Kierostami

Hrkanje penzionera na sedištu pored moga, prilikom projekcije u njujorškom bioskopu Muzeja modernih umetnosti, nije me uznemirilo dok sam skoro hipnotisan posmatrao film Abasa Kiarostamija „Ukus trešanja“.

<iframe width=”560″ height=”315″ src=”https://www.youtube.com/embed/Rh9-uKavbu0″ frameborder=”0″ allowfullscreen></iframe>

Većina posetilaca, prilikom projekcije, dremalo je jer su to uglavnom bili penzionisani njujorški intelektualci koji su koristili beneficije godišnje preplate. Ja nisam intelektualac i još uvek sam daleko od penzije, a nisam ni sto posto Njujorčanin, pa me je film duboko uvukao u svoju tematiku. Mislim da sam tom prilikom „pao“ u duboku ljubav sa iranskom metafizikom koja mi je u narednih nekoliko godina pomogla da uskladim svoj život sa novim pogledima na njega. Zvuči patetično da je čovek otkrio Boga u bioskopskoj sali i to gledajući film iz kulture koja mu je do tog trenutka bila nepoznanica. Ipak, dogodilo se, jak duhovni naboj koji je iranski režiser tako uspešno preneo na filmsko platno imao je ogromni uticaj na mene. Film je parabola o izboru da se živi, ili ne, o dužnostima koje čovek ima ako se odluči da živi, o volji drugih koji utiču na nas i o ličnom transformisanju u tom životu na mističnom, socijalnom, kulturnom, pa čak i na filmskom planu. U filmu, naš junak Badi nudi novac pojedinačno trojici neznanaca od kojih želi da ga sahrane pošto on sam sebi oduzme život tako što će progutati preveliku dozu pilula za spavanje. Gledalac prvo shvata da Badi, koji krstari svojim džipom u potrazi za partnerom, nije iz siromašnih slojeva, pa se stvara utisak da Badi traži seksualnog ili nekakvog drugog partnera. Posle određenog vremena gledalac dalje shvata da Badi nudi veoma neobične uslove slučajnim prolaznicima. Prvo je oslovio vojnika koji je u uniformi iranske vojske i koji pripada kurdskoj etničkoj zajednici. Vojnik je prosto uplašen ponudom i iz straha je odbija bez obzira što Badi nudi poveću svotu novca. Sledeći je student religije koji je avganskog porekla i on odbija ponudu iz verskih razloga jer je u islamu samoubistvo jedan od najgorih činova koji vernik može da počini. Tek treći prolaznik koga je Badi oslovio pokazuje interes jer bi novac koji je ponuđen jako pomogao njegovu finansijsku situaciju i omogućio bolnički tretman teško bolesne kćeri. U ovom slučaju pripadnik manjine Azera, stariji gospodin, čini sve da odgovori Badija, smatra da on blefira, no sklapa posao pošto ovaj insistira na asistenciji. Kroz forme dijaloga koje naš junak vodi sa ostalim akterima ove psihodrame on polako postaje sve manje izolovan od sveta koji ga je usmerio u suicidno stanje duha. Sam gledalac počinje da kroz Badija vodi egzistencijalistički dijalog o vrednosti života i smislu ostajanja u njemu.

Film je ispunjen simbolima koji se često javljaju u ostalim Abasovim filmovima kao što su neispijeni čaj, drvo života, krivudave ulice, džip kao ikona modernih Iranaca, mesec zaklonjen oblacima, lešinari, psi. Kurd, Avgan i Azeri podsećaju na institucije – armiju, religiju i obrazovanje. Sam kraj filma je misteriozan na svoj način. Gledalac nije siguran da li je Badi oduzeo svoj život ili njegov pokušaj nije uspeo. Vidimo režisera Kiarostamija koji sedi na stolici i kome prilazi glumac koji glumi Badija i nudi ga cigarom. Je li film život sam za sebe? Da li se naš heroj ubio? Znamo da ga je stari Azeri odgovarao tako što mu je ispričao da je i on sam hteo da počini samoubistvo, no kada je pojeo nekoliko slatkih trešanja shvatio je koliko je život lep. Da li je i Badi shvatio da je taj trenutni život lep ili je hteo nešto drugo, nešto više, pa je bez straha odbacio ovaj koji ima? Drvo trešnje koje stoji u krupnom kadru na kraju filma ostavlja nedoumicu i skriveno značenje. Persijsko razumevanje sveta pretpostavlja mnogo elemenata koji nisu očigledni, oni su „skriveni“ baš kao i Skriveni Imam koji čeka momenat potpune regeneracije. Godinama posle projekcije, dok sam srkao čaj u teheranskoj čajdžinici, moj prijatelj Akbar mi je rekao da je u Iranu popularna izreka  „Ima dva oka, ali je pozajmio još dva“. Pretpostavio sam da su dva „nova oka“ poslužila da čovek zaviri u samoga sebe.

Evo video klipa koji na najbolji način pokazuje veštinu Abasa Kierostamija.