Šalimar nije daleko od Gulamove kuće. Ova bašta je nešto manja od Nišata, ali u njoj su predivni letnjikovci koje je izgradio Šah Jahangir. Prva terasa bašte je najveća i ona je za vreme Mogula bila otvorena za obične posetioce. Mi smo se popeli do terase broj dva i seli pored prelepe fontane koja je okruživala paviljon napravljen od crnog mermera koji su lokalci zvali „Crni paviljon“. Prostrli smo svileni pokrivač i po njemu poređali hranu. Zaseli smo i predali se ugodnom razgovoru koji smo prekidali samo kada je trebalo zagristi hranu. Baba Ata je prvi uzeo reč: „Znaš, logično je da u istoriji Kašmira imamo toliko svetaca i avatara jer su se mnoge religiozne tradicije provukle kroz rajsku dolinu. Vidiš, skoro svaka doktrina koja nam je bila dostupna kroz pisanu ili izgovorenu reč polazila je od toga da naše „ja“ mora biti uklonjeno putem pročišćenja. Doktrina da se Bog može otelotvoriti u ljudskom obliku nalazi se i u hinduizmu, i u mahajana budizmu, hrišćanstvu i muhamedanstvu sufija. Ipak, istorija se grubo poigrala sa onim što je moglo da nam posluži kao baza za sve nas, tu mislim na pripadnike svih religija i doktrina. Ono što činimo u velikoj meri zavisi od onoga što mislimo, pa tako, ako je ono što činimo zlo, ima dobrih razloga za pretpostavku da su naši misaoni obrasci neadekvatni materijalnoj, mentalnoj i duhovnoj stvarnosti. Pošto su hrišćani, a potom i muslimani verovali da postoji samo jedan Avatar, na njihovu istoriju je pala ljaga zbog krvavih pohoda, verskih ratova, progona i materijalizma dok se u istoriji hinduizma i budizma to nije dogodilo. Mada u ovim modernim vremenima možemo očekivati da se i ove zajednice uključe u opšte nasilje. Ponekad se ljudi stvarno glupo ponašaju. Vidiš, samo u našoj galaksiji postoji četrdeset milijardi zvezda, a izvan naše galaksije postoji bezbroj drugih galaksija i tako do u beskonačnost. Zato je dobro da verujemo u duhovne zakone koji obuzimaju ceo univerzum. Svako ljudsko biće može da prihvati univerzalne zakone i postane Avatar, mada njegovi napori moraju da budu potpomognuti. Mora mu se ukazati put i mora mu pomagati božanska milost. Da bi ljudi bili potpomognuti, božanstvo poprima oblik običnog ljudskog bića. Avatar može otkriti način prosvetljenja drugima i može im pomoći da zaista postanu ono što već jesu“. Baba Ata je ućutao za trentak da bi otpio malo čaja koji je Rafik sipao u šoljice od porcelana.

Ja sam se nalazio u svom poznatom kašmirskom raspoloženju – apsolutno srećan i primiren sa otvorenim svim čulima kako bih otkrio deo tajni koje su moji domaćini već očigledno znali. Jedan narandžasti kolibri koji je sleteo na granu drveta ispod koga smo sedeli kao da je i sam hteo da nauči ponešto o kašmirskoj tradiciji pa se onako sav sićušan umirio i svojim malim očima treptao i osluškivao Baba Atinu priču.

Ata je nastavio: „Jednom prilikom, pre skoro šesto godina, bogataš zvani Daramdas je sedeo na verandi svoje lepe kuće nakon što se namazao najmiršljavijim uljem i pošto je iscrtao znake pobožnosti na svom čelu. Spremao se da uđe u poludremljivo stanje moljenja pred kipovima idola koje su sluge postavile ispred njega. Tek što je utonuo u trans čuo je nepoznati glas koji je premeravao idole i glasno izgovarao njihovu kilažu pošto ih je podizao sa zemlje. Bogataš nije mogao da veruje da neko ima toliko drskosti da remeti njegove obaveze religioznog čoveka. Kada je otvorio oči video je sadua koji je šmugnuo u žbunje. Drugom prilikom, Daramadas je podložio peć da se ogreje i potom je zadremao. Dok je spavao, neko je prišao i izvadio komad drveta iz peći i pokazao njegovoj ženi da u tom komadu žive mravi koje je njen muž bezdušno osudio na smrt. Kada se domaćin probudio i kada mu je supruga ispričala o poseti čudnog sadua, Daramadas se uznemirio jer je znao da je to isti čovek koji se i ranije pojavljivao. Daramadas je u godinama koje su dolazile potrošio ogromnu energiju da uđe u trag čudaku koji se drznuo da ga uznemirava. Zapostavio je poslove zbog svoga nespokoja i jednog dana je bankrotirao. Otišao je na obližnji most da se ubije i pred sam završni čin se ukazao misteriozni sadu. Kada ga je Daramadas upitao zašto se ranije nije pojavio, ovaj mu je odgovorio da on nije muva pa da sleće na kocku šećera koju je neko postavio na sto. Daramadas je u saduu prepoznao učitelja i od tog momenta mu se potpuno posvetio. Učitelj mu je objasnio jednostavnu stvar da je u svojoj raskoši on zaboravio na sebe. Ponašao se kao pas pred ogledalom koji je lajao pred svojom refleksijom i od iznemoglosti umro. Ili kao majmun koji je leteći sa drveta na drvo promašio granu i pao na zemlju razbivši se. Ili, pak, kao slon koji je u izglačanoj steni video svoj odraz, pomislio da je to protivnički slon koji ga čeka pa se zaleteo u stenu i slomio glavu. Naučio je guru bivšeg bogataša da oni koji traže očišćenje u svetim vodama mogu da budu isto tako pojedeni od krokodila koji u njoj žive. Papagaj koji je naučio među ljudima reč ‘Bog’, odmah je zaboravi kad pobegne u džunglu. Podučio ga je da je celi svet u nemiru i da pravo oslobađanje dolazi kada se pokori um“. Cela priča mi je zvučala kao još jedan biser sa Orijenta koji se čuva u usmenoj tradiciji i onda sam upitao Baba Atu da li zna ko je bio sadu. „Naravno da znam. Bio je to Kabir, svetlost svetlosti i jedan od najdivnijih pesnika Indije. Rođen je u Benaresu krajem četrnaestog veka i bio je na ovoj planeti u tom obliku oko sto dvadeset godina. Njegove pesme su odražavale stanje svesti ljudi sa kojima je živeo i na komičan način su opisivale glupave običaje ljudi u potrazi za duhovnim spasom. Na pitanje da li je muhamedanac, hrišćanin, Jevrejin, hindu ili budist on se smejao kao lud na brašno i odgovarao:, Ako ti narandžasta odeća daje spasenje, zašto onaj pas sa narandžastim krznom nije spašen, ili ako se obriješ do poslednje dlake da bi dosegao nirvanu, zašto ostrigane ovce ne dostižu nirvanu? Zašto gole životinje nisu spašene kada se kupaju u svetim rekama?’ Kabir se suprotstavio principima i onima koji ih osnažuju i pretpostavio njima odabrane koji su mogli da uče ljude oslobođenju samo kroz unutrašnju posvećenost. Muslimane je pitao zašto ne obrezuju svoje žene jer i one zaslužuju pažnju i oslobođenje. Legenda o Kabiru je bila duboko usađena u verovanja stanovnika indijskog potkontinenta i izgledalo mi je da svi oni koji nisu opterećeni principima samo „svoje“ vere traže utočište u mudrostima ovoga pesnika. Dok je Baba Ata govorio, Rafik se samo smeškao i dosipao čaj.

U jednom momentu je on preuzeo da nam govori o Kabirovim dogodovštinama: „Sećam se da dok sam bio dete naš otac nam je govorio o odnosu Kabira i buharskog šaha. Navodno je jedne večeri šah čuo da se neko pentra po njegovom krovu i kada je provirio video je fakira kako se tamo šeta. Upitao ga je šta tu traži i ovaj mu je odgovorio da traži svoju kamilu. Kada je iznervirani šah uzviknuo da je nemoguće naći kamilu na krovu kuće, fakir mu je odgovorio tako što ga je upitao kako on silni od najsilnijih može tražiti boga u krevetu koji je posut ružama. Šah je zanemeo i fakir se izgubio u noći. Posle nekoliko dana isti fakir se pojavio u šahovoj palati i onako dronjav tražio da ga tu smeste. Okupila se zbunjena dvorska svita strahujući za fakirov život i očekujući sa zebnjom šaha. Ovaj se pojavio i prepoznajući fakira dosta miroljubivo ga upozorio da dvorska palata nije svratište. Fakir mu odgovori da je dvorska palata i te kako svratište jer je kroz nju prošlo toliko vlastodržaca koji su u kratkom vremenu bili zbačeni ili ubijeni. Posle tog incidenta šah Buhare, Ibrahim Ibn Adam, zatraži od fakira koji je došao iz Benaresa da ga povede u taj grad kako bi ga prosvetlio. Fakir je bio Kabir koji je šahu rekao da je skeptičan kako će od njega bilo šta napraviti, ali ga je prihvatio. Šest godina je Ibrahim učio kod Kabira i kada se jednog dana Kabirova žena požalila da je on suviše grub prema šahu, Kabir joj naredi da sledećeg jutra, pošto se šah bude okupao, ona na njega sa krova istovari pomije. Ona to učini i šah pozelene od besa i sa stegnutim pesnicama uzviknu da to nije način da se postupa prema jednom velikašu. Kabir je znao da šah nije spreman. Posle godinu dana Kabir naredi svojoj ženi da ponovi iskušavanje. Ovoga puta Ibrahim reče da je prljaviji od najprljavijeg đubreta na licu zemlje i zatraži od gospoda da mu oprosti. To je Kabiru bilo dovoljno da prihvati inicijaciju ovoga velikaša posle koje ga je poslao nazad u Buharu u kojoj je sretno vladao mnogo godina“. Ispričao je to Rafik i svi se od srca nasmejasmo. Kasnije sam u Šrinagaru kupio Kabirovu zbirku poezije i u njoj je bila iscrpna biografija ovoga mistika. Ispostavilo se da je njegova poezija veoma popularna tako da su se Kabirovi stihovi citirali i u najobičnijim razgovorima. Kašmir sa svojom hindu, muslimanskom i budističkom populacijom predstavljao je sigurno uporište Kabirovoj mudrosti iz prostog razloga što je sekularizam baziran na najvišoj duhovnosti bio jedina nada svim progresivnim snagama ovde da će momenat međusobnog poverenja i uvažavanja kad-tad doći. Kašmirci su znali, činilo mi se, bolje od drugih da svako pojedinačno biće, od atoma, zatim najorganizovanijeg živog tela, pa do najuzvišenijeg od konačnih umova, može se smatrati tačkom u kojoj zrak prvobitnog Božanstva sreće jednu od osobenih, stvorenih emanacija stvaralačke energije istog tog Božanstva. Kašmirci su svojim rođenjem donosili sklonost ka umetnosti. Kao pesnici ili slikari, ono što su zabeležili ili videli, ostavljaju kroz simbole za sve nas, čekajući da to shvate oni koji mogu. U odnosu simbola i onih koji ih tumače nastaje proces svesnog razlikovanja ličnog sopstva od Sopstva koje je indentično sa Bramom, individualnog ega od Buda-matrice ili Univerzalnog uma.

Rezultati tih razlikovanja su iznenadne promene svesti i postizanje stanja „Ne-uma“ koji sufiji opisuju kao oslobađanje od opažajne i intelektualne vezanosti za ego-princip. To i predstavlja „oštricu noža“ po kojoj mistici hodaju. Mora se biti pasivan, ali u isto vreme toliko budan da ne dozvolimo razmišljanje o Ne-umu. Bolje je pustiti da on razmišlja o nama. Kada je u Šalimaru toga jutra Rafik zapevao stihove Kabirove poezije osetio sam onu vrstu energije koja razlaže ego i materijalni svet oko nas. Kolibriji koji su se u međuvremenu okupili na granama drveta ispod koga smo sedeli, kao po komandi, zapevaše prateći Rafika:

„Smejem se kad čujem da je riba u vodi žedna,

Zar ne vidiš da je onaj Stvarni u domu tvom,

A ti od šume do šume, neumorno lutaš.

Istina je ovde. Idi gde hoćeš, u Benares

Ili u Mathuru, ako svoju dušu ne možeš

da nađeš, svet je za tebe nestvaran.“

I eto mene, sredovečnog Balkanca kako besciljno šetam zelenim gorama uglavljenima među najveće planine na svetu i divim se ozbiljno plavom nebu na kome sija Sunčev disk. Vazduh je ukusan poput božanske ambrozije i ne osećam nikakav umor na visini od četiri hiljade metara. Da, šume okolo su pune svakojakih pustolova i krijumčara, bandita i terorista, dole pored kućice kao iz bajke stondira moj domaćin koji ko zna u kakvom će se raspoloženju naći kad otvori oči, patrola korumpiranih oficira preobučenih u mudžahedine verovatno piknikuje iza sledećeg brda, ali ja se osećam božanstveno. Da li sam otišao predaleko i sada treba da očekujem udarac od Bogova koji neće toleristi drskost običnog smrtnika? Ne plašim se, jer volim Majku Prirodu svim svojim bićem i prepuštam joj se u potpunosti. Posao ljudi ovde više nema nikakvog smisla, ovo je krov sveta. Posle pola sata moga egzaltiranog stanja izazvanog čistim vazduhom i šetnjom kroz vrtove Slobode, naleteo sam na mladog nomada na konju prekrivenom najfinijim kašmirskim šalom i koji je, gle čuda, vodio još jednog divnog ponija boje čokolade sa sobom. Nije znao ni reči engleskog, no nije bilo ni potrebno. Njegov osmeh je bio od onih koji kazuju da sam sigurniji od meseca na nebu, tako da zajahah ponija i uputismo se u šumu. Dok sam jahao iza neznanca shvatih da božansku, večnu punoću života može steći samo onaj koji izgubi pristrasni način razmišljanja, onaj koji se odriče žudnje i ličnog interesa, onaj koji je rekao svom egu da se odmori, onaj koji je delovanje sveo na minimum. Da li sam konačno u šumama Kašmira osetio da mogu poništiti sebe? Setio sam se Rabijinih reči: „Bože, ako Ti se klanjam u strahu od pakla, spali me u paklu. A ako ti se klanjam nadajući se Raju, isključi me iz Raja. Ali ako Ti se klanjam radi tebe samog, ne uskraćuj mi svoju večnu Lepotu“. Meni ništa u Kašmiru nije bilo uskraćeno i zato sam zahvalan svim svojim bićem. Gladim grivu konjića koji me nosi kroz ove lepote. Konjanik ispred mene kao da oseća moje ushićenje i okreće se ka meni smejući se od sveg srca. Ima lice kao Uzair. Kad bolje pogledam i njegov ogrtač se zeleni i svetluca poput smaragda na ovom divnom suncu. Konjanik me je doveo nazad do drvene kuće ispred koje je sedeo Gulam uvošten od gudre. Ustao je i zagrlio nomada koji je vezao konje za drvo. Meni je samo onim slepljenim očima pokazao da je vozač već u kolima i da nas očekuje. Dok smo kolima zavijali po putu bacio sam poslednji pogled ka nomadu koji se umivao u rečici. U samoj vožnji na početku smo bili svi ćutljivi i onda je Gulam progovorio sa zadnjeg sedišta glasom kao iz groba. Očigledno je bilo da je još uvek pod uticajem „braon šećera“pa je njegovo tiho i promuklo siktanje počelo da poprima razumljivost tek posle izvesnog vremena. Znao sam da je Gulam dok je bio tinejdžer odlazio u Evropu sa hipicima u psihodelično iscrtanim autobusima. Njegov otac je mislio da će u društvu dugokosih Engleza ili Nemaca naučiti dovoljno o kulturi zapadnjaka što bi mu pomoglo da se eventualno asimiluje u bogatoj Evropi. Gulam se uvek vraćao u Kašmir sa turama hipika koji su bežali sa Zapada i ostajali u rajskoj dolini uživajući u istočnjačkim i tradicionalnim vrednostima. Gulam je pažljivo skenirao zapadnjake i temeljito ih analizirao, no nikada im se nije prepustio. Hteo je njihov novac, ali nije hteo njihovu dominaciju. Povikao je u jednom momentu dok smo prolazili pored indijskog oklopnog vozila na koje su bili naslonjeni vojnici sa puškama u ruci: „Vodimo ljubav, a ne rat. To je prvo što su me hipici naučili dok sam putovao ka tvome svetu. I znaš šta, taj tvoj svet, slobodni svet me nije uopšte impresionirao. Izgledalo mi je tamo u tim velikim i bogatim metropolama da svi ljudi nose neki oklop preko sebe. Oklop pojedinca, koji se razvio kao kod beskičmenjaka da bi ga štitio od bola i odbijanja uživanja. Imao sam utisak da su svi tamo zakopali svoje osećaje i oslobađali ih samo aktovima samouništenja i nanošenjem štete drugima. Svi ti ratovi sa kojima smo rasli su bili prouzrokovani seksualnim lišavanjima i frustriranošću“. Gulam je zaćutao i potom je iz džepa izvukao sliku koju mi je bacio u krilo. Bila je to poluizgužvana reprodukcija minijature iz doba Mogula. Na njoj jedan od mogulskih šahova je naslikan u društvu sa šest ljubavnica. Glavna od njih je u specifičnoj pozi tantre sa presavijenim nogama unazad, priljubljena uz vladara i očito je da uživaju u seksu dok su im polni organi bili spojeni. Drugoj od njih, vladar svojim jezikom liže intimni deo dok su mu prsti na rukama i nogama zauzeti čeprkanjem vagina ostalih četiri ljubavnica. Vladar je u isto vreme vodio ljubav sa svima njima u skladnom pomeranju delova svoga tela koji su nalazili put do precizno pozicioniranih konkubina. Da, slika je bila impresivna i Gulam se samo nakašljao i potom nastavio monolog:  „U vašoj tradiciji je seks dugo, jako dugo, predstavljao zlo jer su ljudi koji nisu priznavali potrebe tela razvili teorije o savršenosti i čistoći duše. Ta vaša vera koja u vašim zemljama podstiče među vernicima osobine kao što su poslušnost i prihvatanje postojećeg stanja, teži za konformizmom, a njena nastojanja podupiru države koje nameću zakone što pojačavaju nelagodnost i osećaj krivice“. Sve što je Gulam govorio imalo je potpunog smisla. Nisam mogao da se otmem utisku da kada je govorio o nama, kao hrišćanima sa Zapada, da je govorio i o muslimanima sa Zapada. Gulam je tada, onako urađen na horsu i sedeći na zadnjem sedištu automobila koji zavija drevnim putem kroz najnedostupnije delove naše planete, predstavljao glasnogovornika jedne generacije koje više odavno nema. Bio je to glas onog pravog liberalizma koji je zaiskrio samo na početku velike revolucije šezdesetih godina prošloga veka. Znali smo i on i ja da od toga sada nema ništa. Čulnost i senzibilitet su odavno bili preuzeti od multikorporacija i svedeni na jeftinu senzaciju zarad jeftinih interesa. On je svoju bol lečio sa Doktorom Braunom, a ja svoju mojim maničnim putovanjima u potrazi za fantomima koji su se vrlo retko pokazivali. Ako ništa drugo, bar smo mogli da slinavimo zajedno tu u tim kolima dok su rajske doline i božanski visovi promicali u retrovizoru. Kada smo stigli tamo odakle smo i krenuli, pred Gulamovu kuću, sačekala nas je cela njegova porodica sa velikim osmesima, jer su svi znali da se Baba Gulam propisno uradio pa nisu hteli da ga čačkaju i provociraju. Snaja mu je podmetnula rame i on je odšepao u svoju sobu. Meni su postavili ćilim u bašti na koji sam seo i uživao u đakonijama koje su pripremili i prineli.

Učinilo mi se da sam čuo neki prasak koji me je podsetio na eksploziju manje bombe. Ljudi su počeli da trče i vrište. Čak i u Šrinagaru gde neka vrsta građanskog rata nikada nije ni prestala, ljudi se ne mogu navići na eksplozije i nasilje. Delovao sam i ja sam sebi smeten u tom haosu jer ceo dan je počeo besprekorno sa svim živopisnim detaljima rajske doline i potragom za još jednom malom avanturom koju ću pamtiti do kraja života. A sada sve ovo, panika, vojnici koji grozničavo trče po ulicama, deca koja plaču, rasuto voće. Kasnije su mi rekli da niko nije nastradao i da je samo izgoreo jedan auto. Svi su to tumačili kao upozorenje. Posle svih dana provedenih u Kašmiru nisam baš mogao da shvatim kako tu funkcioniše bilo kakav sistem. Indusi su ponosni što su najmnogoljudnija demokratija na planeti. Njihovo poimanje demokratije i način života na koji su žitelji Kašmira navikli vekovima nisu skoro ništa imali zajedničko. Papiri su govorili jedno, političari drugo i stanje na terenu je predstavljalo potpuno nešto treće. Iščitao sam nekoliko knjiga o političkim strujanjima u Kašmiru u poslednjih dvadestak godina i tek tada mi ništa nije bilo jasno. Sa jedne strane uočio sam sličnosti sa balkanskom situacijom, a onda bih shvatio da su stvari ovde mnogo komplikovanije koliko god to zvučalo fantastično. Ovde je prošlost uvek bila toliko bogata tako da se niko nikada nije okrenuo budućnosti. Kako objasniti zašto kompromis uvek postane žrtva pohlepe? Ako ne mazneš nešto odmah, ne očekuj da će to biti tamo sutra ili čak za pet minuta. Zašto povrh rasnih i verskih mržnji uvek se pridoda i ona najličnija? Kažu kako u Kašmiru ljudi imaju dugačke noseve, ali niko ne može da vidi dalje od njih. Sa toliko tradicije i kulturnih Avatara, a opet, kada se pojavi neko ko poziva na jedinstvo, razapnu ga kao jagnje pred svečanost. Možda je jedino jedinstvo u prepoznavanju malih, sopstvenih i brzih interesa. To suviše zvuči kao Balkan. Još od smrti Šejha Abdule nije bilo u Kašmiru lidera koji bi snažno mogao da igra „igru nerava“ sa militantima sponzorisanim iz Pakistana i generalima iz Nju Delhija. Kako su prolazile dekade, igra je postojala sve grublja i nervi sve tanji. I najmanji incident je mogao da se pretvori u građanski rat. Sa padom berlinskog zida i povlačenjem sovjeta iz Istočne Evrope, kašmirski rivali su skinuli rukavice. Militanti iz Pakistana, naoružani retorikom „kako je vreme za Kašmir da se priključi familiji slobodnih zemalja“ i automatskim puškama, krenuli su u totalni rat. Vrlo brzo je Kašmir ostao bez ionako malobrojne hindu populacije. Odgovor Delhija je bio podjednako bolan. Stotine hiljada vojnika je dovezeno u Kašmir radi vojnog odgovora militantima. Najveće žrtve su bili krhki sekularizam sa svojim intelektualcima svih veroispovesti koji su većinom nestali u pogromima militanata. Deset punih godina rat je trajao u rajskoj dolini. Dok gledam ostavljene sandale u prašini i napuštene korpe sa rasutim voćem shvatam da rat nije prestao ni sada na početku druge decenije ovog veka. Možda rat nije prestao zato što nikada nije ni bilo mira? Možda odgovor na to mogu da ispostave korumpirani generali koji drže toliku vojsku ovde ili, pak, fanatici koji su se zakleli da unište višedimenzionalnost ovoga života? I jednima i drugima stanje rata odgovara. Ili da to stanje nazovemo „nedostatak mira“. Jednog dana su me Gulam, Baba Ata i Rafik odveli do mazara Šejha Abdule. Neko je rukom ispisao na kartonu njegovu omiljenu misao koji su mi moji domaćini sa zadovoljstvom preveli:

„Svi ovde imaju neku poruku da saopšte. Ja imam samo jednu poruku da saopštim svima onima koji su propatili zbog toga što je ljubav progovorila na drugom jeziku.“

Rastanak u Kašmiru je bolna senzacija, možda zbog toga što gost podsvesno zna da možda više neće imati laku šansu da pristigne u rajsku dolinu. Kada sam se opraštao od domaćina i njegove porodice, sa prijateljima, bio sam u nekom veoma specifičnom raspoloženju, od onih kada nisi siguran da li je zgodnije da tuguješ zbog rastanaka ili da sijaš od sreće što si doživeo nešto nesvakidašnje. Olupani autobus se spuštao Himalajima ka Džamuu i Pendžabu i sve je, bar kroz prozor, izgledalo uobičajeno. Vozila koja malo-malo upadaju u makaze sa našim autobusom i iz njih se izvlače u poslednjoj sekundi, majmuni koji čuče pored auto-puta i čekaju da im vozači bace po neki kreker, veličanstveni masivi planina koje nikada ne prestaju da dominiraju i Sunčev disk koji deluje skoro nadrealno na tirkiznom nebu. Kasnije kada smo zavili ka podnožju Himalaja javio se i monsun. Kiša je sporadično dobovala po krovu autobusa i nebom bi se prolomio prasak groma. Posle nekog vremena grmljavina je počela da me podseća na riku tigra. Bio sam siguran da mi Uzair šalje poslednje pozdrave. Nisam se osećao glupo kada sam po stoti put rekao poluglasno ono što su mogulski vladari koristili kao mantru: „Kašmir, to je raj na zemlji“.