Aleksandar Mitrović Acart

          … Probajmo da slušamo svi istu muziku. Učinićemo to jedino tako što ćemo svi slušati svaku muziku. Jer, slušajući muziku po tuđem ukusu učinićemo da drugi slušaju muziku po našem ukusu. Jednostavno. I mi ćemo biti ti koji su napravili korak ka zbližavanju i jednakosti. I onda, neće više biti: Mi i Oni. Bićemo: Svi!

          Preglasan, usiljeno politizovan govor gospodina Stevice Urbana, sa javne tribine o zbližavanju muzikom, je zvonio u umornim ušima Srboljuba Mitkovića. Ušima umornim od tandrka prastarog dizel motora i naglabanja putnika. Vozač autobusa na liniji Gadžin Han – Ravna Dubrava je uz obilje ukusa gurmanske pljeskavice sumirao besprekorne utiske sa sinoćnjeg gostovanja Đanija u diskoteci „Tropicalˮ i ovo govorkanje mu je, kao prokislo vino, distorziralo poličulni ugođaj. U stvari, poput tanke promaje golicala ga je bespotrebnost čute izjave.
          Saʼće mi ti kažeš šta ću slušam. Ću slušam, bre, šta ʼoću. Ću slušam sve!, samopotvrđivao se Srboljub.

          Njegov muzički sveukus (Imam, bre, uvo za sveee) nekritički je nudio prostor za čak i previše žanrova na jednom mestu, rađajući preukus kao opšte mesto muzičkog identiteta današnjeg homo globalis-a. Otelovljenje muzičke crne rupe, spremne da upije svakakve muzike, balkanski Evropejac u brdsko-planinskom pakovanju trenutni je objektivni subjekt. Etalon. Onaj, po kome se kroje set liste kentaur-pop i minotaur-folk artista u disko klubovima. Onaj, zbog koga je pravilno da dernek u kafani otpočne instrumentalom Džefa Beka, te anemičnom baladom Crvene Jabuke i klizavim putem Merlina i Lukasa zaroni u lirske tonove Rammstein-a, kako bi tomo-harisovski-rokvićevskim vezom završila u rukavcu Miljacke na Miligram od Parnog valjka koji vuče Galiju na kojoj se peva: Pukni Zoro U tem Somboru. Pravilno je da posle ovoga overdozirani publikum bude zabavljen didžejevim maštovitim tehno-miks Betovenom i najnovijim premiksanim remiksanim miksom radio verzije Getinog jednoakordskog hita. Pravilno je i da se veče završi uz gitaru, pivo i klupe u parku uz Bajaginu „Kad hodašˮ i Šabanovu izričitu Nameru da dođe u veliki grad. Preukus i muzička preširina gore pomenutog objektivnog subjekta je spona koja niveliše i amortizuje foršpile Aleksandre Prijović i bikordalizme Čika Korije u istom bloku veselja. Tako je više nego logično da prva numera na početku svadbe u Gornjem Dušniku kod Srbinog sestrića Danijela bude Majlsov „So Whatˮ jer:

          Ma, bre, tad i onako ulaze babe, pa treba neki onaj bluz da drnka pozadi.

          Čak je i „Run To the Hillsˮ grupe Iron Maiden (u verziji Afrodizijak benda) na ovom proslavljanju dobro došao kao gimnastičko-otrežnjujuća vežba posle dvočasovne sevdalinske vinjak-mantre (ʼDe, bre, ovaj moj nađe kuma baš iz Bosne?!).

          I onog Baha, što pustaju kad se sruči neki avijon, mogu istrpim kad mi dođe na konak onaj pašin mali što sprema ispit za vijolinu sad u sred jula…

          Naravno, Srbina je ona: „Ljubi me i ništa ne pitajˮ Medenog meseca. Uz nju je, sa kumom Radisavom, dernekovao dane i noći; ali i debelog Bibija Kinga ovaj muzički poliglota odsluša do drugog refrena nemenjajući kanal. Razneži ga i po koja Rođina:

          ʼEl viʼš komšo kako tužan siromaʼ u ovi spotovi ki kad znao će ga izjeʼ neka jeftika.

          Ni socijalno angažovane stvari Riblje čorbe, ni onaj mali Kinez što nabraja (PSY – Gangnam Style, prim. autora) nisu nepoželjni privremeni stanovnici u uvu gospodina Mitkovića koji se, ipak, vibraciono najviše poklapa sa Ipčetom Ahmedovskim. Numera „Plačite oči mojeˮ. Istorija muzike pamti i trenutak kada je Mitković zatražio od svog juniora (koji je strastveni fan Južnog vetra, Šade i Metallica-e):

          Ajʼe mi nađi na taʼ tvoj kompjuter ono što pustali kod Marine na svadbe kad izlazila torta. (Aerosmith – I Don’t Wanna Miss a Thing, prim. autora)

          Bilo jednom na Divljem zapadu i:

          Deder mi pusti onog što mirno peva dʼ odmorim malo ovaj moj mozak. Onog, bre, što posʼ uvatijo pa umro. (Bob Marley – No Woman, No Cry, prim. autora)

          No, razlog zbog koga je naveden primer Srboljuba Mitkovića iz Gadžinog Hana je i taj što je pomenuta jedinka indirektni autor opisnog oblika definicije savremenog prosečnog opažaoca muzike:

          Mogu mi pustu, bajo, kakʼu muziku oćeš! Mene mi sve jedno. Ja ti, za muziku, na primer, dođem ki ona kofa – pomijara. U nju uvʼatiš i sipaš sve što bi, na primer, bacijo taj dan. Malʼ ovo, malʼ ono. Malʼ trepetljike od paprike, malʼ, na primer, buđav pasulj, malʼ kore od bostana, malʼ ona Dragicin patišpanj što niki jeʼ. Posʼ baciš svinjama i aj zdraʼo.

          Prolazite li u ranim večernjim satima Gadžinim Hanom, pored neomalterisanog zdanja Mitkovićevih, oslušnite. Sve su šanse da se, posle napornog radnog dana, Srboljub u prizemlju relaksira uz Medeni mesec – „Eh da nisi tako lepaˮ. Na spratu iznad, u sobi oblepljenoj posterima Dragane Mirković iz „Spasi me samoćeˮ faze, junior Mitković mlati glavom uz Iron Maiden – „The Trooperˮ. Udaljite li se, dodirivaće vas mikstura umilnih zvukova Maiden-og Meseca…

          Prosečan muzički slušalac današnjice ima nemajući stav, karakter i izbrušenu ličnu estetiku. On istovremeno gaji više ukusa, poliukus, a u krajnjoj instanci – sveukus. Kakofonija se tako, kao konglomerat, rađa iz neanalitičnog pristupa ukusu. Sveobimnost ukusa jednaka je neukusu jer je ukus, poput smera, jedino jedan. On sam je određene specifične težine i uvek podrazumeva jedninu nasuprot množini, jedno DA nasuprot mnogim NE. Ukus je monolitan!

(Iz eseja o savremenoj muzičkoj estetici, Turšija i pudding dobojskog tezgomuzikologa Derneka Kapare)

Tekst je objavljen u rubrici ”Izvrnuta torta” u broju 31 (2017) world music magazina ”Etnoumlje”