PRVI DEO – KSANADU

,,Kroz blještavu zoru, kroz pećine i bezdane, preko tamnog mora, nedaleko od plodnih polja, uzdižu se zidine i kule između kojih potok vrluda, prastaro drveće se pruža zagrljeno sa tamjanovim granama, to je Ksanadu, to je dika Kublaj kana.”

Nisam više imao sumnje da su snovi život za sebe. Svaki put kada su se teška vrata od žada zatvarala, pošto se san izgubio i ja otvorio oči, tresao sam se od uzbuđenja. Žerar De Nerval kaže ,,da je san nalik smrti jer neka neodređena obamrlost obuzima našu misao i mi nismo u stanju da odredimo tačan trenutak u kome naše ja, u drugom obliku, nastavlja da živi”. Kao jako mali i slabašan, plašio sam se da silazim u tamna podzemlja koja se postepeno osvetljavaju i u kojima iz senki izviru neobične prilike. Srce mi zaigra kada se u javi setim himni koje sam u snovima zapevao a da nisam ni znao šta znače, no bio sam siguran da sam ih čuo u nekim drugim davnim životima i taj utisak me je ispunjavo neizmernom srećom. Kada me je racionalnost,, budnog života” sa svim obavezama i žudnjama odvlačila od vrata izvajanih od žada i kada fantastična bića više nisu dolazila ja sam galopom odlazio na sve strane sveta u potrazi za njima. Pratile su me reči Žerara De Nervala ,,učinilo mi se da se nebo otkriva i otvara u hiljadu vidova neviđenog sjaja i lepote. Izgledalo je da mi se otkriva sudbina oslobođene duše koja kao da je htela kod mene da probudi kajanje što sam poželeo svim snagama svoga duha da ostanem tu na zemlji koju je trebalo da napustim…U beskrajnoj daljini su se ocrtavali ogromni obruči, kao krugovi koje stvara uzburkana voda pri padu nekog tela. Svaki predeo nastanjen blistavim bićima dobijao je boju, kretao se i naizmenično utapao jedan u drugi, a neko božanstvo, uvek isto, s osmehom je skidalo nestalne obrazine svojih raznih ovaploćenja, i najzad se povlačilo, nepristupačno i neshvatljivo, u tajanstveni sjaj i veličanstvenost azijskog neba”.

Kada sam se probudio nebo nad drevnom mongolskom prestonicom Karakorumom je bilo skoro crno. Izašao sam iz jurte i pogledom tražio našeg vodiča koji je tokom celog putovanja bio na ivici pukog amaterizma. Ili je on, u stvari, bio apsolutni gospodar situacije shvatajući da u bespućima Mongolije malo toga može da uradi u korist izlapelih turista koji se gomilaju u potrazi za avanturama. Svejedno, nije bilo ni traga ni glasa od njega pa sam rešio da se uputim bez njegove pomoći u drevni manastir star preko hiljadu godina. Prodavci suvenira ispred manastira su već bili uspaničeni zbog nadolazeće oluje pa nisu hajali ni da me oslove jedanput. Prošao sam pored velike kornjače isklesane od kamena i koja je pre svih stupa postavljena kao kamen temeljac ovoga hrama. Desetine stupa su u kombinaciji sa zidinama okruživale ceo kompleks, rekao bih, ogromnog komada travnatog zemljišta na kome su se nalazili različiti hramovi za različita božanstva. Većina tih stupa je sazidana u 17. veku. Saznao sam od jednog lame u crvenoj odori da su se na ovim pašnjacima igrali unuci Džingis kana dok je on uspešno vodio ratove širom Azije. Jedan od unuka je bio i Kublaj kan čiji je otac Tolui bio Džingis kanov najmlađi sin. U jednom od hramova ugledah portret Tolui sa suprugom Sorkaktani, Kublaj kanovom majkom. Dama sa prekrasnim crtama lica u sedećem položaju, prekrivena prelepim crvenim kaftanom koji je porubljen zlatnim koncima, nosi na glavi zlatnu kapu sa umetnutim čarobnim nojevim perom koje je bilo znak najvišeg ranga mongolske aristokratije. Legendarni Kublaj kan, vladar skoro cele Azije, dugovao je svoj položaj mudroj majci Sorkaktani koja je posle prerane smrti svoga muža prepustila inicijativu ostalim sinovima Džingis kana i tako strpljivo sačekala trenutak u kome je Kanov voljeni unuk nesmetano mogao da se popne na tron.

Istoričari se slažu da je Sorkaktani posedovala urođenu mudrost i pošto je shvatala da se mongolsko carstvo prostire na ogromnoj površini, okupljajući narode raznih veroispovesti, organizovala je svome sinu brojne vaspitače koji su ga uputili u tajne konfučijanizma, taoizma, budizma, hrišćanstva i zoroastrizma. Od svojih predaka Kublaj Kan je nasledio uticaj šamanizma. Mnogi naslednici Džingis kana su ostali verni šamanizmu i ženili se nestorijanskim hrišćankama dok je Kublaj za svoju najomiljeniju ženu izabrao budistkinju Ćabi. Kublajev deda Džingis kan nikada nije uspeo za života da pokori Kinu pa je njegov unuk pre nego što se uputio u kampanju svoga života precizno proučio običaje i religije drevnoga kineskog carstva. Kublaj je od svoje majke naučio kako da vodi domaćinstvo na način kako su to radili Kinezi. Da bi još više pronikao u tajne kineske mudrosti Kublaj je baš u Karakorumu 1242. zaposlio briljantnog budističkog mislioca Haijuna koji ga je ubedio da se u budizmu kriju tajne pomoću kojih će veliki kan moći da ovlada trajnim mirom u svome carstvu. Kada ga je Kublaj kan upitao koja mudrost između taoizma, konfučijanizma i budizma je najviša, Haijun mu je odgovorio da budizam nudi najbolji vodič za promociju vrlina, smanjenje patnje, odbacivanje zabluda i razlikovanje dobrog od pogrešnog. Ipak, rekao mu je još to da sve tri mudrosti poseduju specifične kvalitete i da bi bilo dobro da ovlada svim trima. Kao rezultat tog razgovora Haijun je upoznao Kana sa još jednim mudracem, Kinezom Lijom Bingžongom. Ovaj je po zanimanju bio matematičar, pesnik, slikar kaligrafija i kao takav je pripadao poznatoj taoističkoj sekti nastanjenoj u Avganistanu. Kad god je Haijun bio odsutan zbog poslova u Pekingu, Lijo je preuzimao posao Prvog savetnika kanovog sa naročitim zadatkom da organizuje mongolsku birokratiju na konfučijanskim principima.

Postojao je i treći savetnik koga je Kublaj kan pozvao u Karakorum da pripomogne novom uređenju carstva. Bio je to Jao Šu tvorac konfučijanske akademije u Pekingu i poznat po tome što je samoga Džingis kana pokušavao da odvikne od brutalnosti u ratnim kampanjama. Kineski mudrac je u Džingisovom unuku našao pogodno tle za sprovođenje svojih zamisli. Početkom 1252. Kublajeva majka Sorkaktani umire sa smeškom na licu jer je znala da će njen sin Kublaj kan, naslednik moćnog Džingis kana, vladati velikim carstvom kao razuman čovek. Sahranjena je po hrišćanskim običajima u Žangjeu, malom mestu punom vojnika, na raskrsnici Puta svile pored nestorijanskog manastira. Zagledan sam u božanstvo sa crnim licem sa koga hipnotički vire tri oka, čeljust je poluotvorena i umesto kose lelujaju se lobanje sa crvenim očnim udubljenjima. To je Mahakala, Užasni, koji pomaže da se poplaše svi neprijateljski zli dusi koji stoje na putu moćne armije.

Nisam ni sumnjao da su Mongoli kontrolisali božanstvo koje je najužasnije od svih užasnih. ,,Šta je dublje, je li ponor ili pad, dok poniremo preko zelenih brda, kojima se mesto divlje pogledu otvara, čujemo gde žene kricima noć paraju, u ludoj potrazi za demonskim ljubavnikom svojim, iz tog ponora sa bukom silnom, kao da zemlja diše sa mukom, moćan izvor se ukaza, pa krivuda od mesta do mesta, do pećina i bezdana i sa bukom u okean nesta.” Kolridž je moj ljubimac koga se nikada nisam zasitio. Sećam se da kada sam prvi put našao prevod njegovog ,,Kublaj kana”, poeme koja jedva ispunjava dve stranice knjige, pročitao je bar deset puta za redom ne verujući da je ona odštampana u celosti. Kasnije sam shvatio da ta poema nema svoj početak i kraj, baš kao što Kolridž pred kraj života nije više znao šta je java, a šta san. Sećanje uvek traži spas u snovima jer bez njih sećanje bi bilo osuđeno na zbir iskustava koja se svode na broj. Sećanja podstiču stanja svesti u kojima je moguće kreirati prošlost. Sećati se je proces suspendovanja privremenog koncepta vremena. Kada je vreme suspendovano u somničkom prostoru, sećanja i ideje iz različitih doba se lako mešaju. Mnogi Kolridžovi snovi ilustruju način u kojima sećanje ima unikatnu i specijalnu ulogu u samom procesu sanjanja. Sećanja kreiraju kolaže događaja i na javi. Sećanja se stapaju i sa osećajima i kreiraju ,,vozove” vizija koji prodiru kroz tunele podsvesti. U ovoj vožnji nema zabranjenih stanica. Žan Kokto, režiser, pisac i slikar se popeo u ovaj voz. Ili da zaključimo kako se popeo na zmajev rep. On kaže da ,,pošto je pušilo, telo misli. Nije reč o konfuznoj misli o kojoj govori Dekart. Telo misli, telo sanja, telo pada u pahuljama, telo leti. Pušač je živ balsamovan. U letu ptice pušač vidi samog sebe”. Kokto je siguran kada kaže ,,ne opijam ja samog sebe, mene moje telo opija”.

Skidam pogled sa demona kome se klanjaju generali i shvatam da je napolju pravi potop. Lame, pokisle, utrčavaju u hram i smeškaju mi se na način kako to rade sa svim turistima. Na pamet mi pada pitanje koje sam hteo da uputim jednom od lama koji je pokazao da vlada engleskim jezikom, no odustajem jer je pitanje glupo. Ideja da bi skromni lama mogao da zna razlog zašto je Marko Polo napustio Kublaj kana posle sedamnaest godina i vratio se u Veneciju je bila na granici ludila i za sve sam mogao da optužim taj ludi vetar koji sada divlja iznad tajgi tamo napolju. Šta briga lamu za Marka Pola koji je još pre osam vekova otplovio mnoga mora i vratio se kući sa velikim blagom koje je dobio od Kublaj kana za odanu službu. Mnogi su mrzeli Marka jer je stekao neviđenu medijsku popularnost u ono doba i mamio uzdahe kurtizana pa su ga istoričari proglasili lažovom. Džaba je Marko mahao svilom na kojoj su zlatnim koncima bili izvezeni tigrovi i zmajevi, svetina veruje samo kapricioznim manipulantima koji ne dozvoljavaju da im se ugrozi sigurnost i popularnost. Završio je Marko Polo u zatvoru gde je po sećanju i uz koji komadić opijuma napisao knjigu o svojim putovanjima i velikom Kublaj kanu. Kiša je prestala i iza brda se promalja sunce pa smo lame i ja izašli iz hrama u kome je vladala zapara. U daljini ugledah našeg vodiča koji se glupirao ispred ulaza u kompleks sa grupom vozača i drugih vodiča. Pored njih je sedeo razbarušeni nomad koji je udarao prost ritam u poveći bubanj i to onakav za koji bi smo mogli reći da nije od jeftino napravljenih, turističkih, već iscrtan raznim figurama koje su podsećale na crteže iz pećina. Sve je govorilo u prilog tome da su se naš vodič i njegova bratija u dogovoru sa nekim lokalnim mangupom domogli pravog šamanskog bubnja i sada vabe turiste kako bi istisnuli po neku paru. Približio sam se čudnoj grupi ne skidajući pogled sa bubnja. Video sam da su na njemu iscrtana dva drveta sa po sedam i devet grana i to je trebalo da predstavlja obredne spratove po kojima se šaman uspinje ka nebu. Primetio sam da je na dnu iscrtan bik koji nosi zemlju i svaki put kada je bubnjar udario o zategnutu kožu na vrhu bubnja bik se pomerao. Pomerale su se i ostale životinje koje su bile naslagane na bikovim leđima i mislim da sam među njima prepoznao vuka, jelena i lisicu. Očigledno je bilo da je umetnik pokušao da dočara kosmičku osu koja odvaja nebo i zemlju. Ta osa ide od ,,pupka Zemlje” pa do ,,pupka Neba” i smeštena je na četiri strane univerzuma i neodvojiva od bilo koje ljudske misli. Ta osa može biti vatra, veliko drvo, dim, obična motka zabijena u zemlju ili centralni stub jurte-tog svojstvenog prebivališta nomada koje ima kružni oblik i zasvođeno je kupolom. Jurta je mikrokosmos i u njoj može da se nađe cilindar koji je centralno ognjište i iznad njega otvor kroz koji odlazi dim. Tim putem velikog protoka ne prolaze samo šamani koji se prema svojoj snazi penju do većih ili manjih visina već takođe i lutajuće duše pokojnika i žrtvovanih životinja, bezbrojni duhovi, kao i sva bića kadra da se odvoje od zemljine površine. Prišao mi je Bogi, naš vodič, dok sam ja hipnotisano zurio u bubanj i drmnuo me onako prostački po ramenu. Nisam stigao da se naljutim na njega jer mi je već tutnuo u ruku musavu šolju punu belog napitka koji se penio. Bio je to kumis, visoko fermentirano kobilje mleko koji Mongoli, Kirgizi, Kazaci i Tibetanci piju ne bi li se oraspoložili. Primetio sam da je Bogi bio već poprilično pijan baš kao i ostali iz grupe uključujući i bubnjara.

Popio sam šolju na eks nadajući se da su u kumis dodali po još koji korenčić iz prevrele stepske zemlje i tako osnažili jaki napitak. Ne znam koliko je vremena prošlo od kada sam i ja počeo da se kikoćem. Sve oko mene je poprimilo mekši ton i od bubnjara sam istripovao da je to legendarni Barak Baba koji je živeo u trinaestom veku među iranskim Mongolima. Sada je naš bubnjar nosio filcanu kapu sa dva roga i o vratu visuljke od goveđih koščica obojenih kanom, kukaste štapiće i praporce. Odjednom je sa bubnjem zajahao noja koji se tu stvorio i počeo da kruži oko nas koji smo sada bili pod napadom zaglušujućeg smeha od koga su nam navalile suze na oči. Bile su to suze radosnice jer sam se našao zajedno sa ostalim veseljacima u poziciji totalne privilegije od neba samog. Sada sam shvatao zašto su kanovi zazirali od šamana tokom istorije. Šamanizam je u svojoj osnovi veoma pretenciozan i kao takav veoma antimonarhistički. Ta apsolutistička monarhija kakve su bile stepske despotije nije se mogla izmiriti sa ovakvim oblikom individualističkog egocentrizma. Sada je naš bubnjar jahao lava i kao bič koristio otrovnu guju. Za tili čas se pretvorio u zlatnog goluba koji je rasterao orlove iznad nas i sleteo na jednu od stupa. Potom je uleteo u jedan od bunara i tako otišao u potragu po Donjem svetu. Iz bunara je u paničnom begu izleteo ljudožder sa svinjskom glavom koji je imao slonovske uši, lavlje kandže i zmajev rep. Za njim naš bubnjar koji i dalje lupa li ga, lupa. Ja više kao da nemam želju u tom trenutku da pojmim spoljašnji život u figurativnom vidu jer sve se sada stapa u neverovatne vizuelne fascinacije. Boje koje su kombinacije boja i koje se ne mogu rečima opisati jer se za to nema vremena pošto se čarobno transformišu brzinom munje. Jasno mi je zašto su evropski romantičari još pre nekoliko vekova insistirali na vizuelnim i zvučnim utopijama. Novalis je povezivao prirodu i društvo istim lancem evolucije. Po njemu društvo ne zavisi od realnih materijalnih faktora koji u njemu deluju, nego od spoljnih neumitnosti prirode kao i od psiho-moralne prirode članova ljudske zajednice. Moralni preobražaj u čoveku koji je pod uticajem kosmičkih konstelacija je presudan faktor u stvaranju utopije. Novalisovo lice se ukazuje na vrhu proključalog kumisa koji pijem sa mongolskom braćom ispred zidina drevnog hrama.

Odzvanjaju reči pesnika nad stupama koje se bele obasjane azijskim suncem: ,,Priroda će postati moralna kad se iz prave ljubavi prema umetnosti bude predala umetnosti, kad bude činila ono što umetnost hoće. A, umetnost, kad iz prave ljubavi prema prirodi bude živela za prirodu i kad bude radila prema prirodi. Obe to moraju da čine, istovremeno, po sopstvenom izboru, radi samih sebe i po tuđem izboru, radi nekog drugog. Moraju u samima sebi sa drugim i sa samim sobom u drugome da se susretnu”. Jasno je kao kristal da su romantičari negovali celokupnu estetiku svojih romana po uzoru na bajke jer bajka je rođena sestra snu. Bajke i snovi su carstva slobode, jer taj gospodar San nije slučajno privukao romantičarsku uobrazilju, on nije slučajno negacija jave. U snu je moguće baš sve, u snu se stvari istinski izjednačuju. U tom magičnom krugu u kome vladaju šamani i pesnici postoji fluid života i rastvaraju se svi oblici materijalnog života, tog života u kome nas racionalnost toliko pritiska i u kome se zbog toga često osećamo bespomoćni da razbijemo okove racija. Pesnik kaže da je ,,priroda kao zatvoreno telo, kao drvo, na kome smo mi cvetni pupoljci”. Bubnjanje je prestalo i sada jasno vidim da je naš vodič kroz Gornji i Donji svet potpuno iscrpljen i leži u prašini. Ovde je drama završena i ličnost koja se raspala, ukinula i skoro uništila u svojim ljubavnim grčevima, sada mora da se sastavi. Čini mi se da je od čitave ličnosti ostala samo zlatna para. Čini mi se da je pronađen najpogodniji fizički tj. materijalni status da bi se preživeo debakl daljeg bitisanja. Naš vodič Bogi i vozač kome sam zaboravio ime, sigurno ne izgledaju posle ove seanse kao reprezentativni agenti kompanije koja se obavezala da će nas mirno i sigurno sprovesti u razgledanje Mongolije severno od pustinje Gobi. Dapače, oni ne izgledaju u ovom momentu ni kao dvojac koji bi mogao da se pobrine o jednoj jedinoj kozi. I to onoj koja je nacrtana na zidu. Kako sam ja izgledao posle uzimanja, očigledno, obogaćenog kumisa, dovoljno je potvrdilo otvoreno zgražavanje jednog od lama koji je prošao pored mene. Bratija se razišla i ja sam samo nastavio da pratim Bogija i vozača koji su zaboravili gde je parkiran kombi pred kojim smo trebali da sretnemo ostatak grupe.