Podnaslov: Problematika super-kul nju-ejdž anarhije u muzici, levo od Sremske Rače.

            Piše: Aleksandar Mitrović Acart

            Gledajući zapadno, sve severo-zapadnije od Sremske Rače, količina harmonikaških deonica i pevane balkansko-islamske melizmatike u muzici koju sluša svakodnevni običan čovek (u daljem tekstu SOČ), opada svakim kilometrom. To uključuje i smanjivanje broja deonica na zurli u foršpilima, odstranjivanje tarabuke iz ritam sekcije, redukciju violine na proševinama, dekanonizaciju tekstova pesama o kafanama i splavovima itd. To je poražavajući podatak za budućnost sveta! To je nizbrdično-posledični put! Možete li zamisliti pesmu koju sluša kasirka iz Klagenfurta u kojoj ne caruje velelepnost trilera kao u „Bezobrazno su zelene”? Ili da kamiondžija iz Šafhauzena ne dernekuje uz opojni modalni ambijent iz uvoda „Nešto protiv bolova”? Možete li da zamislite da se oni hrane drugim muzikama? Razume se da je odgovor: NE! Pre svega zato što bi to bilo nepravilno i neprirodno. Klasično lepo je utkano u muziku koju sluša kvantitetna populacijska masa (KPM). Temelji kulture koje opštenarodna muzika čini su priznati i poznati. Ali, kulturološko-muzička kontra-evolucija se dešava. Počinje levo od Sremske Rače…

            Neoliberalni korporativno-demokratski kapitalizam – primenjen na muziku, nazvan muzikalizam – potpomogao je obožavanje kulta Niko(g) upakovanog u formu Ništa. Nema starog i dobrog refrena u kome On prebija pola bircuza zbog Nje ili stihova gde Ona insistira da je On popije kao lek ne bi li mu produžila vek. Nema. Niti pesme u kojoj joj On nudi kilo krvi i obe ruke u zamenu za Njen povratak, kako bi ga spasla od tuge…

            Dakle, Niče i Ništa, otelovljeni pod elektro-dip-trajbal-haus-disko imenom Gayved Dedda, ruku pod ruku agresivno izviruju iz sluški momčića Arnolda Juškovića. On se kao gluvi ker smuca i vrluda kao planinski potočić po buticima de-luks tržnog centra u Visbadenu, „secajući” (šumadizam za glagole: tegliti se, vući se, kilaviti) sa bespotrebno preobimnom, ali gotovo praznom kesom „Sarah & Alfredo” brenda i preplaćenom krpom u njoj, namenjenom za fensi odevanje u brend nju sezoni. Arnold je skroz ok sa urbanim vlogovima i vlogerima i kapira da je in što na lobanji fura deformisano gnezdo na mestu frizure. Važno je da je frajer stend aloun muvabl brend.

            Deda Radomir, virtuoz na guslama iz Moćevića, svom unuku Arnoldu nije uspeo da približi umetnička dostignuća Neše Lutovca, niti Nedeljka Bajića. Ali, zato, ultra urbani likovi poput Arnolda žešće kapiraju super-kul nju-ejdž anarhičnost u aranžmanima i miksu Gayved Dedda-e koji se loži na ravnopravnost svih slojeva u muzičkoj slici. Znači, totalno su aut lejeri i planovi, a vrhunska fora je neki artifišal saund provučen kroz šišteće filtere preko čega ona do pola ošišana, vona-bi-ar-en-bi crnkinja, vrišti tekst. A tekst glasi:

            I don’t wanna yeah,
            Tell me that you’re yeah;
            Just wanna be just cool,
            Just wanna be with you.

            Ozbiljni trip kontemporari di-džejing fazona je i da se nešto u miksu, kao slučajno, ostavi nedorađeno ili fakat pogrešno. Arnold misli da takvu anomaliju SOČ ne može da razume, ne znajući da je to viševekovni balkanski heritadž, zaostali tračak osmanske letargične filosofije života, i da ima i naziv: sistem ofrlje. Minimal-tehno fazon na intru singla i trajbal-haus momenti koji skroz dočaravaju vrača u plemenskom zanosu pored prve vatre su baš kul dokazi da nam je Homo erektus brat od strica, po Babovićima. Mladom Juškoviću je super da se uz ambijent nove mjuze, u današnjem evolucijskom momentu, vrati 1.500.000 godina u rikverc, svojim kanibalno orijentisanim precima za koje se ne zna da li su uspravno hodali. Super mu je da im se vrati i uz posebnost tekstova najpriznatijih svetskih tekstopisaca koji su u Dedd-inom kreativnom timu. Posebno ga inspiriše momenat kad pesma kaže:

            J-j-j-joker place, J-j-j-joker place,
            Mum mum mum mah.
            J-j-j-joker place, J-j-j-joker place,
            Mum mum mum mah.

            Ali: pored svih složenosti koje dati proizvod muzikalizma nudi, jasna poruka ovoga stila je: Ništa. Mada, od kada je ova simpa mjuza krenula da se vrti po liftovima šoping molova, postalo je vrlo trendi da se, zbog Dedda-ine frizure u spotu uz pomoć koje tera vatreno-brzi moped kroz pustinju, na kratkim muškim frizovima ostavlja perčinić nasred lobanje. Taj umetnički vapaj je preskupi frizer u šoping molu omogućio mlađanom Juškoviću ne bi li dasa zaličio na svog muzičkog idola. Ne bi li prisvojio malo Ničeg od Gayved-ovog Ništa…
Zaključak je da uviđamo da muzika neoliberalnog korporativno-demokratskog kapitalizma nije sklona posedovanju tekstualne i muzičke dubine. Niti je krasi horizontalni ili vertikalni smisao. Jer, sve ovo prisiljava mozak konzumenta, umornog od patetičnih reklama i subverzivnih poruka, na razmišljanje. A, svrha imanja mozga i nije da se stavlja u pogon. Dakle, muzikalizam zrači i znači: Ništa. U cilju neopterećivanja nekog Nikog koji nije niko drugi nego Ništa slušajući Ništa i koji je sam više Ništa nego samo Ništa. U životu satkanom od skupog sata, kredita za stan, jeftinog viskija, tesne teretane i Ničeg, lakše je nešto Ništa proglasiti za svoje Nešto. Razumimo potrebu Homo sapijensa (veržn 16.2) da se identifikuje sa Nečim i samim tim ga prisvoji. Makar to bilo i Ništa jer je samim tim što je njegovo postalo veće od tuđeg Ništa. Moje Nešto, iako je Ništa, je veće od tvog Nečeg koje je, defakto, Ništa, time što je tvoje. Ništa, sa ulogom muzike, što drnka u liftu šoping mola (u kome se molimo šopingu), postaje Nešto. Ništa, koje Niko sa Dedd-inim perčinom na glavi nosi u velikoj kesi, spremajući se za aftermidnajtski di-džej ivent, gde će ga stroboskopi u fulu spržiti kao giricu. Ništa, osim sirovog i surovog tehno gruva, koji razbija kamen u bubregu, a kojeg interpretira pretalentovani plemenski vrač – Niko, svirajući na lap-topu.

            Mi, istočno od Sremske Rače znamo da muzika gubi dobar deo suštastvenosti čim joj se odstrane foršpili na violini ili rubato uvodi na buzukiju. Znamo da opštenarodna muzika gubi na emocionalnoj dubini, snazi i iskrenosti kada ga vokal donosi u temperovanom sistemu ili dikcijski precizno. KPM oseća razvodnjavanje esencije muzike ako njen tekst ne nudi direktnu poruku tipa:

            Sve zbog tebe, spadala, u duši sam stradala,
            ili:
            Avlija mi pusta k’o kosa ti gusta.
            Sevdaški:
            Behar Bosnom probeharao, mene dragi Gagi varao,
            ili pastoralno:
            Vetar ćarlija, otvara se kapija.
            …

Tekst je objavljen u rubrici ”Izvrnuta torta” u broju 30 (2016) world music magazina ”Etnoumlje”