Uvod kao nastavak puta iz Alepa za Damask …

…………………………….

Neki klinac koji je verovatno rođak šofera, toči crni čaj putnicima za malu napojnicu. Gleda me svojim tamnim očima i kao da zna uzrok mog malog nespokoja. Smeška se i dok zurim u mlaz crne tečnosti čujem unutrašnji glas koji mi govori da je Bog stvorio razum pa mu je usadio tri temeljne odlike: mudrost o Bogu, mudrost o egu i mudrost o onome što nije bilo pa je postalo. Iz mudrosti o Bogu ističe načelo lepote, iz mudrosti o egu rodi se Ljubav, iz mudrosti o onom što ne beše pa postade, rodi se Seta ili Nostalgija. Malo mesto Abila nalazi se nedaleko od Damaska na putu za Bejrut. U jednom od časova istorije ovde je obitavao vizantijski imperator Heraklius koji je poznat po tome što je Siriju prepustio Arapima. Ipak, ponešto je ostalo od bogate arhitekture koju su negovali Vizantinci i posetilac ovog prašnjavog gradića nailazi na dorske stubove koji razdvajaju zidove ukrašene poznatom ornamentikom grčko-rimskog stila.

Visoko u brdima iznad gradića leže grobovi od kojih su neki stari više hiljada godina. Dok sam se uspinjao ka vrhovima morao sam da se odmaram sedajući na monolitne stene pazeći da ne uznemirim zmije tamno braon boje koje sklupčane ponekad izgledaju kao gume za bicikl. Osvežavao sam se jarko crvenim sočnim narovima koje sam kupio na pijaci u Abili. Znao sam da će moji napori uspinjanja po prilično strmim vrletima uroditi plodom jer me je na vrhu čekao grob biblijskog Abela. Iznenada je ispred mene izjurilo stado koza i za njima hromi pastir koji se nekako čudno smejao. Jedan deo puta sam morao da puzim. Rukama sam dodirivao žućkaste cvetiće koji su virili između kamenja. Pokušavao sam da ih ne ugnječim još uvek se plašeći da ne nagazim na zmiju. Iznenada se ukazala čelična ograda sa vratima koja su bila širom otvorena. Nikoga nije bilo u blizini što je bilo razumljivo s obzirom da je temperatura dostizala četrdeseti celzijusev stepen.

Nekada, veoma davno, Kain i Abel su ovde žrtvovali životinje nudeći ih u vreme religioznih praznika. Kažu da je do pre sto godina na istom mestu postojala crkva sa dorskim stubovima. Lokalci su mi ispričali da je Kain ubio Abela u selu Zebdani koje se nalazi petnaest kilometara od Abile u pravcu severa. Navodno je Kain nosio na leđima svog mrtvog brata četrdeset godina i na kraju je ugledao na ovom brdu gavrana koji je kljunom kopao zemlju kako bi sahranio nekoga od svoje vrste pa je i on onda rešio da tu pokopa svoga brata. Grob Abelov je neshvatljivo velik, preko šest metara dug i na nekim mestima toliko uzak kao da se radi o grobu neke džinovske zmije. Podsetio sam se da Stari Zavet govori o džinovima koji su naseljavali Zemlju pre petnaest hiljada godina. Mogli su da love ptice tako što bi samo razmaknuli krošnje visokog drveća. Spavali su u gigantskim pećinama koje su bile svuda okolo. Neki lokalac mi je rekao da se tu nalazi i grob normalne veličine koji pripada jednom od rimskih imperatora. Nije znao kom, pa sam pretpostavio da bi to mogao biti Karakala koji je ubijen u blizini, ili možda Valerijan čije je telo prošvercovano iz Persepolisa gde je bio zatočen posle bitke koju je izgubio od Persijanaca. Možda čak i ludi Heliogabalus koji se rodio u Damasku pa su njegovi poverenici ukrali telo pošto ga je Tiberije mučki ubio i izmrcvario u Rimu. Rešio sam da prenoćim u Abili i našao sam krevet u malom hotelu čija je terasa gledala direktno na vrh brda i grob Abela.

Kada je sunce zašlo primetio sam vatre oko groblja, čula se galama i izgledalo je da grupa ljudi tamo gore igra u nekom tajanstvenom ritualu. Rekoše mi da su to Druzi, plavooki pripadnici sekte za koju su govorili da su nastali od krstaša i lokalnih nomada.

…………………………………….

Damask

Čovek, pošto se zaleti krivudavim ulicama Damaska, oseti se privilegovano kao da je seo u neku čudnu napravu koja leti kroz vreme i omogućava mu da uoči fenomene koji su se rodili veoma davno, ali opstaju i kroz ova moderna vremena. Ne znam da li postoji veći grad na planeti kroz koji je prošlo toliko osvajača sa svojim tradicijama i duhovnim nasleđima kao što je Damask. Kažu da je ovde Darije Drugi zaboravio da pokupi svoj prtljag pošto je utekao u Persiju pred Aleksandrom Makedonskim tri veka pre Hrista. Aleksandar je bio očaran haremom i luksuzom koji je zatekao u gradu punom orhideja i ruža. Bilo je to prvi put da je neki evropski vladar zauzeo Damask. Blizu glavnog bazara gde se danas uzdiže Umaja džamija, Grci su napravili svoju koloniju. Od tada ovaj grad postaje jedan od najznačajnijih trgovinskih centara koji su se nalazili na ruti poznatoj kao „put svile“. Posle Aleksandrove smrti Ptolomejci, Parćani i Arapi Nabatejci iz Petre promenljivom srećom vladaju Damaskom. Tek 64-e pre Hrista u prestonicu južne Sirije je umarširao sa svojim legijama Rimski General Markus Emilijus Skaurus. Rimski uticaj je najvidljiviji u arhitekturi Damaska i dan danas, što ne iznenađuje jer nijedan kasniji osvajač nije posedovao ambicije da nadmaši velelepne građevine koje su Rimljani ostavili. Poštenije je, u stvari reći, da su Grci postavili osnove koje su kasnije Rimljani nadogradili i potvrdili.

U starom gradu oko bazara skoro svaka druga kuća je podupreta rimskim stubovima. Posetiocu koji luta drevnim ulicama Damaska lako je da zamisli prizore iz davnina kada su nakinđurene i namirisane rimske gospođe isturale bujna prsa dok su ih provozili dvokolicama kroz kolorit dnevne vreve u kojoj Feničani, Jermeni, Jevreji, Arapi, Persijanci i mnogi drugi predstavnici dalekih naroda trguju robom različitog porekla i vrednosti. Nekoliko godina pre nego što sam uživao u čarima ovoga drevnog grada, stručnjaci za restauraciju zidova u Umaja džamiji otkrili su tri hiljade godina stari reljef na zidu hrama. Sfinga sa krilima i škorpionskim repom bila je simbol stariji od onoga što su Rimljani pamtili i ispostavilo se da pripada aramejskoj kulturi, istoj iz koje je potekao i Isus Hrist. Sfinga je Hadad, božanstvo munje i sunca. Rimljani su uništili hram da bi izgradili svoje svetilište, ali Hadad se uzdigao u modernom Damasku pokazujući da i posle tri milenijuma ne želi da dopusti uzurpaciju onoga što njemu pripada. Rimljani su još ogradili delove starog grada gde su uglavnom živeli Grci i Aramejci i tako povezali gradsko jezgro u ono što zovemo Stari Damask. Jugozapadni deo starog grada je nekako i najtiši jer je tamo locirano staro memlučko groblje napravljeno da izgleda kao polje mermernih cvetova. Kažu da su dugo vremena posetioci konje ostavljali ispred kapije koja vodi u stari grad i koju sada zovu Bab Sagir ili Mala kapija. Sledeću, tursku kapiju zovu Kajsan kapija i sumnjam da su kroz nju prodrle osmanlijske trupe. Nekada je tu bila rimska kapija koju su zvali Saturnova kapija. Za pešake Rimljani su obezbedili Kapiju sunca koja je u vreme mog boravka u Damasku bila pod skelama. Kapija Venere se od ulaska Hristovog učenika Tome zove Bab Touma i ona mi je bila i najdraža od svih kapija starog grada jer svuda oko nje su bili drvoredi kultivisanog drveća i zaljubljeni parovi su često sedeli u njenom podnožju. Postoji još i Kapija mira koju Arapi zovu Bab As-Salem i na koju su naročito ponosni jer ju je obnovio sultan Al-Malik.

Desetak kilometara južno od Damaska pored nekadašnjeg puta za Jerusalim nalaze se ruine hrišćanske crkve na brdu koje se zove Kaukab što bi moglo da se prevede kao „Celestinsko svetlo“. Lokalci kažu da je Sveti Pavle ovde bio obasjan rajskim svetlom na putu iz Jerusalima ka Damasku. Blizu Kajsan Kapije, nekada davno, hrišćani su izgradili hram u slavu Svetoga Pavla koji je kroz tu kapiju umakao skriven u košari. Naime, Pavle se vratio u Damask još jedanput, pošto je proveo niz godina u Arabiji propovedajući hrišćanstvo, gde su ga sačekali razgnevljeni Jevreji koji su pokušali da ga ubiju. Kasnije su arapski osvajači dozidali džamiju gde je crkva stajala, no vreme i drugi osvajači su je dezintegrisali tako da su danas vidljive ruine i jednog i drugog hrama. Spazio sam u blizini grob Svetoga Đorđa iz Abisinije oko koga se okupljaju vernici pokušavajući da održe sećanje na ovoga ćutljivog vratara koji je te daleke večeri otvorio Kajsan Kapiju i pustio Pavla da utekne da bi taj čin platio glavom sledećeg jutra.

Jednog dana sam otišao do autobuske stanice i seo u kombi koji me je odvezao pedesetak kilometara od Damaska u pravcu ranohrišćanske crkve koju zovu Seidnaja.

Prekrasna građevina, koja je bila skoro obnovljena prilozima vernika iz celoga sveta, sijala je sa brda do čijeg vrha je vodilo bezbroj kamenih stepenika. Priča se da je biblijski Noje na tom vrhu posadio prvu vinovu lozu. Seidnaja je napravljena, na moju opštu radost, u vizantijskom stilu sa velikim žutim blokovima i kolumnama uglavljenim u zidovima. Legenda kaže da je Justinijan u ratu sa Persijancima 547-e godine posle Hrista, u potrazi za izvorom vode kako bi napojio žedne ratnike, ugledao prelepog belog jelena blizu izvora. Samo što je napeo luk da odapne strelu, jelen se pretvorio u blistavog anđela koji je poniznom Justinijanu naredio da izgradi najlepšu crkvu na licu zemlje. Justinijan ne samo da je to uradio već je i svoju sestru postavio za Majku Glavešinu hrama. Meni lično nikada nije bilo dosta legendi i predivnih hramova pa sam na nagovor lokalnog taksiste uskočio u njegovo vozilo koje nas je putem čiju je osnovu postavio Car Hadrijan odvezlo do drugog predivnog ranohrišćanskog manastira. Malula ponosno stoji na vrhu ogromnog stenovitog brda okruženog pećinama i procepima. Legenda o Maluli je legenda o Svetoj Tekli koja je sedela do nogu Svetoga Pavla i koja se, bežeći od pagana, toliko molila da se kameno brdo raspuklo na pola i formiralo rascep gde se Tekla sakrila. Crkva Svete Tekle je danas moderno zdanje sa brojnim pomoćnim prostorijama i jedno je od važnijih turističkih destinacija hrišćana iz celoga sveta.

Originalna crkva za koju kažu da je najstarija u hrišćanskom svetu nije ništa drugo do pećina u kojoj su još vidljive freske islikane po zidovima. Ona se nalazi tik iza moderne crkve.

Golubi se skupljaju u pećini i ne uzbuđuju se preterano kada turisti nagrnu i slikaju freske svojim aparatima.

 

Ja sam po običaju imao mnogo sreće da u pećini sedim skoro sam satima prepušten svojim mislima. Jedan prekrasni beli golub me je posmatrao svojim kao krv crvenim očima.

Vratio sam se u stari Damask posle vožnje u prepunom kombiju dok je sunce pržilo i čini mi se iscedilo i poslednju kap znoja u meni. Nikako da zaboravim one oči goluba i dok je stari sokadžija cedio nar za narom u poveću čašu, učinilo mi se da je boja soka istovetna sa njihovom bojom. Damask noću miriše nekakvim posebnim mirisom, kao da su se arome nakupljene stolećima oslobodile i sada nas podsećaju na svaki delić individualne ljudske sudbine u moru sudbina koje su proživljene u ovom drevnom gradu. Prorok Muhamed nije doživeo da vidi kako Damask pada u ruke njegovih generala. Kažu da kada su se velike vojske spremale na pohod u Siriju, Muhamed se razboleo i cela kampanja je morala da bude odložena. Veliki prorok islama je umro na krilima svoje najmlađe žene Ajše i Damask biva osvojen dve godine kasnije – 634-e. Pored Male kapije u starom gradu je nekada bio mauzolej Abu Obejde, čoveka koji je osvojio Damask za islam. Nema tamo više njegovog groba i niko ne zna gde se sada on nalazi. Abu Obejda je osvojio grad sa četrdeset hiljada vojnika vrlo lako jer je vizantijski car Heraklijus, iznuren od ratova sa Persijancima, podcenio arapske trupe misleći da je u pitanju već tradicionalna pobuna nomada sa juga. Poslao je svega pet hiljada vojnika i Damask je bio izgubljen. Kažu da je Abu Obejida dozvolio mnogim hrišćanima da se povuku ka zapadu i da nije uznemiravao one koji su želeli da ostanu u gradu u kome su sada vladali muslimani. Dugi niz godina posle osvajanja Damaska Arapi su koristili vizantijsku delikatnu birokratsku hijerarhiju kako bi održali vlast i kontrolu. Igrom slučaja, Sirija i Damask su potpali pod uticaj Umaja klana koji je bio glavna konkurencija klanu Hašimin iz koga potiče prorok Muhamed. Prirodno je bilo da po krvnoj vezi kalifat nasledi Ali posle Muhamedove smrti, no titula je predata Osmanu. Muavija koji je pripadao Umajama koristi ubistvo Osmana i na vrhu džamije u Damasku širi njegovu košulju umrljanu krvlju pozivajući na osvetu protiv klana kome pripada osumnjičeni za ubistvo Ali.

U prvom velikom raskolu islama dolazi do velike borbe između armija Alija i Muavije u blizini grada Raka. Ta bitka je završena bez pobednika, no Ali je mučki ubijen dve godine kasnije i od tada klan Umaja neprikosnoveno drži kalifat. Vernici odani Aliju distanciraju se od uzurpatora i taj raskol označava i rođenje Šiita kao sekte u islamu. U njihovim očima Ali je jednak Muhamedu i mesto njegovog pokopa je bila tajna sve dok su Umaje držale kalifat u narednih sto pedeset godina. Muavijin sin Jazid ušao je u istoriju Damaska na velika vrata. U njegovo vreme Kuran još nije zabranjivao konzumiranje vina što je mladi kalifatski naslednik obilno koristio. Jazid je u Damasku otkrio strast prema muzici i plesu i poveden životnim stilom rimskih imperatora, koji su u tom gradu nekada živeli, predao se raskalašnom životu tako da je u jednom momentu prozvan „Jazid od vina“. Njegov najbliži pajtaš u pijankama i životu punom šala i bestijalnih orgija bio je jedan nadprosečno inteligentan majmun. Pratio je Jazida baš svuda raskošno obučen u odeću od svile i često je sedeo na stolici višoj od onih na kojoj su sedeli ministri. Jednom je Jazid postavio svog majmunskog drugara da učestvuje u trci magaraca. Abu Kais, kako se majmun zvao, bio je obučen u crnu svilu sa šeširom koji je podsećao na dugine boje. Na nesreću po majmuna i Jazida u toj trci se magarac sapleo i Abu Kais je nastradao slomivši vrat. U dubokoj boli Jazid je organizovao sahranu dostojnu sultana na kojoj je pred zgranutim velikašima gorko plakao. Pijanke za njega više nikada nisu bile iste. Jazid je u istoriju ušao kao neko ko je uspeo da još više rasrdi Šiite ali i sunitska plemena u Meki i Medini. Prvo je sa ogromnom vojskom kod Kerbale napao Alijevog najmlađeg sina Huseina i pogubio ga zajedno sa celom porodicom. Dan danas Huseinovo pogubljenje se označava kao jedan od najvažnijih dana kod Šiita i na taj dan brojni vernici se samoranjavaju sečivima i bičevima u znak sećanja na mučenika. Druga Jazidova avantura se odnosila na gušenje pobune kada je rivalski kalif Ibn Zubair odbio poslušnost u Medini. Jazid je sa svojim brojnim trupama divljao po Medini i kada je tamo ugušio pobunu produžio je ka Meki gde je uradio nešto nečuveno – katapultima je gađao svetu Kabu i u jednom momentu je raspolutio na tri dela. Takvo svetogrđe je zgranulo sve muslimane. „Jazid od vina“ je svojim ponašanjem podsećao na rimskog imperatora Helioglobalusa koji je lica premazanog crvenom bojom i potpuno nag jurcao uskim ulicama Damaska i svakoga ko mu se našao na putu ubadao bodežom. Jazid je umro iznenadno u svojoj trideset devetoj godini kod pustinjskog grada Palmira gde je i sahranjen.

Dinastija Umaja je, ipak, iznedrila jednog od vladara Damaska koji se nije isticao samo silom i surovošću. Abdel-al-Malik je imao reputaciju da je milosrdan, tolerantan i talentovan za poeziju. Njegova ljubav prema pustinji je bila ogromna pa je često u njoj boravio distancirajući se od gradske vreve i intriga. U pustinji je i umro 705-e godine i nasledio ga je njegov sin Valid za koga i dan-danas žitelji Damaska tvrde da je bio najbolji kalif jer je neumorno podizao medrese, džamije, bolnice, ulice i bunare za navodnjavanje.

Kalifu Validu se pripisuje najveća zasluga za zidanje velike Umaja džamije u starom Damasku. Dok sam zurio u prekrasnu džamiju za koju mnogi muslimani kažu da im je podjednako važna kao ona u Jerusalimu, imao sam snažan utisak da je izgrađena na bazi vizantijske crkve. Utisak me nije varao jer mi je neko kasnije dok smo srkali crni čaj objasnio da je tu bila crkva Svetoga Jovana Krstitelja. Navodno je kalif Valid bio upozoren da će ga neka sila učiniti potpuno ludim ako razruši crkvu i tu podigne džamiju. Od crkve su ostali samo rimski zidovi, no skoro svi kalifovi dizajneri i arhitekte su bili hrišćani, kojih je u Damasku još uvek bilo mnogo, tako da je Umaja džamija dobila oblik koji je objedinio dva stila. U džamiji se i danas čuva prvi rukom ispisani Kuran koji je delo kalifa Osmana, dok u jednom njenom delu skrivenom od očiju javnosti, priča se, živela je Ajša recitujući ono što je kazivao Muhamed. Na istočnoj strani džamije nalaze se dva stuba od mermera koja su ostala još od vremena kada je ona bila hrišćanska crkva. Vrlo blizu njih je grob za koji mi je rečeno da pripada Jovanu Krstitelju i u njemu je samo njegova glava položena u srebrni kovčeg. Kažu da je Herod poslao odsečenu glavu Rimljanima kao dokaz da je Jovan egzekutiran. Postoje zapisi koji tvrde da kada je crkva bila demolirana od Validovih građevinara ispod nje je otkrivena pećina. Pozvali su Valida koji je u pećinu ušao sa nekoliko najvernijih čuvara koji su nosili upaljene baklje. Pošto su našli srebrni kovčeg otvorili su ga misleći da krije neko blago, ali na svoje veliko iznenađenje shvatili su da je unutra odrubljena glava potpuno očuvana sa kosom na glavi. Legenda kaže da je Jovan namignuo zgranutom Validu pa je ovaj iz ogromnog poštovanja rešio da glavu pohrani na sigurno mesto u novoizgrađenoj džamiji. Jedan drugi hrišćanin koji mi je prodao bademe na obližnjoj pijaci je tvrdio da je tu sahranjen i veliki hrišćanski mistik Sveti Jovan Damaskin čije telo su muslimani pokušali da izmeste, no ono se nije moglo pomeriti pa su ga tu ostavili. Na istočnoj strani velike Umaja džamije nalazi se mauzolej u kome leži sin Huseinov pored očeve glave koja je bila odsečena u već pomenutoj borbi kod Kerbale. Šije kažu da je Huseinova odsečena glava isijavala natprirodnu svetlost kada je bila položena ispred nogu tiranina Jazida. Navodno je Jazid, lud od straha i shvativši da je ubio boljega od sebe, trčao ulicama Damaska urlajući od smeha izazvanog vinom i mahao rukama ispred sebe kao da vija nevidljivog anđela.

U blizini mauzoleja nalazi se još jedan napravljen od krečnjačkih stena i bazalta. Pripada Bilalu iz Abisinije, Muhamedovom mujezinu, onom prvom koji je pozivao na molitve. Danima već tumaram oko Umaja Džamije i otkrivam fragmente bogate istorije ovoga grada. Zanimljivo je da lokalci moje želje čitaju kao otvorenu knjigu, pa uz kafu ili čaj deklamuju ono što znaju ne libeći se da dodaju po koji detalj baziran na ivici čiste fantastike. U stvari, oni vide u mojim očima budalasti sjaj i pothranjuju mu žestinu dodavajući svojim pričama ono o čemu su i sami razmišljali u svojim životima, ono što su im prenosili očevi i dedovi dok su se šetali oko zidina drevnoga grada.

U Damasku su svi pomalo budalasti, jer sa tolikom energijom koja se nataložila vekovima ni ne možeš da opstaneš ako si totalno strejt. Ovo nije Njujork ili Moskva gde sa jutarnjim zvonom skačeš i staješ na industrijsku traku koja te vozi ka zadovoljenju materijalnog sna, koja te vozi u carstvo požude gde se sve plaća konvertabilnim dolarom, koja te vozi nazad u prebivalište napravljeno od hroma i stakla gde se dodirom kontrolne table otvaraju ulazi u sigurnost opstanka. Ovo je Damask, stara patina na novim ranama, dokaz da ništa nije dokazano, Damask grad pobednik uvek pred novim porazom, krv mučenika i suze tlačitelja, Damask grad nad gradovima. Ima nešto što je zauvek uzidano u mentalitet Damaska – to je dekadencija. Devojke se ovde đavolski osmehuju i iza njih ostaje miris najboljih parfema. Umaje su svoj poročni stil nasledili od Rimljana.

Kada su Abasidi 750-e godine osvojili Damask od dinastije Umaja, oni su preorali sve grobove ranih kalifa. Kažu da je samo grob Muavije ostao nedirnut jer je ovaj sahranjen u košulji koju je nosio Muhamed. Abasidi su vladali znatno duže nego Umaje i centar zbivanja su prebacili iz Damaska u Bagdad. Tek u dvanaestom veku sa invazijama krstaša i Mongola, Damask sa Kurdom Saladinom, dolazi u centar geopolitičkih zbivanja. No, carstva se lome, jedna propadaju druga se uzdižu. Svetim budalama ostaje da traže tragove onih koji su se u istoriji uzdigli iznad krute sile ili, pak, savili u nekoj rupi ispod dejstva radara. Svetim budalama ostaje da traže svoje uzore i da kada ih nađu ljube prašinu po kojoj su hodali. Meni je tona prašine sama našla put do mojih usta i dok sam se penjao strmim ulicama po vrućini od četrdeset stepeni u glavi mi je bila čaša vode. Stalno sam zastajkivao da pitam lokalce gde je Salahija, deo Damaska gde je sahranjen veliki Šejh Ibn-al-Arabi. Najveći od Velikih. Neobično lako me puštaju u hram oko koga se sakupljaju prosjaci i sa čijeg krova se Timur divio lepotama Damaska. Dole, pored ulaza u glavno dvorište stepenice vode u prostoriju gde leži najveći mistik Islama. Dekorisane rešetke napravljene od bakra i srebra štite sarkofag koji žele da poljube vernici. Pored je još jedan sarkofag donešen iz Tunisa u kome leži alžirski borac za slobodu Abdel el-Kader. Čudio sam se ideji da leže jedan pored drugog vojnik, koji se suprotstavio Francuzima u Alžiru sredinom prošloga veka i prorok, koji je učio o najdubljim tajnama postojanja i alhemiji u trinaestom veku. Veza je postojala i verovatno je zahtevala bližu pažnju od one koju bi mogao da usmeri jedan posetilac čije znanje o islamskoj ezoteriji nije bilo naročito široko. Nisam mario jer sam se osećao veličanstveno.

Pokušao sam da dodirnem Šejhov grob i osetim energiju miljenika najviše milosti. Znao sam da je Ibn-Arabi bio rođen u Mursiji na jugu Španije 1165-e godine i to na godišnjicu obeležavanja „Velikog oslobođenja“ u Alamutu u Iranu od strane Imama Hasana. Kao jako mlad skrenuo je pažnju svih učenih ljudi u islamskoj Španiji, a naročito Ibn-Rašda. Jedne večeri mladi Ibn-Arabi imao je teofaničku viziju u kojoj je ugledao tron okružen vatrom. Iznad trona letela je u krugovima ptica neopisive lepote. Mladi Šejh je shvatio da je ptica poslata da komunicira sa njim i usmeri ga ka Istoku tj. Orijentu. U isto vreme mladom mistiku se ukazalo i ime zemaljskog partnera koji ga je čekao u Fesu i koji je trebao da ga prati na tom sudbonosnom putovanju. Mnogi eksperti islamske gnoze su prepoznali u predivnoj ptici, koja se mistiku ukazala, anđela Gabrijela, anđela znanja i oslobođenja, kome filozofi priznaju da je začetnik aktivne inteligencije ljudskoga roda. Sa odlaskom Ibn-Arabija iz Mahgreba otpočinje njegov život duhovnog istraživača i putnika. Između 1200-e i 1203-e obišao je mnoge krajeve Bliskog istoka da bi se konačno nastanio u Damasku. U svojim pisanjima Ibn-Arabi nije krio činjenicu da je njegov vodič koga je sreo u Fesu i pomogao mu da obiđe sva značajna duhovna mesta, u stvari, bio Kidir – mitski vodič sufija i ostalih mistika. Cela misterija oko Kidira u slučaju Ibn-Arabija ima transistorijsku dimenziju. To je za ovoga mistika bilo mnogo više nego „samo“ prihvatanje sufi bratstva iz Meke ili Sevilje. To je za njega bilo lično, direktno i hitro vezivanje sa Božanskom Milošću. Mnogi naučnici i teozofi su pokušali da objasne kako je taj misteriozni, nezemaljski, duhovni vodič koji se manifestovao u naizgled skrušenim i neuglednim individuama mogao da skrene pažnju velikih mistika i obezbedi duhovno vođstvo kod njih. Niko nikada nije to istinski potvrdio. Možda zato što oni koji su to objašnjavali nikada nisu ni bili odabrani pa im se niko nikada nije ni ukazao. Oni odabrani su znali pa su ćutali i pratili. Ibn-Arabi je bio jedan od tih. Kidira još zovu „večito mladi“ jer je on pio sa izvora besmrtnosti. Dovode ga u blisku vezu sa zelenilom prirode pa je često u literaturi i slikarstvu predstavljen kao neko ko je obučen u zelenu odeću. Zeleno je, u svakom slučaju, osnovna boja u islamu, bolje rečeno liturgijska boja islama.

Kod Šiita je dvanaesti „skriveni imam“ koji je gospodar ovoga vremena i koji čeka na Zelenom ostrvu u sredini Mora beline. Kod Suhravardija „Purpurni anđeo“, koji ga navigava ka mističnoj planini Kaf gde se nalazi vrelo života, govori mu da „obuje sandale koje je nosio Kidir“. Ibn-Arabi odlazi još dalje kada pretpostavlja da se odnos sa Kidirom doživljava kao odnos sa ličnošću pomešan sa odnosom prema arhetipu. Kidir je ličnost-arhetip. Kidir je možda u nama. On je možda naš anđeoski deo bića koji smo odavno zaboravili, naš mistični dvojnik. Svaka tradicija ima neku priču o delu našeg bića koje pripada sferama mnogo lepšim od ovih koje možemo videti golim okom. Dok sam grlio mazar Ibn-Arabija setio sam se stare malajske legende koju mi je u Njujorku ispričao jedan mornar navučen na teške droge. Navodno je na stubovima Kule pobede živelo od pamtiveka biće osetljivo na tananost ljudske duše. Ono je bilo uspavano, zvalo se Abaoku i ležalo je na prvom stepeniku, a tajni duhovni život mu se budio tek pojavom nekog neznanca koji bi počinjao da se penje stepenicama. Negde duboko u grudima toga bića razgorevala se vatra kada bi se putnici penjali stepenicama i on bi im se pripijao uz pete. Svakim novim korakom hodočasnika, biće koje ga je pratilo dobijalo je življu boju, savršeniji lik, a luča je gorela sve jače. Svoj konačan oblik dobijao je na najvišem stepeniku kada hodočasnik dosegne Nirvanu. Ako hodočasnik nije istrajan i zastane na nekom stepeniku Abaoku se parališe i luča počinje da slabi. Taj stvor pati ako shvati da hodočasnik nije sposoban za više stepenike i počinje da jeca tiho kao kad šuška svila. Kad se posetilac vrati naniže, Abaoku se stropošta na početni stepenik gde skoro beživotno leži i čeka novog hodočasnika. Postoje razni hodočasnici. Postoje oni kojima ne pomaže samo Kidir već razna druga bića i među njima životinje. Prema rečima britanskog diplomate u Siriji, gospodina Ričarda Bartona koji je i sam bio hodočasnik, proroku Muhamedu je u njegovom letu ka sedmom nebu pomogao veličanstveni konj Burak. Prema toj legendi konj je na svojim leđima nosio proroka i dok je napuštao zemlju izvrnuo je vrč pun vode. Prorok je do sedmog neba na svakom nebu razgovarao sa patrijarsima i anđelima, a prošavši Jedinstvo, u trenutku kada mu je Gospod položio ruku na rame na sedmom nebu, osetio je hladnoću koja mu je smrzla srce. Pošto čovekovo vreme nije usklađeno sa Božijim vremenom, na svom povratku, prorok je podigao vrč iz koga nije uspela da istekne ni jedna kap vode.

Planina Kasijun gordo se uzdiže nad naseljem u Damasku koje zovu Salahija. Tu leži Najveći od Najvećih. Tu leži Ibn-el-Arabi, učenik Kidira, Muhujudin – animator religijske istine. Tu leži onaj koga su pojedini eksperti i doktori islamske doktrine u nastupu mržnje i zlobe napadali vekovima nazivajući ga Mahidin – „onaj koji je napustio religiju“, ili Mumitadin – „onaj koji je ubio religiju“. Život je pun paradoksa, toliko da licemeri mogu da iskrenu ono što je toliko očigledno – da neko ko je neizmerno voleo ljude i Boga, neko ko je dao toliko motiva budućim generacijama kako bi uzdigli svoju svest, da taj bude prozvan uništivačem religije. Ako je religija doktrina mržnje i razaranja, razvoja štetnog načina razmišljanja onda ju je Šejh Najveći ubio. Onda treba nekako drugačije da nazovemo ono što je milost Najvišeg.

Zapenio sam ponavljajući ove reči pred Tamirom, mojim domaćinom u Damasku, koji puni lulu sa najboljim zlatnim hašišom iz Libana. Kaže da sam totalna budala jer sam dozvolio Damasku da me potpuno rasturi svojom istorijom razvoja religije. Tamir je ateist i kad bolje razmislim on je prvi Arapin koga sam upoznao da ne veruje u Boga. Pokazuje mi, onako stond, ožiljke od mučenja iz zatvora koje su mu režimski mučitelji naneli. Gledam ozbiljne brazde po njegovom telu, pa potom gledam u njegove crvene oči od hašiša. Vidim da je tip aktivista i da je učestvovao u mnogim kavgama na ulicama Damaska. Kažem mu da je najveća greška oduzeti Arapima pravo na Boga i da ja verujem u socijalizam, ali onakav koji ne ukida pravo čoveku da veruje u Milost Najvišeg. Tamir se smeje ludački i onda počinje da imitira hodžu koji poziva na molitvu sa džamije. Krešti kao ludak i onda mi mirno kaže kako je poludeo od netalentovanih pevača koji hoće da se probiju u svetu religije i onda zavijaju kao svrake sa minareta. U prvom momentu sam pomislio da govori o pop pevačima koji se guraju ispred studija koji produciraju rialiti programe. Osećao sam da je Tamir dobar čovek. Malo plahovit doduše, ali nije iz njega izvirala frustracija nepoznate prirode, on je želeo da se Sirija potpuno otvori prema Zapadu. Hteo je da hrišćani i muslimani žive u zajednici gde nema nikakvih religioznih opstrukcija. Problem je postojao u Tamirovom idealizovanju zapadnih vrednosti jer on nikada nije ni živeo u nekoj drugoj zemlji osim Sirije. Nismo se razumeli bez obzira što smo obojica imali mnogo zajedničkih interesovanja. Jednostavno, on je bio usmeren ka Zapadu i reče da ga nemačka ljubavnica čeka da prebegne u Berlin gde će mu kao bivšem političkom zatvoreniku obezbediti azil, a ja koji sam dobar deo svoga života proveo na tom Zapadu, sada po Istoku tražim ono što mislim da sam propustio. Tamir viče da ne budem budala jer toga što ja tražim sigurno više nema, kaže da se vratim odakle sam došao i tamo pronađem zadovoljenje u boljoj plati i više kanala na kablovskoj televiziji. Jednostavno, na kraju žučne rasprave, dok su nas ostali turisti iz celoga sveta sa znatiželjom posmatrali, samo smo utihnuli, naslonili se na zid i nastavili da uživamo u opojnim efektima libanskog zlatnog. Možda smo se, ipak, jako dobro razumeli jer smo na kraju obojica blaženih osmeha posmatrali najviši minaret Umaja džamije koji je magično blještao u daljini.