Pošto sam podmirio strast nastalu u zapadnoj hemisferi planete tako što sam pojeo čokoladni kolač, zateturao sam se kroz živopisne ulice Šrinagara. Na istočnoj strani dominira planina koju zovu Takhti Sulejman i drugim imenom, Šankačarija, jer je na njenom vrhu izgradio šivaistički manastir baš Šankarčarija lično. Posle Uzairove besede nisam se osetio čudno kada sam shvatio da muslimani veruju kako je starozavetni vladar Solomon nekada obitavao na vrhu te planine i delio atmosferu sa Lordom Šivom u koga su bili i ostali zakleti hinduisti – šivaisti. Potrebno je pola sata da bi se kamenim stepenicama popelo na vrh do manastira. Na ulazu u park koji je u podnožju, vojska pretresa sve od reda i zabranjeno je unositi čak i upaljače. Nema slikanja. Posle sam saznao da je i budistički kralj Ašoka dvesta godina pre Hrista ovde sazidao velelepni budistički hram koji je u šestom veku posle Hrista kralj Gopaditja preinačio u šivaitsko svetilište. Sa vrha vidim sedam mostova koji u Šrinagaru stoje iznad reke Vitaste. Obuhvatam pogledom grad koji je okružen planinskim vrhovima. Većina zgrada u starom Šrinagaru su napravljene od drveta i uobičajeno je da žitelji gaje biljke na krovovima svojih kuća. Kod drugog mosta u nizu nekada je stajao hram posvećen boginji Durgi i zvali su ga Tard-Maneš u vreme kada ga je sazidao kralj Samadmat, pedeset godina pre Hrista. U blizini je masovni krematorijum gde hindusi spaljuju svoje preminule.

Na obali reke je vidljiva džamija posvećena šahu Hamadaniju, sva je sačinjena od prelepo izrezbarenog drveta. Vrlo blizu nje je druga poznata džamija, ali napravljena od kamena koju zovu Pater Masđid. Ona je sagrađena milošću carice Nurmahal. Kod četvrtog mosta nalazi se mauzolej Zain-ul-Abadina. Iza mauzoleja je pijaca Maharadžgandž gde se može naći baš sve. U blizini je i džamija Žuma Masđid. Reka Vitasta vijuga kroz delove grada Gaukadal i Čenarbag i polako se uliva u jezero Dal. Ovo jezero se prostire osam kilometara od severa ka jugu i tri kilometara od istoka ka zapadu. Po njegovim obodima se mogu spaziti naslage lokvanja i manjih ostrva na kojima su podignute lepe drvene kuće. Postoje i manja veštačka ostrva gde žitelji gaje lubenice i dinje. Na gornjoj strani jezera vidljiva je najveća džamija u Šrinagaru koju zovu Hazaratbol. Vidljiva su i dva veća ostrva Svarnalanka i Rupalanka na kojima su uređene predivne bašte još od vremena Mogula. Jezerom krstare čamci prepuni turista koji podsećaju na venecijanske gondole i ovde se zovu šikare. Uz delu jezera koji se naslanja na centralni Šrinagar, ukotvljeno je bezbroj brodova-splavova od kojih su neki luksuzni restorani, a neki samo jeftini bordeli.

Bogovi su otvorili vrata raja i više toga je ušlo nego što je izašlo. Kašmir je uvek bio primamljiv za mnoge armije. Još od drevnih Arijevaca koji su dolazili sa severa mnogi su ga pokoravali, ali nikada nisu opstali. Geografija je uvek igrala ključnu ulogu u osvajačkim pohodima na Kašmir. Glavni ulazi kroz Himalaje, Zođilu i Burzil na severo-istoku, Pir-Panđal i Bnihal na jugu, uglavnom su bili zavejani snegom tokom godine i onesposobljavali bilo kakvo napredovanje. Kako bilo, Ašoka, veliki budistički kralj Indije, uspeo je da pripoji Kašmir kraljevini Mauriji i da osnuje grad Šrinagar u trećem veku pre Hrista. Posle njega dolaze Huška, Juška i Kaniška, kušanski vladari koji su se spustili iz današnjeg Sinđjanga i oni su bili prvi indijski vladari tursko-mongolskog porekla. Kaniška je održao i treći veliki budistički koncil u Šrinagaru. U šestom veku posle Hrista u pamćenju je ostao Mihirakula, hunski vladar iz Sialkota koji je ponovo favorizovao Bramane. Kažu da je izgledao kao smrt i da je njegovu armiju uvek pratilo poveće jato lešinara jer je ovaj Hun ubijao sve pred sobom. Matrigupta koji ga je nasledio došao je iz kraljevine Uđain. U sedmom veku posle Hrista pojavljuje se vladar Pendžaba Durlabvardam. Posle njega dolazi Lalitaditija koji je iz Baltistana isterao Tibetance i Turke iz Kašmira. Izgradio je grad Martanda i tamo podigao gigantski hram u čast Sunca. U devetom veku Avativarman je izgradio kamene obale oko reke Vitasta. Od devetog do jedanaestog veka Kašmirom su vladali sa promenljivom srećom hinduistički vladari Šankarvarman, Čakravarman, i kraljica Dikša. Početkom jedanaestog veka slavni turski osvajač Muhamed Gaznavi se u dva navrata pojavljivao sa svojom moćnom vojskom ispred Pir Panđala, no General Zima ga je sprečio u napredovanju. Tek sredinom sledećeg veka stiže prvi muslimanski vladar Kašmira i on se zvao Šah Mir. Džingiz kan se početkom trinaestog veka zaustavio pred rajskim vratima Kašmira, ipak, nikada nije zakoračio unutra. Njegov naslednik, mongolski tiranin Dulača, uspeo je 1320-e da se probije do Šrinagara i da masakrira skoro sve njegove žitelje. Islam se najviše razvio pod Bulbul Šahom u četrnaestom veku i budisti su se povukli ka severu. Za vreme vladavine Zain-ul-Abidina od 1420. do 1470. Kašmirom je vladala ljubav prema umetnosti i knjizi. To je doba prosperiteta i tolerancije muslimana prema hindusima. 1540-e Mirza Hajdar osvaja Šrinagar. Šezdeset godina pošto je Babur postao gospodar severne Indije njegov unuk Akbar stavio je Kašmir pod kontrolu Delhija. Baburov sin Jahangir se zaljubio u Šrinagar i često je u njemu boravio. Govorio je da ako postoji raj na zemlji, onda je to ovde. Ostajao je nem pred dolinama punim cveća smatrajući da je sve toliko divno da čak i carski slikari ne mogu da podignu četkice i naslikaju ove divote. Svi mogulski vladari su obožavali Kašmir i pokušavali da obogate njegove vrtove. Nažalost, vreme mogulskog prosperiteta se završilo invazijom Avganistanaca 1750-e koji su osvojili Kašmir sa do tada neviđenom brutalnošću. Sedamdeset pet godina kasnije Maharadža Randžit Sing isteruje Avganistance, ali novi i lukavi neprijatelj se prikrao. Evropski kolonizatori zajedno sa instaliranim vlastodršcima toliko su izmrcvarili stanovništvo u rajskoj dolini da je perspektiva nezavisnosti, koja je došla sa rascepom Indije i Pakistana 1947-e, ostala skoro neprimećena od svetske zajednice.

Rafik je zastao za trenutak i podviknuo nekome na gornjem spratu udžerice da siđe i spremi nam još čaja. Bilo je očigledno da je ovaj Kašmirac u beskonačnoj ljubavi prema svojoj zemlji i to mu sigurno nisam mogao da zamerim. U njegovom melodičnom glasu se osećala određena doza tuge, ne zato što Kašmir nije nezavisan i oslobođen ogromnog prisustva indijske vojske i pakistanskih militarista, već zbog toga što je ta toliko surova ideja nasilja visila nad rajskom dolinom milenijumima. Očigledno je bilo iz njegovog znanja o kašmirskoj istoriji da su u njoj postojali intervali kada su žitelji mogli da uživaju u čarima života. Ta tuga je dolazila kao plod želje da se oni kao domaćini i mi kao gosti osećamo najugodnije moguće u rajskoj dolini, jer kada je Najviši otvorio njena vrata On je imao drugačiju sliku u svojoj glavi, sliku poštovanja i nege, ljubavi i blagostanja za svako živo biće. Refik je nastavio svoju priču. „Moderna istorija Kašmira počinje sa velikanom našega doba – Šejhom Muhamedom Abdulom. Rodio se 1905-e od oca koji je bio hinduista i kasnije se preobratio u muslimana. Pošto je doktorirao 1931-e, pokušao je da se uključi u Vladu Maharadže Hari Singa. Bio je odbijen i to je bila ogromna greška vladajućih kadrova jer posle samo godinu dana njegova popularnost je toliko porasla da su isti autoriteti morali da ga uhapse. Mohamed Abdula je postao prvi predsednik uticajne kašmirske partije koja se zvala Muslimanska konferencija. U vreme prvih demokratskih izbora u Indiji 1938-e, Šejh Abdula je prvi put podigao svoj uticajni glas protiv onoga što su svi mislili da je neizbežno – podele Indije na muslimanski i hinduistički deo. Govorio je da većinsko stanovništvo Kašmira mora otvoriti sva vrata za svoju braću Sike i Induse. U velikoj krizi koja je nastala ratom Indije i Pakistana 1947-e Šeih Abdula je ostao lojalan Indiji. Vladajući krugovi oko Maharadže Hari Singa želeli su nezavisnost Kašmira kao što su Siki u Pendžabu tražili nezavisnost za državu u kojoj su oni većina. Krvavi događaji u Pendžabu nisu zaobišli ni Kašmir. Maharadža je Abdulu bacio u zatvor i čekao poteze Nehrua. Za to vreme militanti iz Pakistana su tajno ušli u Kašmir i počeli pogrom. Nehru je preduzeo dobre poteze i oslobodio Abdulu iz zatvora ne bi li dobio saveznika koji je moćan i uticajan i tako bar malo primirio situaciju u Kašmiru. U svom poznatom govoru u jeku rata Abdula je još uvek pozivao Kašmirce da održe zajedništvo između muslimana i hindusa i stavio svoj život kao zalog za sigurnost manjina u Kašmiru. Zato je većina teritorije Kašmira ostala u Indiji i masakri su izbegnuti. Militaristi iz Pakistana su se povukli nazad odakle su došli i iluzija mira se ukazala u rajskoj dolini. Međutim 1953-e dolazi do prvog konflikta između Abdule i Nehrua. Abdula ponovo drži govor pred hiljadama u Šrinagaru i otvoreno kaže da su njegovi ideali mnogo važniji od interesa Indije i Pakistana. Rekao je da se ne kaje što je kod podela 1947-e izabrao Indiju jer ga je Nehru ubedio tada da su njihovi ideali isti što je značilo da će sekularizam i socijalizam pobediti sve zajedničke neprijatelje. Abdula je želeo reforme pre raspodele obradive zemlje u Kašmiru, hteo je da seljaci budu njeni gospodari, a ne feudalni oligarsi koji su predstavljali nasleđe iz davnih vremena.

Nažalost, od podela 1947-e nije prošao skoro nijedan dan da pakistanske tajne službe nisu slale avganske diverzante da seju strah po Kašmiru i da Indija na to nije odgovorila represivnim merama po stanovništvo šaljući desetine hiljada teško naoružanih vojnika iz Delhija. Kao da vojni stratezi u Karačiju ili Delhiju nisu shvatali da se Kašmir nikada ne može zauzeti silom. To je moguće samo ljubavlju i slobodom duha. Ali, ko je ikada čuo da se vojni stratezi i političari bave slobodom duha? I tako do današnjih dana. Šejh Abdula je plaćao cenu svoga sekularizma tako što su ga u dekadama Nehru i Indira Gandi hapsili pa oslobađali kada im je neko trebao da smiri stanovništvo. Ispostavilo se da je kapricioznost lidera sa obe strane dovela do nuklearne krize 2002-e u kojoj su morali da intervenišu veći igrači iz Amerike, Rusije i Kine. Uvek bi se sve završavalo tako što bi vremešni Abdula ponovio svoju tezu o sekularizmu, ljubavi i razumevanju. Monstrumi i psi rata bi uzeli predah, obodrili Abdulu i pohvalili njegov idealizam, a zatim se povukli u mračne odaje da se saberu sa novcem za još modernije naoružanje. Osmog septembra 1982-e Šejh Muhamed Abdula je napustio ovaj svet i Indira Gandi je požurila da instalira njegovog sina Faruka kao političkog naslednika. Sledećeg dana Abdulino telo je izloženo u jednoj od najlepših šrinagarskih bašti kako bi žitelji mogli poslednji put da ga vide. Iz hiljade grla se čuo lelek ‘…. hum per Karbala guzar gaja hai…ase gao Karbala’. Najveća tuga u islamu je u Karbali gde je sahranjen Husein i ljudi su jasno stavili do znanja šta misle o voljenom Abduli. Njegov sin je imao volje i znanja da nastavi stazama koje je utabao Abdula, ali oblikovanje nove politike i novih pravila igre udaljili su ga od očeve staze koja još uvek sija kao Karbala“.

Mislim da sam više puta posetio baštu Nišat nego Šalimar. Nišat je bio udaljeniji od Gulamove kuće, ali se nalazio pokraj glavnog puta ka centru Šrinagara i skoro svaki put sam tamo izlazio iz autobusa da bih ušao u ovu rajsku baštu. Nišat je izgrađen od mogulskog vladara Asif Kana 1633-e koji je bio otac princeze Nurjahan, udate za princa Jahangira. Sa gornje terase Nišata može se videti u pozadini planina Pir Panđal sa svojim snežnim vrhovima i jezero Dal, kada se glava okrene ka Šrinagaru. Okružen lepo negovanim biljkama koje uokviravaju skoro pravilno geometrijski postavljene fontane, osećao sam se kao neko ko je postavljen u centar potpuno nove galaksije. Nišat je projektovan po uzoru na persijske bašte. Mogulski vladari su uglavnom dovodili arhitekte iz Irana. Ulogu vrta u islamskoj kulturi jasno pokazuje prosta činjenica da je vrt božanska nagrada za činjenje dobrih dela. Zahvaljujući viziji rajskog vrta, zemaljski vrtovi u islamskoj kulturi funkcionišu kao govor rajskih ptica koji svojom simbolikom upućuje na taj idealni izvor na kome ćemo se napojiti ako u raj dospemo. Sin velikog mogulskog kralja Akbara, Jahangir, voleo je da provodi dane ležeći u baštama Nišata, razmišljajući o umetnosti i sledećim sadističkim potezima koje je preduzimao prema svojim podanicima. Nisu svi Moguli bili sadisti, ali oni koji su tu patološku osobinu nasledili od Timura, koristili su je u kombinaciji sa razvijanjem ljubavi ka lepim stvarima i umetnosti. Jahangir je trčao kroz polja lala i puzio po krevetu napravljenom od ruža, hladio noge u skladnim potocima koji presecaju Nišat, halapljivo sisao sočne narove da bi na kraju dana, u sumrak, dosuđivao najgore muke svojim političkim oponentima. Kažu da nije praštao ni umetnicima kada su ignorisali njegove specijalne želje. Sa svojih sedamnaest godina Jahangir je već bio navučen na žuto kašmirsko vino, a sa dvadeset je ispijao do dvadeset čaša jake kruškovače. Noću se milovao sa Gospodarom Opijumom. Jednom je u ludilu iniciran lepotama Nišata i posle više čaša vina odsekao palčeve glavnom baštovanu Nišata zbog minornog incidenta u kome je osakaćeni zasadio pogrešno drvo na pogrešnom mestu. Dok koračam krivudavim puteljcima Nišata razmišljam zašto poludeli tirani uvek pomešaju premise rajskih elemenata. Verovatno zato što i sami pomišljaju da su bogovi koji nas propuštaju u rajske vrtove. Tirani u strahu od smrti prave kopije raja i ubijaju nemoćne ne bi li se podsetili da su, u stvari, još uvek živi. Besmrtnost se ne kupuje, ona se ne kupa krvlju i glačanjem dragog kamenja, ona se zaslužuje. Niko nije smeo to da kaže Jahangiru, koji je iz svoje palate voleo da nadgleda egzekucije u kojima slonovi do smrti gaze osuđenike. Jahangir je u potrazi za mitskom zemljom Hurkalijom pomešao elemente i kada je u rajskom Nišatu izhalucinirao da se zemaljska vrata Džabarse otvaraju i svetovi Hurkalije ukazuju sa svojom Anđeoskom Inteligencijom, on je izgubio pamet. Ono što dotaknemo u snovima, sigurno ćemo naći posle smrti i retki su oni koji iz tog prostora mogu da se vrate i poduče nas. Jahangir je osećao da je Nišat specijalno mesto i molio se da i deo njega postoji u Hurkaliji i čeka ga da se sjedine. Jednostavno, kao i svi moćnici, Jahangir, nije imao strpljenja i nije znao pravi put. Kažu, da je voleo svoju ženu Nurjahan i sina Kusra koji je pokušao da mu oduzme tron nekoliko puta. Svaki put posle neuspešne pobune Jahangir je postepeno sakatio sina dok ovaj konačno nije umro jako mlad. Ožalošćen zbog zle kobi i smrti sina Jahangir je izgradio sedamsto sedamdeset sedam bašti u Kašmiru, Sindu i Pendžabu za svoga života. Njegov drugi sin Šah Jehan koji je nasledio titulu oca, nastavio je sa praksom podizanja bašti, negovanja biljaka, ali i sa beskompromisnim obračunima sa oponentima. On je u čast svoje žene izgradio poznati Tadž Mahal u koji turisti već vekovima dolaze u velikom broju. Šah Jahan nije bio toliko opsednut baštama i kultivacijom biljaka kao njegovi prethodnici u poznatoj lozi Mogula, no ostao je čuven po tome što kada njegova molba da mu se proda bašta Nišat nije bila uslišena od Asaf kana Četvrtoga, naredio je da se blokira voda koja dopire iz podnožja planine, pa je Nišat za neko vreme presušio. Gledam u svetlucave potoke Nišata kako se ulivaju u jezero Dal i radujem se prostoj istini da tirani i vlastodršci nisu večiti, slomi ih vreme i više ih nema, dok rajski Nišat procveta svakog proleća i ptice pevaju nad potokom koji teče kao da se ništa nikada nije dogodilo. Za mene je Nišat duševna ruža koja doseže do najviših visina, kada se šetam njome, čini mi se da se pročišćavam i da mogu da osetim snagu svoga srca. Anđeoska tela se ukazuju kada god svetlost prođe kroz grane drveća i kao da čujem njihove rezonantne glasove. Ne može se baš lako izaći iz tela koje smo zadužili u ovom životu, tako da samo pocupkujem livadama dok se anđeoska bića igraju oko mene. Baš me briga ako drugi posetioci misle da sam poludeo od ćaraza pa igram kao pijani derviš. Ja jesam opijen i još sam, u stvari, žedan te svetlosti iz Nišata jer ona je Svetlost Svetlosti.