Utilitaristički pogled na svet, definitivno odvajanje duhovnih od materijalnih vrednosti, uz naglašenu težnju da se ove prve sasvim zanemare, uporno nastojanje da se nepoznato svede na poznato, da se sve klasifikuje i objasni, to su, po Artou, krajnje konsekvence predugo čuvane racionalističke tradicije. Razum je, smatra on, od renesanse do naših dana, delao u oblasti koja ne obuhvata totalitet iskustva, pa je često zamenjivao, ne uvek u najboljoj nameri, deo za celinu, i time postavio arbitrarne granice ljudskoj spoznaji, te su čitave oblasti ostale neispitane ili prosto bile poricane. Suprematija razuma dovela je jednom rečju do neke vrste obrnutog opskurantizma. Racionalistička kultura Zapada dovela je pored ostalog, smatra on, i do podvajanja na uskoljudskom, potom nacionalnom, potom rasnom planu. Stvoreni su pojmovi nacionalnih kultura, kao posebnih, u sebe zatvorenih svetova. ,,Istinska kultura, kaže Arto, nikada nije imala domovinu, ona nije ljudska već duhovna…. Ja se pozivam na onu univerzalnu kulturu, kojoj je oduvek bio nepoznat partikularizam domovina….,, I kao što je nacionalno biće izdvojila iz konteksta svetskog bića, zapadna kultura je dovela do toga da se i ljudsko biće izdvoji iz konteksta prirode, pa tako i onoga što se može smatrati njenom večnom tajnom.

Nije ni malo čudno, smatra Arto, što je u tom opštem procesu podvajanja došlo i do toga da se i umetnost izdvoji iz opšteg konteksta culture, a potom i ona sama odvoji od života. ,,Ono što nam je upropastilo kulturu,, kaže Arto u eseju Pozorište i kultura , to je naše zapadnjačko shvatanje umetnosti i koristi koju iz nje možemo da izvučemo. Istinska kultura deluje svojom egzaltacijom i svojom snagom, a evropski ideal umetnosti nastoji da dovede duh u položaj koji ga odvaja od te snage i daje mu samo ulogu posmatrača.,, Posledice tog raskida su višestruke, i Arto u prvi plan ističe sledeće: umetnost se smatra privilegovanom ljudskom delatnošću, što ima za posledicu uverenje da se njome može svako baviti, baš kao što ni ona ne može biti namenjena svima; formira se elita stvaralaca i elita primalaca koje Arto prosto naziva ,,posmatračima,, s tim što ni stvaralački čin ni čin primanja ne angažuju životno ni stvaraoca ni posmatrača (koji se u najboljem slučaju ,,ponaša kao kritičar,,). Umetnički proizvod, duhovni proizvod, uopšte, za koji je zapravo malo ko uistinu zainteresovan, ulazi, međutim, u jedan sakralizovan, muzejski prostor, koji mu garantuje trajnost i u času kad je prestao da bude delotvoran, kada je prestao ,,da služi,,. To čuvanje jedne beskorisne tradicije (koja stoji iznad života i samo se veštački održava upravo u tom sakralizovanom, muzejskom prostoru), Arto smatra najkrupnijim paradoksom zapadne kulture. ,,Jedan od razloga zatrovane atmosfere u kojoj živimo, bez mogućnosti bekstva i bez pribežišta – a kojoj smo svi doprineli, čak i oni najrevolucionarniji među nama, leži u poštovanju onog što je steklo oblik, kao da svaki izraz nije već bio na izdisaju, nije došao do tačke u kojoj sve treba da bude uništeno kako bi se krenulo dalje i iznova počelo. Treba već jednom da prekinemo s tim shvatanjem remek-dela namenjenih takozvanoj eliti i koje gomila ne shvata,,. Bilo bi, međutim, pogrešno kada bi se Artoov otpor prema zapadnoj tradiciji i principu njenog očuvanja shvatio kao otpor prema tradiciji uopšte i kao poricanje svakog ponavljanja i obnavljanja, tog elementarnog principa održanja tradicije uopšte.

Treba reći još jednom da taj i takav stav prema evropskoj kulturi nije bio samo pesnička negacija sveta, niti samo takozvani obračun sa društvom jednog jednog intelktualca koji pokušava da misli politički. ,,Postoji načini da se pristupi vremenu, kaže on, a da se pri tom čovek ne proda vlastima vremena, da ne prostituiše svoje snage delovanja propagandnim parolama… Postoje idoli zaglupljivanja koji koriste propagandnom žargonu. Propaganda je prostituisanje akcije, i za mene, kao i za omladinu, intelektualci koji pišu propagandnu književnost jesu mrtvaci izgubljeni za snagu svoje sopstvene akcije …

Mirjana Miočinović

…………………………………………………