HAJAM

Jednog jutra sam se iskrao pre doručka i otišao u velelepni kompleks carskih grobnica, zvani Šahi Zindi. Ova nekropola je nastala oko mazara Muhameda Kusama ibn Abasa, rođaka poslanika Muhameda, koji je prema legendi bežao od neprijatelja i snagom svoje molitve napravio rascep u brdu, gde je sada smeštena nekropola. Iznad Šahi Zindi vidljivi su ostaci starih zidina Samarkanda. Dekoracije portala na manjim građevinama u ovom kompleksu očaravaju svojom lepotom i bogatstvom raznolikosti. Bojeni keramički paneli, rezbarena, uglačana terakota, kompleksni keramički mozaici i dekorativne uglačane cigle iskombinovane su sa prekrasnom kaligrafijom arapskih i persijskih ispisa. Ovo je simfonija poezije biljnih šara i geometrijskih figura.

Zaseo sam ispred izvanredno dekorisane grobnice koja me je svojim plavobelim ukrasima podsetila na najdivnije snove, u kojima se ogromni listovi biljaka iz doba Jure prepliću sa bićima koje golim okom ne možemo videti. Cela impresija ovoga mazara je veoma elegična jer on pripada ženi koja je umrla mlada.  Shvatam da sedim ispred groba prekrasne princeze koja je nakada davno imala sve što život može da podari, ali ju je melek smrti od toga odvojio.

Nekad davno Omar Hajjam je sedeo par stotina metara iznad mene i pred kapijom staroga grada meditirao o prolaznosti života. Priča se da je jednoga dana čačkao zube zlatnom čačkalicom i zabavljao se čitanjem knjige koju je napisao Ibn Sina, pa je kada je došao do poglavlja knjige „Jedinstvo i mnoštvo“, pošto je to pročitao, uzeo čačkalicu i stavio je između dva lista knjige, obeleživši gde je stao. Ustao je, obavio molitve i potom napisao testament. Onda više ništa nije ni pio ni jeo neko vreme. Kada je klanjao večernju molitvu pao je na molitveni ćilim i izgovorio: „O moj Bože, upoznao sam te koliko sam mogao, oprosti mi. Moja spoznaja Tebe je moj put do Tebe.“ Zatvorio je oči i umro. Tim činom je Hajjam pokazao svim dušebrižnicima da je i u svim svojim životnim nasladama uvek mislio na Boga. Hajjam je retka zvezda koja sija i svojim sjajem uništava mračnu koprenu koju su istkali licemeri.

Čudno je kako oni kaligrafski ispisi na grobu princeze u nekropoli Šahi Zindi isijavaju Hajjamovu poeziju:

 

„Da sam bio pitan, ne bih na svet ni došao, Da se sad pitam, zar bih ikad s njeg pošao?

Kamo pusta sreća da tom trošnom, kvarnom zgradom, Nisam ni došao, ni išao, ni prošao.

Sve što god će biti…suđeno je, čemu trud?

Pero već zapisa…dobro i zlo – Božji sud.

Sve što mora biti – sve je davno rešeno, Naša briga i trud – sve je zalud, uzalud.”

Moj otac je voleo Hajjama jer je iz njegove poezije shvatio da cilj života ne može biti izvan samog života. Taj cilj je sam život i uživanje u njemu. Moj otac je kao i Hajjam voleo vino.

„Uzmi, dragi, bokal i te kupe male,

Pa livadom prođi i obiđi žale,

Jer nebo od toliko divnih lepotica,

Napravi sto puta kupe i bokale.

Trava što je nikla na ivici rečice,

Sva ko da je nikla iz usne krasotice.

Ne gazi po travi nemilice nogama,

To je trava nikla iz praha lepotice.”