ZVEZDE NAD SAMARKANDOM

Listao sam prelepu knjigu sa reprodukcijama iranskih minijatura iz 15. veka. Autor knjige kaže da je na tim minjaturama postignuta sinteza trodimenzionalnosti bagdadske škole i ravnina širaske škole iz 14. veka. Očigledno je da je tokom 15. veka širaski stil preuzeo dominaciju, jer su na slikama figure pljosnatije. Jedan od Timurovih unuka, Bejsunkur, naročito je voleo slikarstvo, pa je ulagao ogromna sredstva za razvoj slikarske škole u Heratu,  u današnjem Afganistanu.

Zahvaljujući njemu, u ovaj grad su se slili umetnici iz Bagdada, Tabriza, Širaza i Samarkanda. Eksperti se slažu da je na heratsku školu naročit uticaj izvršio jedan slikar iz Širaza koga su zvali Džunejid. Oko 1430. nastaje jedan od najlepših prikaza Firdusijeve „Šahname” upravo u Heratu. Ta serija slika ima ogromnu istorijsku vrednost. Prikazuje susrete zaljubljenih u palatama i prirodi, prijeme kod vladara, scene lova i borbi. Utisak je da je heratski slikar želeo da posmatraču sve to predstavi kao pozorišni režiser na sceni. Kod heratskih slikara primetna je želja za ritmičkim crtežom, koja je primetna u snažnim linijama kojima su oslikani slikoviti likovi, obogaćeni mnoštvom detalja različitih veličina. Svi likovi gravitiraju ka jedinstvenoj prostornoj žarišnoj tački. Krajem 15. veka slikarska škola u Heratu doživljava svoju kulminaciju nekim od najsjanijih zvezda, kao što su Husein Bejker i Kemaludin Behzad. Behzad je još imao sreće da pripada umetničkom krugu kome su pripadali i pesnici Džami i Ališer Nevai, pod čiji gnostički uticaj je i sam potpao.

Prstima nežno dodirujem kopiju Behzadove minijature u knjizi koju sam našao na stolu hotela. Ona u meni izaziva osećaj potpune realnosti.

Uranjam u taj raskošni stil življenja, u kome i najsitniji detalj ima presudni značaj. Mirisi mošusa, ukus sočne kajsije, milozvuci setara i svileni dodir hurije koja mi masira…. Na Ulug-begovu opservatoriju, u kojoj je on pre više vekova provodio skoro svo svoje vreme, slučajno sam nabasao. Lokalci su mi objasnili da je ona otkrivena i bukvalno otkopana negde početkom dvadesetog veka, jer su Ulug-begovi savremenici toliko mrzeli njegovu ljubav prema zvezdama, da su neposredno posle Timurove smrti porušili i zatrpali opservatoriju.

Neko mi reče da je Ulug-beg kao astronom bio prihvaćen i od zapadnih autoriteta, i stavljen na isti nivo kao Kopernik i Tiho Brahe, jer su se njegove astronomske tablice koristile sve do modernog doba. Pošto je opservatorija bila u potpunosti obnovljena, ja sam uredno platio kartu i ušao u nju sa velikom radoznalošću. Cela građevina je bila kružnog oblika, široka 48 metara i njen sekstant, koji su koristili za ugaono merenje elevacije nebeskih tela, bio je postavljen na osi sever-jug. Segment od četvrtine kruga, napravljen od glatkog, uglačanog kamena, sa zarezima koji označavaju stepene i zodijačke znake, usečen je duboko u kamenito tlo ispod opservatorije. Postoji pretpostavka da je u Ulug-begovo vreme opservatorija bila mnogo veća i na tri sprata, pa je podsećala na trospratni cilindar. Navodno su gornji spratovi bili projektovani kao neprekidna arkada koju su krasile velike geometrijske šare. Satima sam se šetao oko opservatorije i muzeja koji se nalazio tik kraj nje. Na obodu kompleksa prostirao se red sveže ofarbanih klupa sa pogledom na stari i novi Samarkand. Seo sam na jednu od njih kako bih se odmorio i u potpunosti uživao u retkoj privilegiji koja mi se ukazala u životu – sedeo sam na mestu gde je istorija utisnula najveći broj svojih pečata. Možda pod utiskom Ulug-begovog gigantskog aparata za posmatranje zvezda, i ja sam u tom trenutku tražio njihove obrise po azurno-plavom nebu iznad Samarkanda. I, gle čuda, vidim neke od njih.

Maštam da vidim blještavu zvezdu koja pripada Omaru Hajjamu tik do Ibn Sinine zvezde, pa Ulug-begovu koja sija nedaleko od njih. Ovi genijalci su još davno predočili ljudskoj vrsti da prostor i ljudsko biće ne moraju da budu strani termini jedno drugom, jer se njihova korespodencija osvetljava posmatranjem jednog da bi se dobilo saznanje o drugom. Spoznaje ovih mudraca su tradicionalne, duhovne i revolucionarne, jer u mom slučaju, u slučaju nekog ko se zagledao u nebo iznad Samarkanda, bar sam mogao da osetim ravnotežu onoga što mislim da znam i onoga što znam da mi je nepoznato. Dok sam se vraćao u hotel tirkizno nebo je bilo zamenjeno bojom indiga na kome su zvezde blještale svojim punim sjajem.