Tehnologije otpora: dodirnuti nos Hansa Hakea

Posvećeno Sergeju Kudrjavcevu

 Sada bismo želeli da predložimo seriju tehnologija otpora vezanu za neposredne fizičke postupke, za lične, intimne kontakte, za međuljudske odnose. Kao primer uzećemo amblematsku figuru internacionalnog umetnika Hansa Hakea. Ovaj umetnik je stekao svetsku popularnost zahvaljujući svojim kritički usmerenim delima. Treba primetiti da je Hakeova politička kritika sasvim tradicionalna (čak i konzervativna): usmerena je protiv krupnih korporacija (Filip Moris, na primer), protiv reakcionarnih političara (senator Helms, na primer), protiv muzeja i kolekcija (Sači, na primer), protiv istorijskih fenomena nacional-socijalizma i fašizma, jednom rečju, protiv prljavštine kapitala i kulture u buržoaznom društvu. Uprkos tome, nažalost, Hans Hake skoro da uopšte ne promišlja sopstveni položaj etabliranog i cenjenog umetnika, člana institucije savremene umetnosti, pozicioniranog  a najvišim nivoima današnjeg art-sistema. Kritikujući socioekonomsku strukturu savremene umetnosti, Hake govori na jezikute umetnosti, budući jedna od najreprezentativnijih figura u svetu ove kulture. Pojavljuje se nešto poput „crne rupe“ unutar njegove kritike, nekakva „slepa zona“, koje se ta kritika ne tiče. To je prilično tipičan paradoks savremene institucionalizovane kritike: ona je usmerena samo prema odvojenim, veštački lokalizovanim oblastima, dok se druge zone lako ignorišu i isključuju iz kritičke sfere.

A šta ako se pokuša sa kritikom samog Hansa Hakea i njemu sličnih konvencionalnih kritičara? Pritom se to može uraditi ne sa pozicije „politički korektne“ kritike, već, na primer, sa pozicije „direktne demokratije“, kojoj nije odbojan fizički kontakt, koja se ne boji skandaloznih, tabuiziranih formi kulturnog napada, poput recimo šamara, zauške, pesnice u lice, nepristojnog gesta, šutiranja, ćuške, grimase ili „vaspitne“. Šta ako priđemo Hansu Hakeu i cimnemo, ili čak malo zagolicamo njegov nos ili uvo? Neće li to u određenim, naravno, vrlo konkretnim okolnostima, biti potpuno funkcionalna i operativna tehnologija otpora? A što i ne bi bila?

Najverovatnije da bi.

Ozbiljno govoreći, neodložan zadatak aktuelnog otpora je razvijanje novih, politički nekorektnih i krajnje grubih načina konfrontacije i napada na savremeni kulturni elitizam.

Živeli bliski susreti fizičke vrste!

Tehnologije otpora: pljuvati

 Nastavljamo analizu nekorektnih, zabranjenih tipova kontaktnih otpora. Naš sledeći, ovaj put nepersonifikovani primer (za razliku od slučaja Hakea) je: pljuvati.

Pljuvanje je gest koji se u svakodnevnoj, a i u politički korektnoj svesti povezuje sa nevaspitanošću, huliganstvom, lošim manirima, pripadnošću nižim klasama (ili narodima). E pa odlično!

Savremeni politički i kulturni otpor se baš i vrši od strane i u ime Trećeg sveta, „varvara“, „obojenih“, „aliens“, „drugih“ i „tuđih“.

Zato će biti potpuno zakonomerno iskoristiti takozvane tipične prakse suvišnih i nepoželjnih, u tom smislu i pljuvanje. Pljunuti na nekog predstavnika vlasti, na nekog birokratu ili vojno lice ponekad i nije tako loše! Pritom treba pljuvati sočno, precizno i sa ukusom. S druge strane, naravno da to ne znači da je pljuvanje adekvatan način otpora u svim mogućim slučajevima, da treba pljuvati uvek i svuda. Bez mehanicizma, bez inercije!Pljuvanje je, isto kao i drugi oblici otpora, izuzetno kontekstualan i lokalan metod borbe. Pljuvanje je pre svega vezano za emocionalne reakcije na vlast, za spontana pokazivanja mržnje i negodovanja. Ako ćete pljunuti nekoga racionalno, unapred isplaniravši svoju akciju, zapamtite: bez cinizma, bez suvišnog ponižavanja. Dovoljno je pljunuti samo jednom, i cilj je postignut. A ponekad je čak zadržati hitac, progutati pljuvačku, isto tako važno i dostojanstveno kao što je u drugom slučaju pljunuti.

Mućnite glavama, dečice.

 Tehnologije otpora: pokazati dupe

Posvećeno Miranu Moharu

 Pokazati dupe je još jedna tehnika otpora povezana sa kršenjem pravila „političke korektnosti“, sa vređanjem uobičajenih društvenih normi. Društvo nam ne nameće samo pravila pozitivnog ponašanja, već i pravila protesta, norme negacije. Kakav bi trebao biti protest sa stanovišta „društva kontrole“? Protest se mora izražavati tradicionalnim formama – štrajkovi, demonstracije, politički članci u okvirima ovog ili onog ozakonjenog kritičkog diskursa. A šta ako ne želimo da se koristimo tim neefikasnim, dosadnim ili već iscrpljenim formama kritike? Ako želimo da uradimo nešto drugačije, bezobrazno, nedozvoljeno, drsko? Društvo nam kaže: nemojte. Vi kršite pravila, vi se ponašate necivilizovano, vi ste kriminalci, vandali, teroristi! Ma da se nosite vi, drago naše društvo i njegovi poltronski predstavnici, u tri lepe! Upravo se „necivilizovane“ forme protesta u mnogim slučajevima pokazuju kao najpodobnije, najneophodnije i najaktuelnije!

Naravno, ne radi se o tome da vlastima treba pokazivati dupe bilo kojim povodom. Radi se o tome, da treba staviti pod sumnju unapred ustanovljena opšta mesta tehnika otpora, klišee koji obrazuju monotonu, učmalu, nepokretnu žabokrečinu socijalnog iskustva. I svakako da ne insistiramo na osporavanju značaja tih klišea ili „zabrani“ njihove primene, već samo želimo da pokažemo da je za njihovu preciznu definiciju unutar šire klasifikacije tehnika otpora nužna brižljiva i skrupulozna analiza.

Još jednom upozoravamo: vlast proteruje protest u predodređene normativne okvire, nasilno ga lokalizuje i reguliše. Protestu se prebacuje: moraš da budeš takav i takav. Na primer: idite  na demonstracije pod prismotrom policije! Iznosite svoje kritičko mišljenje u akademskom radu! Nađite nekog da vam da stipendiju i osnujte časopis!

Vlast i njeni agenti neprekidno pokušavaju da apropriraju i deformišu raznovrsne tehnike otpora, da ih liše efikasnosti i operativnosti i pretvore u socijalnu rutinu ili simulaciju. Budimo pažljivi i kao odgovor na smicalice vlasti pokažimo joj svoje buntovno dupe!

 Tehnologije otpora: demonstracije

Demonstracije pripadaju jednom od najviše poštovanih i najtradicionalnijih oblika otpora. To je jedna od najočiglednijih i najuniverzalnijih tehnika protesta, koja izaziva opravdane asocijacijena istoriju marksizma, na istoriju klasne borbe i radničkog pokreta. Ipak, treba odmah primetiti da su upravo razne očiglednosti i univerzalnosti uvek najsumnjivije tačke unutar tehnologija otpora, koje su po definiciji nespojive sa inertnošću i prisilom. Savremeni otpor baš i teži uništenju očiglednosti i univerzalnosti, otkrivanju ranjivih zona, procepa, slabih mesta, oronulih granica, koje bi bilo moguće remetiti i prevazilaziti. Današnji pružalac otpora je individua spremna da neprestano menja mesto, bez tačnog predznanja ni gde će biti, ni šta će misliti sutra, jer je sva njegova pažnja usmerena isključivo na sadašnjost. Pružalac otpora je uvek „lokalni“, „specifični“ pružalac otpora, nasuprot „univerzalnom“, dogmatskom „revolucionaru“.

Demonstracije pripadaju onim vidovima protesta koji se izuzetno lako apropriraju i iskorišćavaju od strane vlasti. Vlast odavno manipuliše ovom konzervativnom tehnikom otpora. Dovoljno je prisetiti se kako je Staljin zloupotrebljavao „demonstracije radnika“, i kako su u SSSR-u demonstracije postale poslušni instrument vlasti i jedan od načina njene reprezentacije. S druge strane, demonstracije su često tek simulacije otpora, način da se ono što je u biti fiktivno predstavi kao stvarno. U maju 1998. godine, grupa umetnika je u Moskvi organizovala demonstracije u čast pariskog maja 1968. Te moskovske demonstracije podržao je sadašnji član Evropskog parlamenta Danijel Kon-Bendit – oportunista i izdajnik tekovina 1968. godine. Uprkos tome, ruski umetnici su bili oduševljeni podrškom Kon-Bendita, i čak su njegove čestitke ocenili kao najveći uspeh svoje akcije. Fuck you! Preporučujemo svom čitaocu da ne učestvuje u sličnim demonstracijama, štaviše, da smeta njihovom održavanju. Bacajte pokvarena jaja na takve demonstrante! Čim ih spazite, terajte ih u vražju mater!

Istovremeno, demonstracije ostaju najmasovnija forma protesta. Ne može se dovoljno istaći njihov potencijal u političkoj borbi. Demonstracije u Iranu prerasle su u revoluciju protiv šahovog režima. Pokret ilegalnih emigranata „Sans-papiers“ organizovao je (od 1995. godine) u Francuskoj seriju uspešnih demonstracija protiv diskriminacije emigranata. Radnički pokret u Meksiku do dan-danas koristi demonstracije u svojoj konfrontaciji sa vladom i u borbi protiv politike neoliberalizma.

Odrežimo jaja licemerju!