Pred izbijanje rata 1914-e italijanski futurista Marineti se obreo u Moskvi i održao niz predavanja. Dvojica ruskih futurista Hlebnjikov i Livšic su se pobunili zbog Marinetijeve želje da poveže rad ruskih i italijanskih futurista.

Kao rezultat njihovog zajedničkog bunta Hlebnjikov je sastavio stihove:

Hoću da umrem,

U rusku zemlju

Hoću da me zakopaju.

Francuski neću

Učiti nikada

U nemačku knjigu

Neću da pogledam….

Posle serije incidenata koji su ova dvojica umetnika izazvali na Marinetijevim predavanjima situacija se polako smirila i evo kako je Benedikt Livšic opisao susret sa predstavnikom italijanskih futurista:

“… Ako ne svi futuristi, ipak se njihov veći deo upleo u veoma složene račune sa Zapadom, anticipirajući svojim            “istočnjaštvom” buduće “skitstvo” … Istina je da je to istočnjaštvo imalo potpuni metafizički karakter. Poput Hlebnjikova, ja sam operisao apstraktnim pojmovima Istok i Zapad, dajući uslovnim kategorijama svojstva apsolutnog. Izlaz iz kolizije video sam u tome što će Istok progutati Zapad.

Ta dva pola kulture nisu imala teritorijalna obeležja: u njihovoj maglovitosti odsustvovalo je jezgro određenih državnih formacija, oni su bili lišeni prostornih granica i formirali su se od nekakvih kosmoloških elemenata … Ipak, neurotična drhtavica koja se ispoljila u pljesku sale kojoj je pao kao melem na srce moj poziv da “proglasimo sebe Azijatima i zbacimo jaram Evrope”, govorila je o tome da je nad našim glavama već počelo dovikivanje “gluvonemih demona”, koji su se mucavo izjašnjavali antitezama “rasnih” teorija …

“Današnji čovek, naročito građanin – uveravao nas je Marineti – traži složeniju polifoniju, veću raznolikost tembra, veću zvučnu koloritnost nego što su oni koje mu nudi klasična muzika, uključujući i Vagnera: čist zvuk, svojom nedovoljnom snagom i monotonijom, ne izaziva u nama više nikakvo uzbuđenje. Nama su potrebni disonantni akordi ili bar zvukošumovi, kao prelaz na šumove bez primesa, koji će doći da završe evoluciju muzike , evoluciju paralelnu sa porastom industrijalizacije. Pošto svaki šum ima izvesni tonalitet, a ponekad čak predstavlja i akord koji dominira nad sveukupnošću neregularnih vibracija, to nam pruža mogućnost da ih veštački reprodukujemo, varirajući visinu šuma, ali čuvajući njegov tembr. Takvo reprodukovanje nikako ne treba da bude prosto podražavanje zvonjave tramvaja, brujanja motora, huke aviona itd , već idealna kombinacija tih šumova, koje je pronalazač novog vida umetnosti, Luiđi Rusolo, čak razbio na šest kategorija”.