KRALJICA  MAKAMA

Napustio sam hotel već sledećeg jutra i kupio kartu za Jarkand koji se nalazio duboko u pustinji, na jugu, u pravcu Tibeta. Kuvalo mi je u glavi dok sam čekao na svom sedištu da se autobus napuni putnicima. Posmatrao sam vozača i mladog konduktera kako se vrzmaju okolo još dvadestak minuta posle predodređenog sata polaska. Autobus je konačno krenuo iz Kašgara, sa samo dva putnika, uključujući mene. Nakon 5 kilometara, pošto smo izašli iz grada, autobus je stao pored neke livade i u njega je ušlo još dvadesetak putnika. Među njima je bio i „novi kondukter“ koji se široko nasmejao i pokazao svoje žute zube, pa  je od onog mladog „originalnog“ konduktera preuzeo kapu koja je označavala autoritet u autobusu. Tada sam shvatio da je „novi“ kondukter organizovao ulazak svih tih novih putnika i izdavao im svoje karte za verovatno duplo manje para. Posle nekog vremena autobus je stao i ušlo je još dvadestak putnika, na zadovoljstvo vozača i konduktera koji je preuzeo posao od svog mlađeg kolege. Nakon još jednog zaustavljanja i priliva veće grupe putnika, u autobusu više nije moglo da se diše. Neki ljudi su bili sabijeni poput sardina, neki su stajali samo na jednoj nozi, dok su na sedištima sedele čitave familije. Bilo je jasno kao dan da vozač i lik koji je prodavao karte imaju svoju ličnu kombinaciju prevoženja putnika, koji su ih čekali na ugovorenom mestu.

U jednom trenutku kondukter koji je skupio hrpu para i počeo zadovoljno da se smeje i broji pare sa licem priljubljenim uz šoferšajbnu. Vozač je pažljivo posmatrao njegovo brojanje, plašeći se da ga ovaj ne zakine za deo, pa je tako skoro potpuno zaboravio da vodi računa o saobraćaju. Nisam mario što sam turista koji je duplo više platio kartu i što mi je na vrat prislonjeno koleno osobe u iznošenim kariranim pantalonama, ali sam mario da živ stignem do sledeće destinacije. I taman kada smo svi zajedno uhvatili neki ritam, neka polupana kola su se sa škripom kočnica zaustavila ispred nas. Iz njih su izašla trojica Ujgura u trenerkama i patikama. Jedan od njih je držao poluautomatsku pušku na gotovs.

Ja sam se zaledio jer sam momentalno pomislio da su u pitanju teroristi. No, kada je jedan od njih izvadio legitimaciju i počeo da njom maše, shvatio sam da imamo posla sa nekom vrstom policije. Očigledno je da su oni pratili autobus zbog sumnjivog zaustavljanja i nelegalnog skupljanja putnika. Epilog je bio to da su išamarali vozača, dok se lažni kondukter pravio da je putnik, a onaj klinac kondukter, koji je bio gurnut u stranu, drhatao od straha. Policajci su skinuli tablice sa autobusa, uskočili u svoj auto i dali gas po uskom putu. Vozač se vratio na sedište i počeo da plače, dok je njegov pajtaš sedeo zamišljen i u grču. Odjednom je istrčao, zaustavio kola koja su išla u suprotnom pravcu i zamolio vozača tog automobila da preveze originalnog konduktera nazad u Kašgar. Nije mi bila jasna ta odluka, ali ko će ga znati šta se sve rojilo u glavi ovih prevaranata. Potom se vratio u autobus, u kome je, među putnicima koji se nisu pomerili ni za centimetar, vladala grobna tišina, jer realno, nisu ni mogli da se pomere dok su razogračenih očiju pratili dramatičnu situaciju. Posle kraće rasparave, vozač je po nagovoru svog paataša nagazio gas i dao se u poteru za policijskim autom. Tada su nastali problemi, jer je autobus, nagaren do maksimuma, počeo čudnovato da brekće zajedno sa svima nama koji smo se tumbali u njemu.

Autobus je vozio cik-cak, kao u američkim filmovima velikih potera pljačakaša banke i pravo je čudo da se nismo zakucali u nadolazeća vozila. Izgledalo je nadrealno to što je vozač sve vreme trubio, pokušavajući da na sve na kolovozu ostavi utisak hitnosti na način na koji to čine vozila hitne pomoći i vatrogasci. Posle takve kakofonije zvukova i brišućeg leta u kome se film života svima izvrteo bar nekoliko puta, konačno smo ugledali policijsko vozilo ispred nas. No ne lezi vraže, i oni su samo pojačali gas jer očigledno nisu bili zainteresovani da stanu i upuste se u raspravu. Kondukter je ponovo sa tugom u očima prebrojao svotu novca koje se domogao ranije, tutnuo to u džep od košulje, pa se onda koliko je mogao ispružio kroz prozor. U skoro poluvisećem položaju, odupirući se nogama o jednog nesrećnog putnika, počeo je da mlatara rukama i signalizira policajcima koji su „bežali“ od nas. Trubljenje, vika konduktera, huk poluraspadnutog autobusa i izgled prestravljenih putnika  naterali su policajce da stanu.  Na autoputu je došlo do rasprave koja je rezultirala preuzimanjem određenog novčanog iznosa od strane policajaca i njihovim vraćanjem tablica, koje je vozač sa kiselim osmehom na licu ušrafio nazad gde im je bilo mesto.

Ostatak vožnje sam proveo posmatrajući facijalne grčeve na licu konduktera, koji je bio blizu mene. Prevarant je prolazio svoju psiho-dramu bez imalo stida pred obespravljenim i ugroženim putnicima. U trenutku mi se učinilo da su mu sitne oči ispod kudravih obrva zasijale od pohlepe i pomislio sam da mu je sigurno palo na pamet da ponovo od putnika traži pare za ovu vožnju iz pakla. Ja sam svojim znojavim rukama držao legalno kupljenu kartu kao da je loz od milion dolara i sa strepnjom čekao da autobus stigne u Jarkand. Izašao sam iz autobusa sa skoro potpuno iscrpljenom životnom energijom, što zbog vožnje koje je bila nalik naciničnijim fantazijama pretočenim u niskobudžetni film, što zbog oporog osećaja gubitka usled spleta okolnosti koje sam ostavio u Kašgaru. Gde su sada moja Buhara i Samarkand da me ozrače božanskim sjajem i pomognu mi da uzdignem pogled ka nebu? Ništa nije vredela moja kuknjava. Po samom izlasku iz stanice naleteo sam na svetinu koja me je znatiželjno merila od glave do pete. Kao da su svi do jednoga osećali moje nezadovoljstvo, pa su njime privučeni hteli da ga uveličaju svojim navalentnim ponašanjem.

Kašgar je izgledao kao Menhetn u poređenju sa Jarkandom. Nekada bogata oaza na južnom kraku Puta svile sada je bila zaogrnuta teškim provincijalizmom, iz koga je je kuljalo nezadovoljstvo religijske manjine. Svi koji su se okupili oko mene glume da su sigurni u sebe, gledaju me skoro staklenim pogledima, lažno se smejulje. Shvatam da je to prostodušna svetina, koja se kupa u samoj sebi, ali svetina koja bi naglo mogla da postane veoma agresivna. Govorim u sebi mantru vrlo bitnu za Centralnu Aziju, onu koja poziva spokoj i razumevanje za sve živo što hodi po zemnom šaru. Teško je, jer me neki od mojih „prijatelja” povlače za rukav i glasno se smeju, no ja i dalje mantram u sebi o bratstvu i jednakosti. Na kraju me ostavljaju na miru, jer su verovatno shvatili da im neću dati nikakav novac. Počinjem da lutam krivudavim ulicama, po onome što je ostalo od starog grada.

U Jarkandu postoji samo jedan hotel za strance i papreno je skup, uzimajući u obzir da smrdi na buđ usled nebrojanih prokišnjavanja. Nisam se odvažio da platim 75 dolara za sobu u tom hotelu, već sam otišao do kompleksa Altin džamije i od lokalnog hodže zatražio da mi omogući konak. On je dobro znao engleski i vrlo predustljivo mi je dodelio krevet pored prozora, u džinovskoj prostoriji gde su spavali siromašni vernici, putnici na hodočašću i po koji prosjak. Niko od njih se nije preterano iznenadio što stranac traži da prenoći u njihovom društvu, niti je iko pokazao bilo kakav znak neprijateljstva. Konačno sam mogao da među ovim skromnim ljudima povratim deo svoje racionalnosti. Bio sam srećan što sam se odmakao od podivljale gomile koja se ne snalazi u opštem procesu globalizacije, srećan što sam među vernicima i onima koji ne mare koji je vek u toku.

Ujutru sam se osećao mnogo bolje, tako da sam, kada sam se zagledao u sopstveni lik na zamašćenom ogledalu u kupaonici džamije, shvatio da gledam novorođenog hodočasnika, koji je povratio smisao svog putovanja. Bilo je i krajnje vreme, jer osećaj da propuštamo dragocene trenutke u životu zbog narušenog ega najčešće kulminira tek kad se sa ovakvog putovanja vratiš u svoj „sigurni dom” i shvatiš koliko si glup bio. Život teče, sa nama ili mimo nas. Bolje je da teče sa nama, jer onda ponešto i naučiš. Bio sam ponovo okružen divnim ljudima u čijim je venama tekla krv mnogih kultivisanih naroda, raznih civilizacija i epoha. Dobro sam doručkovao u obližnjoj pekari, pa se uputio u kompleks mazara koji se nalazio pored Altin džamije. Tu su ležali lokalni ujgurski kraljevi koji su pronosili slavu Jarkanda u davnim vremenima. Među ovim građevinama izdvajao se predivan mazar, za koji sam odmah imao utisak da je daleko graciozniji i nežniji od ostalih. Ispostavilo se da tu leži Amanisahan, ujgurska kraljica iz 16. veka, poznata po tome što je bila pesnikinja i muzičarka.

Mazar je sav u svetloplavim tonovima, među kojima se ističu ružičaste pločice ukrašene arabeskama. Unutra oko sarkofaga sede starije, lepo obučene žene i sa suzama u očima mi se klanjaju kao da mi stavljaju do znanja da je ovo njihovo svetilište za sva vremena. Ja sam potpuno obuzet nekom čudnovatom energijom jer nikada na svojim putovanjima nisam bio u poseti ovakvoj vrsti mazara. Ovde je sve tako nežno i lepo, pa pretpostavljam da muškarac mora da u sebi pronađe onu, možda za žene karakterističniju vrstu energije, koju je svaki muškarac bar nekad ispoljio ili ako nije, bar je u stanju da to učini. U stanju euforije sedam na mermernu klupu. Sa gospođama koje sam zatekao u mazaru kao da sam zatvorio neko čudnovato energetsko kolo koje nas je sve učinilo jako srećnim. Amanisahan je uobličila ujgursku muziku u splet harmonija sa pesničkim izrazima koji nazivaju makam, što je suptilna verzija sufističke seme koja koristi autentično kineske tonove, u kojoj svaki raspored tonova odgovara različitim ljudskim raspoloženjima. O makamu sam slušao legende. Neki znalci su mi pre putovanja govorili da ću biti veoma počastvovan ukoliko budem imao prilike da čujem kako Ujguri izvode muziku po ovom sistemu. Govorili su mi da se takve prilike pružaju samo odabranim gostima, ukoliko steknu njihovu naklonost. Ja sam se u tom mazaru osećao upravo kao da sam stekao naklonost svih bogova koji vladaju Taklamakanom, jer je jutro delovalo kao svečana proslava u čast svih ljubitelja muzike. Osećam kako u vazduhu struje note i melodije koje svojim harmoničnim i ritmičnim povezivanjem utiču na dušu. Cilj im je da učine da se u našim dušama, čistim i razumnim, ljudskim i kraljevskim, rodi žarka želja da se uzdignemo do onih mesta na kojima će one biti odvojene od tela odvajanjem koje zovemo smrt. Ptice oko mazara pevale su glasovima anđela, stanovnika sveta koji ne vidimo, ali slutimo da postoji. Žene su na grob pesnikinje lile suze radosnice, koje su se nalik sjajnim biserima kotrljale po nežno ispisanim pločicama.

Zvuk drevne violine vijugao je između naših ponosno uzdignutih glava, praćen glasom „kraljice makama” koji je dolazio iz cvećem posutog groba:

„Ne obavezuj se zahvalnošću drugima

Dok u domu tvome ima hleba za jednu noć.

Ne zadovoljavaj se nikakvim lošim dahom,

Nikakvom dušom koja spade u ljudske duše.

Ej dušo, budi u skupini zadovoljnih,

Jer među njima sve je jeftino.

Dok možeš čuvaj se tereta zahvalnosti,

Jer taj je teret poniženje za dušu.

Zašto da bitišeš u svetu telesnom

Kad povratak tvoj je u svetu duša.

Nema sumnje da je dobročinstvo kad neko ima,

I ono što ima drugom podari.

Ali, kad ima neko ko ne prima,

I to je dobro delo i jednostavno.

Koliko god da je u davanju dobrote

U neprimanju je hiljadu puta toliko.”

U Jarkandu sam proveo nekoliko dana, svakodnevno posećujući mazar „kraljice muzike”, pored koga sam polako sagorevao razočaranje nastalo zbog iznenadnog nedostatka strasti i svih igara koje se roje oko nje.

Kada sam konačno povratio samopouzdanje, sa simpatijama sam gledao na događaje u Kašgaru, čak sam blago uživao u osećaju otupelosti, poput nekog mladog studenta. Na kraju krajeva, nalazio sam se u srcu nekadašnjeg kraljevstva Gandahare, koje se protezalo preko Afganistana, Sinđjanga, Pakistana i Severne Indije. Neki trgovac mi je objasnio da je Karakorum Hajvej namisterioznija ruta Puta svile, koja povezuje Kašmir, Ladak i Sinđjang. Kaže da su mnogi tu ostavili svoje živote, počev od antičkih dana, pa sve do današnjih. Ruta na kojoj su se mešale ideologije i religije, sa bezbrojnim misticima koji su ih interpretirali  ulogorenim kraljevima-osvajačima i njihovim vojskama. Nema vladara u starijoj ili novoj istoriji koji nije hteo da vlada ovom rutom. Budizam i hinduizam su došli sa juga, dok su taoizam i zoroastrizam pristigli sa severa. Helenizovano hrišćanstvo se sa manihejstvom uputilo i ka severu i ka jugu. Setio sam se svog detinjstva, kada sam čitao bajke i uživao u smenjivanju spletova najrazličitijih čudesnih okolnosti u kojima bi se nalazili i ljudi, i životinje. Malo ko zna da su bajke stizale upravo ovom rutom još pre 1500 godina.

Kažu da je persijski kralj Hosrou Anuširvan, koji je vladao oko 550. godine nove ere, bio veoma obrazovan čovek i u jednom trenutku doznao da u Indiji postoji knjiga koju veoma cene tamošnji kraljevi i učeni ljudi. Izdao je nalog svom poverljivom sekretaru Burzou, koji je poznavao indijski jezik, da krene u Indiju, pronađe i prevede tu knjigu koja je „koren celokupnog obrazovanja, vođa ka prosvetljenju i ključ za traženje onog sveta.” Husrou je smatrao da će se ako dođe do te knjige njegovo vladanje usavršiti, jer je mislio da će početi pravednije da razmišlja pošto je pročita i protumači. Po dolasku u Indiju, Burzo, raspolažući značajnim novčanim sredstvima, sklapa različita poznanstva i traži priliku da se domogne kraljevske biblioteke. Nakon dugog i mukotrpnog rada i iščekivanja, on zadobija poverenje jednog indijskog naučnika, koji mu pomaže da dođe do željene knjige. Skriven od znatiželjnih očiju, Burzo radi dan i noć na prevodu, pa se po završetku uspešno prebacuje u Persiju. Ta knjiga je poznata kao Pančatantra, knjiga na kojoj su bazirane mnoge svetske bajke, kao i priče iz 1001 noći. Nekih 150 godina kasnije, sa persijskog na arapski je prevodi Abdulah ibn al-Mukafa, koji je po svom ubeđenju bio zaratustrijac, kasnije preobraćen u islam. Prevod je, kako je sam rekao, uradio s namerom da omladinu pokrene na čitanje, a kraljeve na razmišljanje. Rekao je još da je želeo da prevodom te knjige obezbedi mesto na drugom svetu, jer se prenošenjem basni širi mudrost i pravednost koja je u njima skrivena. Propuštenu kroz filtere persijske i arapske pripovedačke književnosti, Evropa je Pančatantru upoznala u 12. veku, kada je započela burna prevodilačka aktivnost na skoro sve evropske jezike. Sedim u nekom kafeu sa pogledom na mazar „kraljice makama” i smejuljim se, jer se prisećam moje davno umrle bake koja mi je, dok sam joj sedeo u krilu, čitala bajke. Voleo bih da ona sada može da oseti ovaj moj trenutak sreće i da zamisli sliku Burzoa koji jašući na zadihanom i znojavom konju žuri ka Hosrou da mu preda knjigu nad svim knjigama.

Neka mala devojčica mi kao da čita moje misli prilazi sa sladoledom u ruci i gleda me pravo u oči. Vidim da se sva izmusavila sladoledom, ali se pravim da je ona „velika”, pa joj recitujem stihove koje sam zapamtio još kao dete:

„Između konja, slonova i metala

Između kamenja, drva i odeće,

Između žena, muškaraca i voda

Razlika moćna i velika je.”

Prekrasni mirisi dolaze iz pravca mazara i kao da anđeli nagrađuju moju detinjastu igru sa devojčicom crvene kose koja drži sladoled u ruci. Pitam se, da li je strast kao pojava u stvari istočnjačko iskušavanje Zapada? Ispada da je razbuktana strast u našim istorijama i kulturama došla do izražaja od 12. do 13. veka, i to podstaknuta jeresi uvezenom sa Sredozemlja. Utisak koji me obuzima je da su naša „smrtna verovanja“ došla sa Srednjeg Istoka gde je ta „jeres“ nastala. Istočnjaci misle da smo mi zapadnjaci pod stegama strasti zbog svog hrišćanskog nasleđa koje ističe dinamičnost. Ali, kažem ponovo, nije našu strast stvorilo hrišćanstvo, već je ona plod istočnjačkih kultova koji su izvršili uticaj na hrišćanstvo. Mahihejstvo je objedinilo u sebi sve što nam je sa Istoka nedostajalo i ispunilo vakum na Zapadu. Naš dinamizam potiče od naše moderne ratničke bezumnosti. Kako strast, tako i ratnički poriv potiču od koncepcije vatrenog života, koja je zapravo zakamuflirana želja za smrću. To je izvrnuti i samodestruktivni dinamizam. Sve smo „sludeli“ našim tehničkim duhom i vrednovanjem stvorenih stvari, pokušavajući da porobimo materiju svojim iskvarenim duhom i njime ovladamo prirodom. Prava strast, kao i jeres koja je nastala iz nje, sa tim ovladavanjem materije nemaju ništa zajedničko, jer prava strast nikada ne želi da vlada prirodom. Iz hrišćanske želje da se preobrazi duša i promeni ponašanje grešnika nastala je ideja o preobražaju čovekove sredine, kao i ideja o preobražaju prirodne sredine. Revolucionari i tehnokrate. Rat i tehnički duh koji se došaptavaju jedan sa drugim u autističnom transu. Zbog toga naša strast nalazi novi dom u istraživanjima i razvijanju ratnih mašina. Ali i ta „strast“ biva izneverena, pošto tehnika postaje toliko ubistvena i hladna da je dovoljna sama sebi.

Želim da vičem na sred glavnog skvera u Jarkandu braći Ujgurima, da usmere svoje strasti ka božanskoj muzičarki koja leži u tom mazaru koji miriše na zavodljivo cveće, ali tek što sam zaustio da zaurlam, vidim Nasredin Hodžu koji prolazi pored mene na hromiranom trkačkom biciklu i prstom naslonjenim na usta mi pokazuje da treba da ćutim. Ja zaustih da ga upitam gde mu je verni, mada tvrdoglavi magarac, ali on i dalje drži prst na ustima.

Ja spuštam ruke i u neverici krećem ka autobuskoj stanici, setivši se da želim da do jutra stignem nazad u Kašgar. Nažalost, više nisu imali jednokrevetne sobe, već samo dormitori sobe sa šest ili osam kreveta. Nisam imao puno izbora, te sam pristao da delim sobu sa drugim gostima. Ipak, devojci koja je radila za recepcijom postavio sam uslov da budem u sobi sa kineskim turistima, nikako sa zapadnim. Ona je podigla obrve u znak čuđenja i priznala da je vrlo iznenađena mojom željom. Nije me pitala zašto to tražim, već je sa smeškom na licu pozvala neku prijatnu devojku da me otprati do moje nove sobe. Tamo je već bila grupa kineskih turista, jako mladih. Kao da su se svi poznavali godinama unazad. Na svojim prethodnim putovanjima po Kini i Indokini shvatio sam da su mladi Kinezi koji putuju vrlo prijatni sagovornici. Kada sam ih ugledao u sobi u kojoj sam iznajmio krevet, znao sam da se moje kockanje isplatilo, jer me je ova omladina dočekala veoma srdačno, sa osmesima i dobrim željama.

Tu sam upoznao Džonija, mladog Kineza čije sam pravo ime zaboravio, koji je u Kašgar došao iz udaljene provincije kako bi proučavao ujgursku umetnost. Svi u sobi su delili strast prema putovanjima, umetnosti i susretima sa novim ljudima. Dok sam gledao kako se ovi mladi Kinezi druže, razmišljao sam o predrasudama koje vladaju na Zapadu o žiteljima Dalekog Istoka. Oni su vekovima bili predstavljani kao ljudi koji nemaju ni emocije ni sklonost ka apstraktnom razmišljanju. Naravno da je sve to došlo kao posledica kolonijalnog pristupa žiteljima teritorija iz kojih su „sile” izvlačile sve što ima vrednost, a žitelje teritorija proglašavali skoro ništavnim, ne bi li opravdavali svoj razbojnički pristup. O Bože, kakva je samo zabluda da Kinezi nemaju emocija! Ja lično tvrdim da su oni možda  najemocionalnija i najljubaznija grupa ljudi koje sam sreo na planeti. Kažem, moja kocka se isplatila jer ovi omladinci ne samo da su me tretirali kao povlašćenog člana svog društva, već su se trudili i da mi pomognu da ujgursku umetnost i kulturu doživim na pravi način.

Džoni mi je organizovao vodiča kroz kašgarsku staru četvrt, gde se ulice zalamaju poput najzamršenijeg lavirinta i kuda se većini zapadnih turista ne preporučuje da se sami vrzmaju. Hodam između kuća starih po 500 godina, napravljenih od ružičastog blata. Kad god se otvori nova rustična drvena kapija, iz nje istrči neko detence ili jare. Kapije su ponekad širom otvorene i kada se prolaznik zagleda u unutrašnjost dvorišta, shvata da se tamo nalazi jedan potpuno nov svet, išaran neuobičajenim koloritom i razbarušenim kosama. Pozivaju me da im se pridružim u ručku ili nekom složenom grnčarskom radu, dok sitna deca jurcaju na sve strane. Žene su obučene u predivne haljine, napravljene od lana, pamuka i svile. Geometrijske figure kojima su te haljine ukrašene me, kad god se neka od gospođa pomeri, podsećaju na najživopisnije snove mojih studentskih dana. Džoni, koji je ekspert za kinesku i ujgursko-tursku ornamentiku, kaže mi da su simboli uglavnom potiču iz zlatnih dana Sogdijane, odakle su došli da ostanu milenijumima, kako bi nas sve podsetili na svet „hiljadu Sunaca“. Stvarno, kad god se zagledam u te koncentrične krugove narandžastih boja, sa cilindričnim figurama koje počivaju u njihovim centrima, pomislim na svet iznad našeg sveta, sav blještav poput te svile što se lomi ispred mojih očiju. Džoni mi kaže da je u jedanaestom veku Muhamed Kašgari, najveći ujgurski prosvetitelj, napisao  knjigu „Sabrana turska narečja”, koja je među narodom još  nazivana i „ujgurskim rečnikom” i koja nije imala formu klasičnog rečnika, već je predstavljala više zbornika o najrazličitijim temama. U toj knjizi Kašgari opisuje i objašnjava lingvističke, etnografske, folklorne i geografske pojmove koji su se vekovima skupljali među turskim narodima u Centralnoj Aziji. U njemu su, na primer, opisane različite tehnike tkanja različitih tekstilnih materijala od Buhare do Kašgara. Muhamed Kašgari svilu naziva „tahtu“, dok je njegov savremenik Jusuf Balasagunskij naziva arapskim imenom – „harir”, a ona se danas na uzbečkom naziva „ipak.” Još su u upotrebi nazivi „čusum”, kineski naziv „san-žen“ i ruski – „šelkovica“.

Džoni i njegov mladi ujgurski vodič su se jednog dana pobrinuli da me odvedu kod nekog starčića koji meša boje za svilu. Ambijent njegovog ateljea je podsećao upravo na vreme Muhameda Kašgarija, jer je zgrada u kojoj je atelje bio bila polusrušena, sa improvizovanim krovom od trske. Morali smo da se tiskamo kroz podrumski tunel dok nismo stigli u prirodno ohlađenu prostoriju duboko pod zemljom. Tamo je sedokosi Ujgur pripremio čaj i objasnio nam da prirodne boje kojima farbaju svilu dobijaju od raznih minerala, poludragog kamenja i drugih sirovina, što je Muhamed Kašgari već objasnio u svom „rečniku“ još pre devetsto godina. Iz „surika”, što je označavalo prirodni pigment u kome je pomešana rđa sa gvožđa, glina i kvarc, dobijali su roze boju koju su zvali „al čuvut.“  Žutu nazivaju „sarig čuvut“ i nju izvlače iz nekog retkog minerala, dok iz lapis-lazurita dobijaju plavu, koju zovu „kok čuvut.“ Teško mi je bilo da popamtim sve te nazive dok nam je stari majstor pokazivao pigmente u raznim agregatnim stanjima. Danima sam, u društvu sa Džonijem i mladim Ujgurom, ulazio u od radoznalih očiju skrivene radionice, gde su nas majstori grnčarije i tkanja ljubazno dočekivali i delili sa nama po neku od svojih malih tajni. Stari grad je spolja, kada bi ga neki turista posmatrao, delovao kao dosadna ruševina koja čeka da je tehnokrate konačno raznesu, dok je u svojoj utrobi krio vredne majstore koji su se trudili da vekovna tradicija ostane živa. Sve te stvari mi je otkrivao moj kineski prijatelj Džoni, koji nije krio svoju ljubav prema mnogobrojnim tradicijama koje su se sažimale u mnogoljudnoj Kini.