Prvi deo

 

Kada sam prvi put ugledao Šadlija, znao sam da je naš susret od one vrste za koji ne postoji jednostavno objašnjenje. Danima kasnije je ovaj Rastafarijanac dolazio na Šepards Buš i svraćao u moj kafe.

Jednostavno, mnogo Rasta se okupljalo u mom kafeu jer su znali da ih uvažavam i da sam strasveni obožavalac rege muzike. Neki od Rasta su samo bili ulični muvatori spremni da se ugnjezde u kafe gde stalno pulsira bubanj i bas i tako ugrabe priliku da prodaju kesicu vutre.

Drugi su bili dostojanstveni predstavnici svoje rase, uglavnom muzičari, poneki filozof, koji su se trudili da sa mnom razviju teme za diskusiju i tako, uz sveže isceđeni đus i splif, provedu poslepodne. Šadli nije pripadao ni jednoj lako odredivoj kategoriji.

Da, sa dugim dredovima starih nekoliko decenija i sedom bradom odavao je kome jatu pripada pa je njegovo poznavanje situacije na Jamajci, odakle je originalno  došao, stvaralo  utisak da se radi o rastafarijanskom aktivisti. Ne, Šadli je bio više od toga. Pripadao je onoj vrsti ljudskih bića koja su se rađala iznova i bez obzira na stepen svesti o njihovim ranijim životima bilo je očito na njihovim licima da kriju mnoge tajne. Šadli mi je još tog prvog puta, kada se jednog letnjeg dana ušetao u kafe, stavio do znanja da me poznaje jako dobro. Merio me je od glave do pete i mumlao sebi nešto u bradu. Rekao mi je u spontanom razgovoru pred nekoliko ostalih gostiju da moja užurbanost nije način da se rešavaju stvari koje sam ostavio zakovanim u prošlosti. Nisam bio siguran da li sam ga nekada sreo u Njujorku jer tamo ima puno Rasta, pa sam pitao Šadlija da li misli na Njujork devedesetih ili London osamdesetih. Šadli mi je rekao da on isključivo misli na Afriku i to na majku Etiopiju. Rekao sam mu da nikada nisam bio u Etiopiji i da mislim kako me je pomešao sa nekim drugim . Šadli je mirno govorio o našem susretu u Etiopiji i to da smo se sreli pre više stotina godina. Ja sam umukao i likovi koji su sedeli oko nas polako su počeli da ustaju i napuštaju kafe. Šadli je mirno sedeo.

Jedan lik je, pre nego što je napustio kafe, pokušao iza Šadlijevih leđa da mi signalizira kako imam posla sa ludakom. Na Šepards Bušu je uvek bilo ludaka koji su se slobodno šetali. Mnogi od njih su bili simpatični i totalno bezopasni pa su mešanjem sa lokalcima  sticali neophodnu sigurnost kako bi eventualno jednoga dana bili proglašeni za normalne i tako se vratili u kolotečinu “normalnog” života. Neki su bili agresivni i zli. Uvek sam prepoznavao obe vrste već posle nekoliko minuta. Šadli je bio daleko od ludila. Danima sam  govorio sebi da je Šadli vidovit. Nekoliko puta mi je pokazao da ima i telepatske sposobnosti. Kada ljudi pričaju o telepatiji, uglavnom, zanemaruju da pomenu da se u tom procesu najviše radi o prenosu duševnog sadržaja s jedne individue na drugu. Taj prenos se ne odvija putem jednog od pet naših čula. Tu se radi o osećaju na daljinu, o pretakanju misli, raspoloženja ili osećaja nekog drugog čoveka na dosada nerazjašnjiv način. Već posle nekoliko dana od prvog susreta, Šadli se javio u snovima. Sedeli smo noću na nekoj dini od skoro narandžastog peska i buljili u daljinu očekujući da nas posete hijene.

Prvo smo spazili senku, zatim hitar pokret, jedva čujan šum, i onda smo ugledali par žutih očiju. Šadli kaže da ljudi ne vole hijene i da se na samu pomisao na njih ježe i gnušaju. Kaže da su one korisna bića jer u Africi predstavljaju sanitarne ekipe. Dok čuče u žbunju podsećaju na pogrebnike iz grobarskih firmi koji čekaju da odvuku mrtve. Šadli se smeje i pokazuje na sunce koje počinje da se diže na horizontu. Smeh hijena se prolama sada obasjanom pustinjom u kojoj se njišu proređeni mršavi žbunovi. To je piskav, divlji i histeričan smeh kao krici sulude žene. Šadli kaže da se vratimo u Hararu i onda će me odvesti kod šamana koji može da prizove hijene. Džanus je njegovo ime i njegova koliba se nalazi na ogolelom brdovitom kraju izvan zidina Harara. Mali je, sama kost i koža, ima parče krpe oko slabina  i umašćeni turban oko glave. Lice mu je pepeljasto sa očima duboko usađenim i tamnim kao da je indijski fakir. Nije imao prijatelja. Samo su hijene bile njegovi prijatelji. On je jedini čovek na planeti koji voli hijene. Seli smo na drvenu klupu u njegovoj kolibi i čekali da padne u trans. Izgledao je kao da je zaspao i u kolibi je zavladao apsolutni mir. Džanus se naglo pokrenuo, nešto promrmljao i počeo da se njiše. Izgledalo je kao da razgovara sa nevidljivim silama. Nisam mogao da razumem njegovo mumlanje koje se pretvorilo u neku vrstu pevanja sa samo njemu znanim ritmom. Uzvikivao je reči – ,,zardul…zardul.… Onda se pojavio naš prvi posetilac. Na pragu kolibe se ocrtala duga njuška, snažne vilice i dva načuljena uha. Hijena je stajala mirno i posmatrala nas sa dvema žeravicama od očiju. A onda se Džanus pokrete ka mračnom delu kolibe iz koga je izvukao kost sa komadićima mesa koji su visili sa nje. Pružio ju je hijeni koja je stajala ispred nas i ispuštala zvukove od kojih se ledi krv u žilama.

To sada više nije bila senka koja se prikrada već pegava, divlja životinja koja je svojim jakim čeljustima kidala meso sa kosti. Uskoro je počela čitava povorka hijena da ulazi u kolibu. Sada su i Džanusove oči sijale kao da su dva užarena fenjera u noći i on je još više upao u trans dok se njihao među četvoronožnim gostima koji su sve više ulazili u kolibu. Šadli i ja smo kao zaliveni ćutali i dozvoljavali hijenama da nas njuše. Neke bi se lukavo zagledale u naše oči i onda bi se samo podmuklo zakikotale kao da znaju da smo totalno nemoćni i na njihovoj milosti. Džanus je izvadio još mesa i trudio se da svaku od njih počasti. Hijene su strpljivo čekale svoj red, čeljustima uzimale komade mesa i odlazile nazad u savanu. U jednom momentu čarolija je prestala. Džanus je mirno sedeo pored vatre kao da spava.

Šadli i ja smo se tiho izvukli iz njegove kolibe i  na vratima sam još jednom bacio pogled na čoveka koji je voleo hijene. Šadli je postao redovan gost moga kafea i to vrlo privilegovan gost jer je mogao da u bilo koje doba dana i noći obezbedi sebi mali prostor bilo gde u zgradi i tu provede privatne trenutke u meditiranju ili stondiranju gandže. Rastafarijanac je na neki način postao simbol kafea gde su se okupljali raznorazni likovi puni radoznalosti i ljubavi prema muzici.

Malo ljudi je znalo da me Šadli vodi svojim telepatskim sposobnostima svuda po Etiopiji i to u raznim periodima njene istorije. Šadli je najčešće dolazio u snovima koji su bili toliko izražajni da sam pri buđenju i vraćanju u javu uvek žalio što nisu potrajali bar malo duže.

Nikada nisam posebne snove i njihove detalje diskutovao sa Šadlijem već sam ćutke čekao nove doživljaje. Jednom, glava tek što je dodirnula jastuk, našao sam se sa Šadlijem kako hodamo predelom sa ogromnim pukotinama i provalijama. Etiopija se sastoji od visoravni u kojima divlje reke prokopavaju duboka korita, prirodne puteve i prave skoro nesavladive barijere putnicima. Strme prirodne stepenice uzdižu se na zapadu do 3000 metara visine polazeći iz doline Afara, u čijim grozničavim barama prebivaju stada vodenih bivola. Hiljade stanovnika brdskih predela spuštaju se ovde sezonski u lovu na rogove i bivlje repove koje kače na trofejske motke i zabijaju ispred svojih krovinjara. Brzo se ovi lovci vraćaju u svoja brda jer ne mogu da podnesu vrućine. Na severozapadu Etiopije, u blizini sudanske granice, leže Porfirna Brda, stene kvarca prošarane zelenim mermerom, koje su u stara vremena bile najomiljenija građa za zidanje palata. Tu počinje predeo rudnog blaga o kome je sanjao persijski car Kambijas i koga je Herodot opisao, a Ptolomej ga nazvao “riznicom Solomonovom” zbog njegovog bogatstva u smaragdima. Šadli i ja smo gazili stazama kao ogledalo uglačanim od gaženja bezbrojnih generacija. Kada smo dospeli u brdske doline izgledalo je kao da smo na nekoj drugoj planeti: tamna nepokretna jezera, opkoljena ogromnim granatim drvećem čiji se vrhovi gube u gustim niskim oblacima. Zatim smo izašli iz predela koji podseća na gole zupčaste stene Tibeta, i gubii se u tropskim prašumama punim nepoznatih lijana, smokvinih drveća i bleštavih cvetova.

Odjednom bujna vegetacija nestaje i zamenjuju je polja prekrivena lavom, mrtav crn kamen na mesto džungle. Potom se lava polako raspada i pretvara u pustinju sa bagrenovima i čkaljem, nešto malo trave i kaktusa. Ponovo iskrsavaju polja sa kafom, bananama, maslinama i palmama. Hodali smo do kolevke carstva – jezera Cana. Iz Amhare i Tigre se u četvrtom veku raširilo hrišćanstvo po celoj Etiopiji i to zaslugom Grka Frumenciusa. Jezero Cana predstavlja za Etiopljane specijalno mesto jer su se hiljade bitaka vodile oko njegovih obala.

Jezero je još Ptolomej opisao i proglasio izvorom Plavog Nila. Od pamtiveka je ono sa Nilom bilo označeno kao moćna uvala koja se spušta do južne Sahare i omogućava oaze koje nastaju na liniji od 2000 kilometara. Šunjali smo se Ras Šadli i ja po šikarama Nila i gledali kako engleski vojnici mitraljezima iz sporta ubijaju nilske konje.

Velike mrtve životinje su urođenici gurali ka obali i pevali: “Mali oče, dođi ovamo. Tvoje meso je tako ukusno”. Još pre nego što su mrtvog nilskog konja izgurali na blatnu obalu, oni sa svojim najoštrijim noževima seku meso i njihove žene sa nosilima napravljenim od granja tovare meso. Leš se izvlači na obalu, što krokodili pohlepno posmatraju, i za tren ga oderu. Gazeći do trbuha u krvavo meso, teško do jedne tone, žitelji otsecaju ogromne komade. Deca trče sa punim rukama sala koje su otkinula sa kože, beže u šumu dok žene oštre noževe o obalsko kamenje. Psi se šunjaju okolo i glođu kostur koji je začas ogoljen i užasan smrad mrtve životinje počinje da privlači sve veći broj kajmana, hijena, lešinara, gavrana i ostalih stvorova koji se pridružuju gozbi. Za to vreme u obližnjem naselju nastaje skoro divljačko proždiranje mesa. Jedu ga živog ili poluispečenog, a iz ogromnih butnjača nilskog konja isisavaju sirovu srž. Žene odnose ono što je ostalo posle pira dok muškarci siti stavljaju na sebe groteskni nakit: jedan veša parče mesa oko vrata, drugi ga stavlja kao turban na glavu, tako da mu krv kaplje u oči i usta, treći obavija dugo parče mesa oko svojih ruku kao da je u pitanju neka zmija.

Drugom prilikom smo se smucali ulicama Adis-Abebe sredinom devetnaestog veka u doba vladavine imperatora Teodora. Prisluškivali smo razgovor imperatora i jednog engleskog diplomate koji se žalio Teodoru kako po ulcama glavnog grada prose bezbrojni leprozni bolesnici. Diplomata je iz straha sopstvene zaraze zahtevao od imperatora da nešto učini na tom planu. Teodor je izdao naređenje da se gubavci pohvataju kao šugavi psi i potrpaju u jednu dvoranu napravljenu od slame. Tu su ih jednostavno spalili. Ulice su sada bile oslobođene od groznih utvara sa istrulelim licima i patrljcima umesto ruku pa je diplomata poslao depešu u imperijalni London kako Teodor modernizuje Etiopiju. Sedeli smo Šadli i ja sa grupama Rasta u kafeu i diskutovali o istoriji Etiopije i Jamajke. Iz zvučnika je dopirao kvalitetni dab, Raste su obavijene dimom gandže spekulisali o svim pravcima u kojima je istorija mogla da odvede obespravljene afričke narode i srkale kakao.

Šadlijeve oči su samo svetlele i stavljale mi do znanja da pazim šta govorim. Bili smo Šadli i ja tamo kada je Menelek porazio italijanske trupe kod Adove. Sa svojim štitovima od bivolje kože, mačevima u crvenim koricama i prastarim kopljima, ratnici su dolazili Meneleku danima i stavljali mu se u službu. Skupilo ih se stotinu hiljada.

Poglavice su nosile na sebi ratne ogrtače od leopardovih koža, a na glavama su imali lavlje grive. Dok su opkoljeni Italijani tražili da im stigne pojačanje, Menelek je postavio na čelo armije Rasa Makonena, svoga rođaka i guvernera pokrajine Harar. Još više je Makonen potisnuo Italijane u dolini Adua, okruženu šiljatim stenjem, i jedan za drugim potukao korpuse koje je italijanski genral Baratieri izveo na bojno polje. Dvanaest časova, celog 1. Marta 1896-e je trajala bitka, dok italijanske trupe nisu bile totalno uništene. Kada je 1889-e posle smrti Jovana, Menelek krunisan za negusa nagasta, tada je on celu jednu noć uoči svečanosti proveo sam u crkvi Entota, pošto je prethodna četiri dana postio. Sutradan izjutra počeli su sveštenici da udaraju u velike doboše i neki od njih zaigraše kao što je kralj David igrao: njihove duge brade padale su preko ogrtača plavih kao topaz i crvenih kao nar, šest po šest jedni naspram drugih stupali su oprezno samim vrhovima nogu po tlu, lagano savijali kolena, polako njihali tela levo-desno. Ostali sveštenici stavili su pred Meneleka dugačke plave satinske jastuke sa zlatnim rojtama, zastore koji su pokrivali tablice sa zakonima ,,tabote,, za koje se smatralo da je sin kraljice od Sabe doneo iz Jerusalima u Etiopiju. Zatim su mu doneli maslinovo ulje koje je Menelek rastrljao po temenu. Onda je jedan crveni veo stavio preko glave, potom je stavio krunu i dodali su mu mač i palicu.

Nekada smo Šadli i ja hodali po ulicama Adis-Abebe poput uhoda zamaskirani prljavim burnusima i sa glavama uvijenim u marame. Nekada smo lutali savanom praćeni lovcima i njihovim porodicama. Jednom smo preobučeni u sluge prisluškivali razgovor Menelekovog naslednika Liđ Jasua i engleskog izaslanika pukovnika Lorensa koji je u istoriju ušao kao Lorens od Arabije. Lorens je nagovarao vladara Etiopije, koji se zaljubio u muhamedanku, kako bi on mogao da postane gospodar muhamedanskih pokraijna i lako postane vladar jednog velikog afričkog muhamedanskog carstva. Kasnije su svedoci potvrdili da je Lorens ulio u glavu Liđ Jasuu kako on vodi poreklo od Muhameda i poiklonio mu turban na kome je bila izvezena loza Liđ Jasua sve do proroka. Ovaj je prešao u Islam i oduzeo dobra od crkava i poklonio džamijama. To je bio signal da se etiopski narod digne protiv novoga vladara. Liđ Jasu je zbačen i na njegovo mesto postavljen je Tafari Makonen 25.

Septembra 1916-e. Pukovnik Lorensu se izgubio svaki trag. Dvadesetak godina kasnije prvi put u kolonijalističkoj istoriji i London i Pariz ostavljaju Rimu odrešene ruke, pa Italija na brzinu hita da te diplomatske pobede pretvori u vojne i privredne. Nije uzalud Musolini 18. marta 1934. uzviknuo: ,,Naša budućnost leži na jugu u Africi i na istoku u Aziji…,, Odgovor Londona na skoro epileptične izjave ,,dučea,, je bio izrazito ciničan jer su ,,od moljaca pojedno kolonijalno carstvo,, rade volje ustupili fašisti. Italijani su svojim ljudima palim kod Adove pre četrdeset godina podigli spomenik, jednu visoku piramidu nad kosturnicom, koja je u obliku krsta izdubljena u steni. Isto tako su Eriopljani u svešteničkoj varoši Debra-Libanosu, koju je osnovao Tekla Haimanot i u koju mogu da uđu samo sveštenici, organizovali svoju kosturnicu u kojoj su pale ratnike kod Adove poređali u pukotine svetoga brda. Ko je sahranjen tamo, odlazi u raj bez prolaska kroz čistilište. Ako su Italijani invazijom mislili da će ,,sramotu kod Adave,, moći da izbrišu za sva vremena, tako su i Etiopljani verovali da će i drugi put poraziti okupatora.

Danima sam razmišljao o avanturama u kojima sam učestvovao sa Rasom Šadlijem uronjen u svoje snove. Ti dani su imali svoj tempo i događaje, ali u poređenju sa snovima koji su noću dolazili moram priznati da sam dane počeo da posmatram kao brojeve na kalendaru. Sa Šadlijem sve je počelo da poprima sasvim drugačiji smisao. Znao sam da postoje opsenari još od davnina koji se šetaju okolo sa parčetom kristala i hipnotišu ljude. Šadliju nije bio potreban kristal jer su njegove oči imale ubitačan sjaj. Bio sam mu više nego zahvalan što sam postao njegov student i što me je navigavao na najčudnovatija putovanja.

Posetili smo zajedno Srbiju, zemlju moga rođenja i to smo učinili u ovom svetu, bukvalno seli u avion i otišli u Beograd kako bismo na licu mesta videli rađanje onoga što zovu demokratija. Po povratku iz Srbije Ras Šadli mi je prorekao da ću posetiti Jamajku, zemlju njegovog rođenja, baš kao što je on posetio Srbiju. Šadli je jednoga dana u leto 2001-e nestao bez traga i glasa. Javio se nedeljama kasnije sa Jamajke i objasnio mi da njegova zemlja teškom mukom izbegava građanski rat i kako misli da se skoro neće vraćati u London. I to je bilo to. Nije mi više dolazio u snove.

Prošle su godine, moje angažovanje oko muzičkih festival u Srbiji, povratak u Njujork. Od Rasa Šadlija ni traga ni glasa. Onda sam jedno veče bazao ulicama Ist Vilidža i sećam se bilo je kasno pa je utihnula buka i barovi su polako počeli da se zatvaraju. Stao sam da pređem ulicu i dok sam čekao zeleno svetlo na semaforu iza leđa sam čuo glas: “Šefe, diži se i zasijaj, tvoj Ras te čeka …” Okrenuo sam se i iza sebe video gorostasnog crnca sa dredovima koji me je gledao pravo u oči i smejao se skoro kao neki manijak. Tip je nestao tako lako baš kao i što se stvorio poput odbljeska mesečeve svetlosti. Video sam samo dredove koji sijaju na mesečini. Šadli se javio naredne noći u snovima. Sedeli smo negde duboko u jamajčanskim brdima oko vatre sa grupom Rasta. Piljio sam u grančice koje gore skoro hipnotisan narandžastom bojom plamena dok se iz džungle čulo kreketanje žaba i kliktaj neke ptice koja je noću lovila. Šadlijevo lice je bilo obasjano plamenom i izgledao je mnogo mlađe nego što sam ga se sećao. Govorio je: “To nikako nema formu, zato i postaje izvor svih formi. To i jeste prava snaga. Zvuci su isprepletani memorijama. Memorije te nekada drže usidrenim u mulju akumulirane lične istorije i nostalgije. Tišina je isprepletana memorijama.,,