Po svom životnom opredeljenju, Srđan Marković je istinski globtroter ili kako sam za sebe kaže – savremeni nomad. Obišao je mnoge zemlje sveta, počevši od Evrope preko Centralne Azije (Kirgistan, Mongolija…), Indije, Kambodže, Tibeta .., Amerike u kojoj je dugo godina živeo. Spoznao je i Istok i Zapad. U duši nomad, hodočasnik i duhovni tragač, put vidi mnogo dublje nego običan turista – za njega je put kao utopija!

Ovaj savremeni srpski globtroter putuje još od svojih najranijih dana. Zahvaljujući svojoj porodici koja se bavila sportom, još u detinjstvu je imao prilike da oseti čari putovanja te da proputuje region i delove Evrope. Kasnije, kada je odrastao, za njega su putovanja postala uobičajeni ritual, ona su bila vezana za istraživanje posebnih kulturnih fenomena i vrlo retko usmerena na ono što se zove šoping ili klasični turizam. Tako je došao i do zaključka da u starim vremenima turizam nije postojao i da je on izum 19. veka – istorijskog razdoblja za koje se ponekad čini kao da se rasteglo do neprirodnog trajanja. Po njegovom mišljenju, tipični turista traga za onom vrstom kulture koja je nastala u čeljustima spektakla – onom vrstom „kulture“ koja je zamenjena tržnim centrima ili tv emisijama – zato što je naše generalno obrazovanje samo priprema za život u radu i potrošnji – sve ostalo bi trebalo da bude imitacija života. Iako se čini da su turisti fizički prisutni u prirodi ili kulturi, neko bi ustvari mogao da ih nazove duhovima koji opsedaju ruševine, bez ikakvog telesnog prisustva. Oni nisu stvarno na mestima koje pohode, oni se kreću kroz pejzaže uma, kroz apstrakciju, skupljajući slike umesto skustva. Nasuprot njima, Srđan Marković je već u ranoj mladosti shvatio da su ciljevi njegovih putovanja hodočašće i vrlo retko turizam.Mišljenja je da dok turista odlazi negde da bi nešto video i obično u povratku sa sobom ponese po neki suvenir, hodočasnik uzima „slobodne dane“ nauštrb svakodnevnog života. Hodočasnik ima uglavnom nematerijalne ciljeve. Na neki način, hodočasnici nagoveštavaju turiste, ali oni za razliku od turista prolaze kroz promenu svesti i ta promena je za njih stvarna. Lutajući derviš, koji spava pored mezara (groba) kako bi usnio mrtvog sveca zapravo traga za napretkom na duhovnom putu; majka koja donosi bolesno dete pred Višnuov hram traga za isceljenjem; jalova žena iz Maroka se nada da će joj marabut doneti plodnost ako veže krpu za staro drvo koje raste iz groba; čovek koji putuje u Hilandar čezne za samim centrom vere; dok se karavani kreću ka svetom gradu, hadžija uzvikuje: „Lebejka Alahuma“ („Evo me, Gospode“). Sve ove motive spaja reč barakat ili blagoslov, koja ponekad deluje kao opipljiva pojava koja može da se odredi kao harizma ili sreća.

Svetilište proizvodi blagoslov, a hodočasnik ga prima. Blagoslov je proizvod imaginacije i uvek ga ima dovoljno, ma koliko hodočasnika želi da ga uzme. Zapravo, što ga više hodočasnika uzme, to više blagoslova svetilište može da proizvede. Za razliku od toga, turista ne žudi za blagoslovom, već za kulturnom razlikom. Hodočasnik napušta „sekularni prostor“ svoga doma i putuje u „sakralni prostor“ svetilišta kako bi iskusio razliku između sekularnog i sakralnog. Ali ova razlika ostaje neopipljiva, fina, nevidljiva za svetovni pogled, duhovna, imaginarna.

Kulturna razlika je, pak, očigledna, vidljiva, materijalna, ekonomska, socijalna. I zato turista ne napušta homogeni prostor svoga doma u korist heterogenog prostora inostrane atmosfere sa ciljem da primi blagoslov, već prosto da bi se divio golom pogledu ili prikazu te razlike, kako bivideo razliku. Turista troši razliku. Znamo da je pre Doba robe postojalo Doba dara, reciprociteta, davanja i primanja. Možemo samo da slutimo da još uvek opstaju one druge staze, drugi putevi, nezvanični, neoznačeni na mapi, a možda čak i tajne staze koje su još uvek povezane sa kultom Dara, švercerske rute za slobodne duhove, poznate samo urbanim gerilcima umetnosti putovanja.

Modernom putniku koji razume jednostavni duh putovanja biće oproštene mnoge greške u putovanja biće oproštene mnoge greške u zamršenom ritualu adaba (običaja) karakterističnog za određenu kulturu, poput pitanja: „Koliko šoljica čaja? Gde treba da stavim noge? Kako da budem zabavan? Ili zahvalan?“ i tome slično. Ako se potrudi da savlada nekoliko tradicionalnih oblika adaba i da ih primeni sa srdačnom iskrenošću, onda će
gost i domaćin dobiti više nego što su uložili u odnos, a taj višak je nepogrešivi znak prisustva Dara.
Adab ili običaj predstavlja jednu vrstu ljubavi. Ne smemo se prepustiti uticaju trećerazredne svesti koja kliče: „Ostani kod kuće!“, jer to „kod kuće“ deluje bezbedno u poređenju sa opasnostima i neudobnošću Puta, njegovim stalnim iznenađenjima i stalnim zahtevima za pažnjom. Umeće putovanja se retko javlja kao prirodan talenat. Ono mora da se neguje, praktikuje, usavrši. Moramo da podstaknemo želju za putovanjem. U tom smislu možemo i sami sebi da izdamo dozvole za putovanje. Možemo da dozvolimo sebi da učestvujemo, da doživimo svet kao živi odnos, a ne kao posetu luna parku ili robnoj kući. U sebi svi nosimo srce putnika i nisu nam potrebni nikakvi stručnjaci da nam definišu ili ograniče Put.

Za razliku od običnog turiste, Srđan je spreman da se otisne na najneverovatniiji mogući put, da poseti skrivene kutke naše kulturno raznolike planete. Njegova putešestvija su poput nekog dobro izrežiranog filma (road movie), bilo da je jahao konje po mongolskim stepama, spavao u mongolskim jurtama, razgovarao sa kambodžanskim lamama, u Buhari slušao priče o velikanima persijske književnosti… On posmatra, osmatra i sluša, pre svega mudre ljude koje sretne i ne propusti priliku da usvoji znanje koje mu domaćini tako velikodušno serviraju na duhovnu trpezu postavljenu u čast njegovog dolaska.
Katkad voli i da zapiše utiske sa svojih neverovatnih putovanja i da opiše avanture koje je doživeo na svom putu. Autor je nekoliko knjiga putopisa: „Hodočasnici na putu za nigde“, „Kad je cvetala vutra“, „Svileni put, svileni dodir“ i „Odmor u Kambodži“.

 

Srđan Marković u Buhari

On je i svojevrsni putujući medah koji jednako zanimljivo i prepričava dogodovštine sa svojih čudesnih putovanja. On je takođe primer da pravi putnici ne putuju samo u mladosti, već tokom celog svog života. Oni su u konstantnom traganju, gotovo utopijski tražeći ono savršeno ili makar dobro, kako u ljudima, tako i u situacijama.
Osim što putuje, Srđan Marković pravi i dokumentarne zapise sa svojih putovanja. Takođe, u svojoj vrednoj kolekciji suvenira poseduje mnogo predmeta koje za sada krase prostorije njegove skromne, ali duhom protkane knjižare, koja je i više od pukog mesta na kome se kupuju knjige, to je više mesto na raskršću puteva, ili karavansaraj gde se zastane, odmori, okrepi, popriča sa ljubaznim domaćinom i steknu neka nova znanja i prošire vidici.

Srđan Marković u Mongoliji

Ovaj duhovni nomad i globtroter odnedavno je i jedan od osnivača centra za kulturu „Karavansaraj“. Na ovu zanimljivu zamisao došao je između ostalog i kao iskusan svetski putnik koji je obišao i Istok i Zapad. Stoga mu je želja, ali i cilj da se kroz izlaganje kulturnog stvaralaštva istočne (Kina, Centralna Azija, Bliski Istok, Rusija) i zapadne kulture (Amerika, Engleska, Centralna Evropa) ukrste pogledi na osnovna društvena pitanja i kroz razmenu otvori prostor za razgovor i učenje. Samo kroz znanje i lični doživljaj je moguće sazrevanje i promena.