Kako je to čudnovato, sve se umirilo. Poj ptica koji me je pratio od momenta kada sam se toga jutra probudio sada je utihnuo. I vetar je stao. Gulam me samo gleda onim svojim kašmirskim očima koje više pristaju nekom risu koji se muva gore u brdima iznad njegove kuće i polako puni nargile sa povećim komadom ćaraza. Baba Ata je zagledan u masive Himalaja i čini se kao da je zaustavio disanje. Prestalo je čangrljanje sudovima Gulamove supruge koja po celi dan provodi u kuhinji i spravlja svakojake đakonije. Da nisam ogluveo, polutiho upitah samog sebe. Ne marim jer sam duboko zaljubljen u Kašmir. Sada, kada bi se sa snežnih planina dokotrljali mudžahedini i pretili da će mi odseći glavu, ja bi im se smešio i rekao da je Kašmir raj na zemlji gde se ne može umreti. Kakvi crni mudžahedini? Nisam ovde video nikoga ko bi podsećao na slike svetih boraca koje se presijavaju na naslovnim stranicama dvostruko glaziranih časopisa odštampanih u Zapadnim prestonicama. Danima mi se u Šrinagaru svi ili smeše, ili me znatiželjno posmatraju, pokušavajući da proniknu zašto se sredovečni gost sa Zapada muva po prašnjavim ulicama oslanjajući se na drvene nastambe stare po stotinu godina. Htedoh da kriknem kako volim Kašmir, no Gulam mahnu rukom i dodade mi crevo iz nargila. Dok sam povlačio dim Gulamu se zastakliše oči. Dim je težak i masan, nikako da ga izbacim. Izlazi dok mi srce pojačava ritam. Ipak kriknuh: „Kašmire, ti si raj na zemlji!“

Baba Ata se okrenu i bez reči uze crevo nargila od mene i povuče dubok dim raspaljenog ćaraza koji je goreo u srebrnoj ćasi. Sada se eterični miris kašmirskog ćaraza migoljio svuda oko trojke zalegle na udobnim jastucima napravljenim od predivnih prirodnih tkanina. Zašto sada sva ta tišina kada su mi čula više nego spremna za poj ptica ili pesmu mujezina? Da li sam ogluveo? Nisam, jer čujem šarke na Gulamovoj kapiji od dvorišta. O, Bože, je li to zmaj sa tirkiznim očima dolazi da nas proždere? Njegove se ljušture prelivaju na kašmirskom suncu i zaslepljuju me. Gulam kaže da se smirim i predstavlja novog gosta. Zove se Uzair i čini mi se da smo se već nekada sreli jer prepoznajem to ime. Sada žmirkam i vidim da je to mladić tigrovskog pogleda, smeđe kose i gracioznih pokreta koji sigurnom rukom uzima cev nargila od Gulama i sa smeškom povlači sveti dim. Baba Ata i Gulam oboriše poglede kao deca koja se spremaju da nauče novu lekciju. Oborio sam pogled i ja dok je Uzair ispuštao dim. Zapevaše ptice, zaoriše se mujezini, istrča iza kuće mrmot sa šeretskim smeškom, zacrveneše se kašmirske trešnje i ruže okrenuše latice ka suncu. Kašmire, ti si raj na zemlji, čantam u sebi. Uzair progovori glasom za koji sam bio uveren da ne pripada ovome svetu i kaže da se Mojsije verao po vrhovima gde su gore Moaba dok nije došao do planine Nebo i uzverao se do vrha Pisga. Gleda Uzair u mene i smeje se dok ispušta sveti dim, kaže da je Mojsije sahranjen u Bandipuru, pedeset kilometara od Šrinagara, gde nikada nije bilo suše. Pored Mojsija leži njegov brat Harun. Priča, da su Izraeliti ovde došli posle tlačenja od strane Nabukodanosera. Neki su otišli u Avganistan, neki u Persiju, neki u Tibet i Buharu, a neki su došli u rajske doline Kašmira. Uzair klimnu glavom Gulamu da ne štedi ćaraz, nego da napuni lulu ponovo. Ja se njišem na mom jastuku lepo izvezenom desetinama rajskih ruža. One se migolje i kao da me usisavaju u svoj ples. Uzair me gurne u rame i prene iz transa, uneo mi se u lice i sada sam siguran da je tigar koji je pozajmio ljudski oblik jer mu se zubi, ili bolje rečeno čeljusti, presijavaju na kašmirskom suncu. Kaže da je Isus bio lutalica koja se nikada nije zaustavljala. Priča da je on kao mlad boravio u Kašmiru i da je put prevalio pešice preko Sirije, Irana i Avganistana. Uhvatio me je Uzair za glavu i usmerio ka Istoku. Kaže da dole u Šrinagaru, u mestu uglavljenom između Mohala Kaniara i Anzema koje zovu Rozabal, leži Isa u grobu koji su mu golim rukama napravili vernici. Baba Ata i Gulam samo ćute i srču hašiš. Očito se plaše da ne razjare Uzaira koji poseduje čudovišne moći. Kako bi drugačije mogao sa takvom sigurnošću da priča o Isusovom životu? Verujem da se on muvao u to doba po Kašmiru. Ali Isus? Uzair kao da čita moje misli i pošto je udahnuo solidan dim ćaraza počinje da riče kao bengalski tigar. Rika se prolama kašmirskim dolinama, pa Baba Ata i Gulam sa strahom posmatraju njegovo ponašanje. Hoće li me tigar konačno napasti? Ne, on se grohotom smeje i počinje nogom da blago šutira Gulama. Pita ga gde je našao ovakvu budalu, misleći na mene. Kaže da je Isa skinut sa krsta i izvidan najblagorodnijim travama koje su jogini doneli sa vrhova Himalaja. Potom su ga prošvercovali istom rutom kojom je nekada Isa došao u Kašmir. Promenio je ime u Juz Asaf i počeo da širi svoje učenje. Kada sam zaustio da nešto kažem, Uzair mi ugura crevo nargila u usta i ja povukoh dim od koga su mi pukli raznobojni krugovi ispred očiju. Sada više ne vidim gosta, ali ga čujem kako priča o Isi koji je ljude obolele od strašnih bolesti lečio tako što ih je prskao vodom u bašti Nišat. „Isana, smo ga još zvali. Isana, lutajući čudotvorac koji je hodao bos. Ljubio sam njegove bose noge koje su bile izgrebane i prašnjave.“ Opet jasno vidim Uzaira koji krvavih očiju ispušta dim i ponovo mi se unosi u lice. Obraća mi se siktavim glasom: „Hoćeš li da te odvedem u Leh gde tibetanski monasi još uvek nose brade po uzoru na Isusa? U manastiru Samvas pedeset kilometara od Lase, Isa je dočekan kao neko koga su čekali petsto godina od smrti Lorda Bude. Dobio je ime Bagva Bodisatva Avolikitesvara što znači „Beli Prosvetljeni Milostivi“, najviše zbog bele puti. Učio je Tibetance o Amit-Abi, Bogu Ocu, nikad neugasloj svetlosti. Tako smo dobili Velika kola, neverniče“. Trgoh se na reči Uzaira jer se nisam osećao nevernikom, a opet bio sam toliko zgromljen i u nemogućnosti da ga ubedim u suprotno. Uzair naglo đipa i počinje da se vrti oko svoje ose.

Peva:

„Otkri se, moj Kašmiru,

pokaži svoje vrhove i žuboreće potoke,

Zelenilo, krošnje, cveće, svuda,

Sveži vetar, potoci i nebrojane ptice,

Lastavice i slavuji pridošli iz Nirvane,

Čak se i oholi dive,

Jer im je lepota odagnala zle misli,

Voda se presijava svugde,

Pevaj pesmu i donesi vina,

Kašmir, to je raj na zemlji. “

Vrti se Uzair u Gulamovoj bašti i vidim Gulamovu suprugu i sinove kako vire sa strahopoštovanjem iz prostorija gde se priprema hrana. Domaćin Gulam i Baba Ata su u dubokom stondu i svojim mislima plutaju iznad gosta koji pokretima pijanog derviša pomera masivne planine iznad Šrinagara. Da, planine se pomeraju jer je snaga njegovih pokreta iscrpljena iz najdrevnijih plesova. On počinje ponovo da riče i vidim kako se Gulamova porodica razbežala i povukla u kuću. Nema više potrebe za uvlačenjem dima iz gorućeg ćaraza jer je njegova snaga obuzela naše telo i duh. Sada je u srebrnoj činiji samo pepeo koji polako raznosi vetar sa Himalaja. Gulamu ne pada na pamet da dopuni nargile jer je zakovan za svoje mesto. Uzairove oči su zagledane u mene: „Kašmir je zemlja koju možeš potčiniti samo snagom duha i nikako krutom silom. Igram u čast našeg prvog Šejha Ibrahima u čijoj je veri i naš prorok našao snagu da poleti ka nebu“. Rika tigra se nastavila do duboko u noć. Niko se nije usudio da zaustavi pijanog derviša. Jednostavno, bili smo paralisani snagom njegove volje i omamljujućim dejstvom ćaraza. Kada je Uzair završio svoj ples, mirno je prišao i zagrlio Gulama i Baba Atu. Prema meni je uputio pogled pun razumevanja i prokomentarisao kako ću morati da izranjavim svoja stopala. Polako je ogrnuo predivni zeleni svileni ogrtač kako bi se zaštitio od vetra koji je sa dolaskom večeri postajao jači. Mi smo sedeli kao drevni kipovi zaboravljenih božanstava dok se on polako uputio ka izlazu. Čula se blaga škripa kapije kada nas je Uzair ostavio da i dalje sedimo zagledani u daljinu. Iz pozadine bašte bojažljivo su se dogegali Gulamovi sinovi koji su doneli veliki čajnik i svakome ko je bio pod dejstvom ćaraza nasuli po šolju čaja. Moji kapci su bili teški poput olova. Pokušavao sam da saberem misli i nađem bilo kakvo racionalno objašnjenje za događaje koji su se zbili u poslednjih nekoliko sati. Uzair je pominjao svece i isposnike, Muhameda, Isusa, Mojsija i Abrahama i mnoge druge za koje sam čuo po prvi put. Govorio je o duhovnim i krvnim vezama koje su se isprepletale preko kontinenata u prošlim vekovima. Govorio je o znanjima iz Veda i „željama za znanjem“ o kojima su zborili Bramani. Za njega su derviši i sanijasini bili istog roda, askete u potrazi za znanjem. Govorio je o Mojsiju kao prvom putujućem dervišu i Isusu koji se nikada nije zaustavio u propovedanju ljubavi i milosti. O vremenu kada su se grčki i indijski filozofi takmičili u spoznaji najviše milosti i mudrosti. Jedni su potencirali snagu razuma dok su drugi verovali u moć intuicije. O svim tim drevnim mudrostima koje još uvek izazivaju podozrenje u ovim modernim vremenima. Uzair je vikao o duhu čoveka koji se može očistiti kontemplacijom, religioznim obredima, ekstatičnom ljubavlju, poistovećenjem sa Bogom i stapanjem sa prirodom. Konačni napor derviša po Vendati je prolaz do Bramana, kada je duša oslobođena svih zemaljskih okova i vraćena svome izvoru. Tako se derviš serijom mentalnih kontemplacija vraća božanskoj esenciji Alaha, svojim okretanjem oko sopstvene ose Uzair je prišao Najvišem. Taj momenat zovu zikir u tarikatu ili bodha kod hinduista. Skoro će zora i moja čula su se prizemila. U Šrinagaru sam, bar sam svestan te činjenice i polako, baš polako, ustajem i zanoseći se prolazim pored Gulama koji drema na jastučetu povijen. Baba Ata se smeši i kaže mi da će moji snovi kada zaspim biti još čarobniji od ove večeri za pamćenje. Gulamov sin mi podmeće rame o koje se oslanjam i polako se povlačim u svoje odaje.