kolonadu izuzetno lepih stubova, pozlaćenih i lakiranih. Oko svakog stuba zmaj, isto tako pozlaćen, obavija svoj rep, dok mu je glava okrenuta prema izbočini krova, a kandže, tj. šape pružaju mu se nadesno i nalevo. Krov je od bambusove trske, dobro lakiran da nikakva vlaga ne može da mu naudi. Zdanje je sa svake strane, kao šator, osigurano sa više od dve stotine svilenih užadi, jer bi ga u suprotnom, usred male težine materijala, jaki vetrovi prevrnuli. Sve je podignuto tako domišljato i majstorski da svi delovi mogu da se rasklope, premeste i ponovo sklope. Tu Kan drži, u blizini, ergelu od oko deset hiljada konja i kobila, belih kao sneg. Niko ko nije od loze Džingis kana ne sme ni da se usudi da okusi mleko ovih kobila. Poštovanje koje se ukazuje tim konjima tako je veliko da, čak i kad pasu na kraljevskim livadama ili šumama, niko se ne usuđuje da kroči ispred njih, ili da im smeta na bilo koji način. Astrolozi koje Kan uzima u službu, veoma su upućeni u magijske veštine, objavili su da je Kublajeva dužnost da, jednom godišnje, dvadeset osmog dana u mesecu avgustu, rasprše na vetru mleko dobijeno od ovih kobila. Ovi čarobnjaci su zaista silni jer sam jednom prisustvovao kada su se popeli na krov kanove palate i silinom svoje magije oterali tmurne i kišovite oblake. Oni uveravaju prost svet da ovo izvode uz pomoć Boga. Izgledaju grozno i nepristojno, lica su im stalno prljava, kose raščupane i žive kao životinje. Pored toga praktikuju da osuđenike na smrt raspolute na dva dela i potom ih stavljaju na vatru i kad su ispečeni jedu”. Kolridžov opijeni um nam je dočarao čudnovatu lepotu Ksanadua u vekovima kada su se romantičari uzdizali svojim vizijama nad sivilom vremena predindustrijske revolucije: ,,I usred te buke Kublaj sve čuje, glas predaka što rat najavljuje. Ta senka dvora lepog što lebdi nad talasom mora, tu je Kublaj čuo huk pećina i izvora. Niko nikad takvo čudo video nije, dvorac pod suncem nad pećinama leda”.

Kolridž je poput sibirskih šamana uvek bio u potrazi za imaginacijom i nadprirodnim aktivnostima sa snagom da oseti najsuptilnije emocije i misli pre nego što će da uroni u dubine proročkih snova. Osećaj i intelektualni napor moraju biti ujedinjeni. Samo intezivni snovi i vizije imaju šansu da budu proročki. Imaginacija tumači i prevodi fizičke senzacije u emocionalne prevrate i  jezik morbidnih snova u javu. Telo gubi kontrolu nad svojim  organima i njihovim funkcijama u procesu sanjanja. Frekventni paralitički osećaji su opsedali Kolridža dok je sanjao i dok se budio iz snova. Njegovi snovi su vršili takav pritisak na njegovu svest da je telo počelo da krvari iznutra. Ponekad se budio sa masnicama, nekom vrstom stigme, svedočeći o fizičkim manifestacijama tih strašnih snova o kojima je govorio i pokušavo da ih prenese na pesnički teren. Kolridžovi poštovaoci su često bili zbunjeni  jer, uglavnom, nisu mogli više da razlikuju Kolridža sanjara od Kolridža pesnika. To je prosto tako zato što je zapadna teoretičarska misao uvek isključivala transcedentni faktor u pesničkom karakteru. Uvek su im bili miliji pesnici koji veličaju vladajuću elitu i u njoj traže heroje i svoje mecene. Zanemarivali su činjenicu da je pesnik taj koji podiže dušu čoveka do nivoa aktivnosti prema njegovoj vrednosti i integritetu. Pesnik je taj koji kreira kompoziciju koja nas vodi u avanture u kojima veliki broj ljudskih kvaliteta živi u harmoniji jedni sa drugima. Kolridž je leteo poput šamana  u prošlost i u budućnost.Kada bi otvorio oči, shvativši da je u sadašnjosti  pred zbunjenim licima kritičara, ništa mu drugo nije preostajalo nego da nam u tajnim formulama i znakovima ostavi u amanet dokaze o svetovima koji čekaju najhrabrije i najlucidnije. Kublaj kan je imao u sebi zrno pesničkih vizija i pod uticajem svojih taoističkih i budističkih savetnika krenuo je dublje u otkrivanje Kine.

Naravno da je u to vreme kruta sila još uvek bila garant slave i moći pa je Kublaj angažovao velike mongolske i preobraćene kineske trupe kada je krenuo ka jugu Kine. Ono što mu je bio cilj nalazilo se na dohvat ruke – Song kraljevstvo. Oko sedamdeset  miliona ljudi skoncentrisano oko najdrevnijih kineskih gradova i oko reke Jang Ce, jedne od najplodnijih na planeti, ovo kraljevstvo je bilo poznato još pod imenom ,,Srednje carstvo”. Prava snaga Songa je bila u njegovoj kulturnoj snazi skladno pomešanoj sa ekonomskim rastom. Song kraljevstvo je izvršilo uticaj na Tibet i ono što danas zovemo Indokina pa se to vreme pamti kao i jedino kada su svi narodi na tim teritorijama živeli u relativnom miru. Jednostavno, u godinama kada se Kublaj kan spremao da aneksira Song kraljevstvo, nije postojala na planeti država ili carstvo koje se po intelektualnoj, kulturnoj i duhovnoj snazi moglo meriti sa ,,Srednjim carstvom”. Kublaj je naučio na greškama svoje starije braće koji su u ratnim kampanjama po Kini često grešili ne uzimajući geografske     i kulturne faktore u obzir prilikom planiranja. Kublaja nije zanimao frontalni napad na utvrđene velike gradove po Kini, niti ga je zanimalo masakriranje i nepotrebno kažnjavanje stanovništva. Kublaj kan je poput lukavog mačora tiho išao oko svoga plena i mnogo vremena posvećivao psihološkim faktorima koji imaju veze sa pokoravanjem i pacifikacijom stanovništva. Kublaj je napravio ogroman zaokret sa svojom armijom i počeo da krcka Song kraljevstvo sa juga i jugoistoka. Tamo gde je drevni put čaja, između današnje Burme, Laosa, Vijetnama i Kine nalazi se provincija Junan u kojoj živi preko pedeset različitih etničkih grupa. Kada sam od drevnog Lidžijanga, koji je još pre Hrista bio prestonica slikovitih Naksija, krenuo ka tibetanskom biseru Šangri La, prošao sam pored gradića koji zovu Dali. Nisam ni slutio da je neposredno pred invaziju Kublaj kana, sredinom trinaestog veka, tu bio trgovinski centar između Indije i Kine od koga su koristi imale  kraljevine u Tajlandu, Kambodži, Burmi i Vijetnamu. Kublaj je smireno i veoma taktički presekao ,,žilu kucavicu” trgovine i velikaše zavisne od nje prinudio na pregovore. Kada čovek provede neko vreme u Junanu, koji u današnjoj Kini ima status autonomne pokrajne, poželi da u njemu ostane do kraja života. Blaga klima, neverovatan kulturni naboj, blizina Snežnih planina i tropikalije, stanovništvo koga odlikuju prekrasni fizički atributi i mogućnost trgovinskih razmena, dolina Mekonga, činili su to da su svakom vladaru curile sline na pomisao vladavine nad Junanom. Bai su drevni stanovnici Junana, baš kao i Naksi, Mjao i razne vrste Tibetanaca i Burmanaca. Svi su jako ponosni na svoje tradicije koje datiraju više hiljada godina unazad i odlikuju se neverovatnim talentima za umetnost. Pod oštrim okom svojih savetnika, Kublaj je vodio računa da ne uvredi nijednu  grupu i tako pokušavao  da ih ujedini na bazi individualnih sloboda. Jao Šu je ispričao Kublaju priču kako je Songov general Ćao Bin osvojio Nanđing bez kapi prolivene krvi. Kublaj je bio inspirisan sa ovom pričom pa je od tad uporno slao izaslanike da nagovaraju vladare malih kraljevina da se podvrgnu pod njegovu vlast. Kad god bi vladari bili suviše gordi i odbijali predaju, Kublaj je slao pod okriljem noći glasnike koji su običnom narodu govorili da je glupo da oni plaćaju cenu zbog nepromišljenosti svojih vladara. To je imalo efekta jer su se trgovci i seljaci bunili pa svrgavali svoje lidere koji nisu hteli da sarađuju sa Velikim kanom. Kada sam se šetao Kunmingom, prestonicom današnjeg Junana, bio sam zahvalan mudrosti Kublaj kana posle osamsto godina, jer je multikulturalizam ove provincije bio na takvom nivou da bih svakome ko bi voleo da vidi kako to funkcioniše poželeo da ovde dođe i uživa u čarima Junana.  Pošto je uspešno pripojio Song i Junan svome carstvu Kublaj kan je svoju pažnju usmerio ka Tibetu. Danas je Tibet u sastavu Kine i mnogi stanovnici države ,,na krovu” sveta su nezadovoljni tim statusom pokušavajući da sa svojim inostranim sponzorima ubede svet u očiglednost kineske okupacije. Situacija sa kinesko – tibetanskim odnosima je bila komplikovana još od antičkih vremena sa naizmeničnim pretenzijama i jednih i drugih prema teritorijama za koje su osećali da im prirodno pripadaju. I onda se pojavio Kublaj kan koji je sve to zaokružio u jednu celinu.

Do početka sedmog veka, budizam se učvrstio u Srednjoj Aziji, to jest u oblastima severozapadno od Indije preko koje je i dospeo u Kinu. Međutim, dotle još nije bio prihvaćen na Tibetu. Prva nastojanja da se tamo uvede povezuju se sa tibetanskim kraljem Sronšanom Gamboom u sedmom veku. On je imao ogromnu želju da u svojoj zemlji predstavi duhovna i kulturna dobra budizma, ali je naišao na neverovatno snažan otpor sveštenika tibetanske domorodačke religije bon. Ubrzo posle prvih pokušaja da se uvede budizam, jedan gostujući indijski budistički učitelj iz Nalande shvatio je da bi za narod kakav su Tibetanci, čija je kultura bila tako duboko prožeta magijskim postupcima, od svih oblika budizma najprihvatljiviji bio – tantra budizam. Tako se dogodilo da su iz Udijane, oblasti zapadno od Tibeta, pozvali Padma-Sambavu, znamenitog učitelja i tumača tantričkog budizma. On je postigao veliki uspeh i od tada njegovo ime je vekovima visoko poštovano na Tibetu. Oblik budizma koji je Padma-Sambava uveo zove se vađrajana i podario je tibetanskom budizmu dva karakteristična obeležja – necelibatne monahe i magijske rituale. Ipak, bon sveštenici su 838-e organizovali pobunu i u njoj pogubili kralja naklonjenog budistima. Počinjeni su masakri nad budistima i mnoštvo manastira je zapaljeno. Malo se zapadnih istoričara osvrće na činjenicu da su Tibetanci u svojoj ekspanziji 763-e čak osvojili drevnu kinesku prestonicu Zian, no unutrašnje borbe gurnule su Tibet u neku vrstu ,,crne rupe” u narednim vekovima.

Ponovno buđenje na Tibetu se vezuje za aktivnosti tri budistička monaha koji su pristigli iz Kine u desetom veku i koji su bili poznati u istoriji kao ,,Tri čoveka iz Kamsa”. Taj proces budisti danas zovu ,,drugi dolazak budizma” i zahvaljujući njemu mnogi manastiri su bili popravljeni i redovi uspostavljeni. Velikim koncilom 1076. povezani su budisti iz Kine i Tibeta. Zanimljivo je da su budističke grupe vekovima radile na povezivanju sveštenika sa zapada i istoka, dok su vladari u Kini bili zauzeti svojim problemima pa nisu pokazivali nikakve apetite prema teritorijama u Snežnim planinama. Tek sa stupanjem na scenu Kublaj kana u trinaestom veku ovo pitanje se politički aktualizuje. Ironija cele današnje situacije je, u kojoj ,,slobodni mediji iz slobodnih zemalja” grme o kineskoj aneksiji Tibeta, da je trinaestovekovni Tibet više kontrolisao kineske teritorije nego obrnuto i da je za ujedinjenje ovih naroda najviše zaslužan Kublaj kan, jedan Mongol. Kada je 1244-e Ogedei umro i ostavio nekoliko tibetanskih manastira u ruinama, mladi Kublaj je napravio kontakt sa šezdesetogodišnjim lamom iz Saskja manastira i sa njim se složio da će vera u Budu biti zajednički pokretač u preuzimanju Tibeta od strane Mongola. Bez obzira što je mladi Kublaj još uvek bio pod kontrolom starijeg brata Monkea, odlučio se da u ovome lami ima životnog saveznika i učitelja koji je bio u stanju da mu otkrije tajne vađrajane. Kublaj je već tada imao ogromno znanje i balans između taoizma, konfučijanizma i mahajane pa mu je sa novim teritorijama pristiglo i novo znanje koje je hteo da utka u jednu univerzalnu formula primenjivu na sve teritorije kojom su vladali Mongoli. Kao rezultat ovog toplog odnosa sa lamama, Kublaju se pridružio kao novi savetnik, šesnestogodišnji lama Blougros Rgialmtšan u istoriji poznat još kao Fats-pa što znači Plemeniti guru. Ovaj ,budistički tinejdžer, pokazao je Kublaj kanu da budizam ima i svoju praktičnu upotrebu – viziju čakravartin-radže, Univerzalnog imperatora, nekog ko će vladati različitim rasama i etničkim grupama ,,gurajući točak Zakona”. Bilo je i pre Kublaja u istočnoj i južnoj Aziji vladara koji su eksperimentisali sa ovom idejom te su se poistovećivali se bodisatvama, prosvetljenim bićima – Imperator Bodisatva ili Spasilac sveta Bodisatva, ali niko od njih nije imao mudrosti koliko Veliki kan da se okruži sa najboljim misliocima iz svih religija i snage da kao veliki Kublaj sve te ideje sprovede u delo. 1258-e Kublaj se vratio u Ksanadu u društvu sada dvadesetrogodišnjeg Fats-pa koji je postao i njegov zvanični guru. Iz blještavog, kao dijamant, dvorca Ksanadua, jedan lama i jedan vladar gledali su svojim očima punim ljubavi u pravcu Kine, Tibeta i Indokine, zadovoljni svojim doprinosom u bar jednom pravilnom okretaju na onome što zovemo Točak karme. Iznad staroga grada Šangri-La postoji jedna bela stupa ispod koje sam sedeo zagledan u drevni tibetanski hram čija se zlatna kupola presijavala na suncu. Nisam ni primetio kada mi je iza leđa iz pravca bele stupe prišao jedan potpuno beli bik. Imao je oči kao žeravice i svesrdno se trudio da mi oseti miris jer su mu se nozdrve  širile. Nadao sam se da mu se dopada moj miris lutalice. Nadao sam se da mi nije zamerio nesklad u raspoloženjima prilikom ovoga dugoga puta od Moskve preko Mongolije, Kine i sada Tibeta.

Moje histerično nepoverenje prema,,civilizovanom” svetu i moje nespretne želje da tom svetu  horde sa Istoka olupaju sva materijalna dobra koja su nakrali za života, sada su se raspadale pred scenama u režiji ,,Majke nad Majkama” – Majke Prirode. Osmeh mi se nije skidao sa lica dok sam sricao iz skoro mokre stare knjige stihove moga vernog pratioca na ovome putu- Novalisa: ,,Još jedan ljubazan pogled na kraju hodočašća, pre no se vratnice gaja tiho zatvore za mnom. Zahvalno primam taj znak ljubavi, pratilje verne, vedro ga primam, srce rado joj otvaram ja. Ona mi jedino savet davaše tokom života, što sam za dobrim išao, njena je zasluga to, njena je zasluga ako poneko srce nežno otprati suzom u grob onog što umre mlad, i ako ponekom zrelom i iskusnom čoveku zajedno s mojom smrću i nade se ugase sve. Još kao dete, u slatkom čuvstvu navrle snage, miljenče sreće, u sedmo kad stupih u proleće ja, tiho mi dotače rukom ljubav mlađane grudi, bogato ljupkost ženska prošlost ukrašava tu. Kao što majka iz sna poljupcem čedo budi, pa ono nju prvo vidi, protepa najpre kraj nje, tako i ljubav sa mnom – njome se nađoh, postah što čovek ko ljubavnik biva, njome tek saznadoh svet. Što nam do sada samo mladićka igra beše, u ozbiljan posao to se preobrazilo sad, no ipak ona me nije napustila – sumnja i nemir trudile su se često da udalje mene od nje, ali najzad osvanu dan koji dovrši razvoj i koji meni za dragu predade moju kob, pa tako mene za večna oslobodi vremena i svest mi uli o sreći što nigde nema kraj”.