.

Mladost sam proveo zaveden sjajem egoističnog Zapada i njegovom nasilnom samoreklamom. Moralo je da prođe par decenija pre nego što sam mogao da se vratim svojim dečačkim snovima i uputim se ka Orijentu

……………………………………………………………..

Zvezdana noć nad Širazom osvetlila mi je drevne sokake iznad bazara koje gledam sa terase moga hotela. Dole kod javne česme vidim prosjaka kako spira prašinu sa svojih tabana. Naglo je podigao glavu i zagledao se u moje lice. Nisam imao vremena da sklonim pogled. Na kraju krajeva, ja sam bio taj koji je zurio i ne znajući zašto. Pretpostavljam da me je zavela divna širaska noć. Prosjak šapuće i vidim njegove proređene zube, ali u užasu shvatam da ga čujem kao da je u sobi:

„Saosećajnost koja poput sunca obasjava sve, a pritom njegovi blagotvorni zraci ne izostavljaju ništa.

Skromnost koja poput zemlje strpljivo podnosi sve koji po njoj gaze, dobre i loše i ne napušta svoje mesto.

Darežljivost koja plovi poput oblaka koji kišom posipaju suvu i vlažnu zemlju.

Mrtav ego.

Živo srce.

Ćutljiv jezik.“

Ne mogu da podignem glavu i otklonim pogled od siromaška koji se sada od srca smeje i diže ruke u vis. Okreće se oko svoje ose nekoliko puta i zapeva kao slavuj na bagremovoj grani:

„O dervišu, ako težiš kapi duhovnog siromaštva,

Četvoro se stvari moraš odreći da bi napredovao:

Prvo je odricanje od svega dobra.

Drugo je odricanje od svoga položaja.

Treće je odricanje od svake lakoće.

Četvrto je odricanje od samog sebe.“

  

Htedoh da mu kažem kako još nisam sasvim otkrio samoga sebe jer sam zalud mislio da je duhovno bogatstvo ono što mi nedostaje, ali on se smejao i mahao rukama dok se nije izgubio u masi šetača po drevnim ulicama Širaza. Istrčavam za njim jer želim da ga protresem i upitam šta je duhovno siromaštvo. Je li to potiranje svega onoga što smo mislili da smo izgradili čitajući mudre knjige i deklamujući fraze koje nisu došle do srca? Vidim da fakir zna da ga pratim i beži od mene u pravcu Hafizovog mazara. Stigao sam ga na grobu „pesnika svih pesnika“ i vidim da se valja po mermernoj površini ispod koje leži Hafiz i rukama je gladi. Fakir deklamuje Hafizovu poeziju dok ja stojim kao kameni kip i slušam celim telom:

„Gde je glas o sjedinjenju da se blažen Tebi vinem

I da kao rajska ptica spone ovog sveta skinem?

Ljubavi se kunem Tvojom: primaš li me za svoga slugu

Volim nego da sam vladar u vascelom svetskom krugu.

Bože. Kao oblak kišu, spusti na me mlaz milosti

Pre nego što se kao prah dignem sa tla ništavosti.

Nemoj na grob moj da dođeš bez pevača i bez vina,

Od mirisa tvog u grobu zaigraću od milina.

Ja sam star ali opet zagrli me noću strasno

Da s tvog krila mlad ustanem kada grane sunce jasno.

Ustaj, stas mi svoj pokaži, o idole pun poleta

Da se kao Hafiz manem svoje duše i sveg sveta.“

Nisam više siguran da li sve ovo sanjam u predivnoj persijskoj noći, no fakir mi Hafizovim stihovima poručuje da se razum i ljubav ne poznaju i da ne mogu zajedno. Hafiz posmatra ljubav kao uzbuđenje, kretanje i ekstazu prema Apsolutnom biću, prema Bogu. Ljubav je divljenje pred izvorom trajne lepote, to je skoro strastvena predanost pred privlačnošću voljenog i najzad osećaj i strasna želja za posmatranjem svega lepog u prirodi, jer je sve ogledalo u kome se ogleda Apsolutna lepota. Hafiz smatra da su svet i čovek stvoreni da obožavaju i vole trajnu lepotu i da čitav život teže toj lepoti. Po mišljenju Hafizovom, tamo gde je ljudski razum nemoćan da shvati i nasluti ono što je iznad materijalnog sveta, skriveni, simbolički, ezoterični smisao vidljivog sveta i imaginarnu egzistenciju, ljubav je sposobna, jer se pomoću uzvišene i prave ljubavi može približiti istini. Ljubav omogućava čoveku da se uzdigne iznad prolaznog opstanka i da „kao kap vode nestane u moru večnosti“. Znači, kad nestane materijalno, nestaće i zastora između pesnika i Voljenog i trenutak suočenja sa Apsolutnom lepotom biće za pesnika radost. Hafizov zaljubljeni mistik ne sme imati drugačije opredeljenje od ljubavi za sve i svakoga. Mržnja, netrpeljivost, neprijateljstva i ratovi ne mogu naći mesta u srcu zaljubljenog sufija. Kako je samo predivno mesto gde leži Hafiz. Ono je ne samo svetska baština već i istinski Hram Ljubavi.

Gledam fakira kako plače i kako mu se suze razlivaju po mermeru. On sada postaje odbljesak zvezdi nad Širazom i umesto njega vidim Sjaj Meseca. Pitam je: Mohksa zar nisi ostala u Isfahanu? Ona kaže da je Sjaj Meseca pa može da dopre svuda gde hoće. Ona sada obasjava Hafizov grob i ja polako sedam ispod narandžinog drveta. Za Hafiza kažu da je najsjajnija zvezda među sedam zvezda koje sijaju na nebu klasične persijske poezije i u koje još spadaju: Firdusi, Enveri, Nizami, Rumi, Sadi i Džami. Hafiz se rodio u Širazu 1325. i nikada ga nije napuštao. Morao je kao dete i siroče da nauči Kuran napamet kako bi ga na bazarima recitovao i tako se prehranio. Pokušao je još tada da recituje svoje pesme, no gomila ga je često ismejavala pa je jedne večeri sav tužan otišao na grob poznatog sufijskog šejha Baba Kuhija i tu zaspao. U snu mu se javio divan starac i rekao mu da ustane i istraje na svom putu, jer su vrata znanja otvorena pred njim. Hafiz ga je upitao ko je on i ovaj je odgovorio da je imam Ali. Čim se probudio Hafiz je spevao gazal:

„Juče u zoru od tuge me spasiše,

Vodu mi života u tamnini noći dadoše.“

Kada se vratio u grad odmah je pohitao u pesnički klub i tamo na sav glas izrecitovao gazal. Svi su bili iznenađeni. Usledili su i ostali gazali koji su umetniku spontano dolazili i on ih je isporučivao. Hafiz je ubrzo postao veoma slavan i ta slava traje dan danas. Stari grčki filozofi su verovali da je čoveku posle rođenja najbolje da ne radi ništa već da noću gleda u zvezde i mesec, a danju da bude okrenut suncu i divi se prirodi. Ja, polako, skoro mačjim korakom napuštam Hram Ljubavi, mazar Hafizov, dok me obasjava Mesečev Sjaj. Sećam se misli koje su pripisali Pitagori „Život je svečani sabor, gde neki dolaze da bi se takmičili za nagradu, a drugi donose robu da bi je prodali, dok samo najbolji dolaze kao posmatrači. U životu neki pokazuju svoju ropsku dušu, lakomi na slavu i dobit, a samo retki traže istinu“

.

Vijajući ulicama staroga Širaza slike iz mog detinjstva nadiru kao da su decenijama čekale upravo ovaj trenutak da bi bile osvetljene. Ceo kulturni repertoar Orijenta iz slikovnica, novela i filmova kao da je ponovo oživeo i sada mi se smeše Sfinga i Kleopatra, Kir i Izida, Simurg koji leti iznad vavilonskih kula, promiče Nasrudin Hodža okrenut naopako na magarcu, osećam miris jasmina i ambera.

Mladost sam proveo zaveden sjajem egoističnog Zapada i njegovom nasilnom samoreklamom. Moralo je da prođe par decenija pre nego što sam mogao da se vratim svojim dečačkim snovima i uputim se ka Orijentu. Jednom pre više godina imao sam retku priliku da slušam predavanje rasiste sa Zapada koji je rekao „da snaga ekspanzije zapadnih rasa, njeni superiorni ciljevi, njeni elementi i njeni uticaji na ljudsku sudbinu će biti izazovna studija za buduće istoričare“. Sedi čikica koji nas je grozničavo gledao kroz naočare debele dioptrije smatrao je da je jedno društvo spremno da kolonizuje druge samo kad dosegne visok stepen zrelosti i snage, ono tada stvara, proizvodi i štiti dobre uslove za razvoj i dovodi do „muževnosti“ novo društvo kome je dalo život.

Kolonizacija je najsloženiji i najdelikatniji fenomen socijalne fiziologije. Kolonizacija je, po njegovim rečima, ekspanzivna sila naroda, njegova snaga reprodukcije, ono je njegovo uvećanje i njegova multiplikacija u prostoru. Kolonizacija je potčinjavanje univerzuma ili njegovog velikog dela jeziku, običajima, idejama i zakonima superiornog naroda. Dok sam prolazio kroz haustor blizu moga hotela spazio sam da ulični prodavači još uvek prodaju piratske kopije holivudskih blokbastera. Na jednoj od kopija okrvavljeno lice Brusa Vilisa bilo je zamazano od ulične prašine i odbačene kesice kečapa na koji je neko nesmotreno nagazio. Odoleo sam iskušenju da šutnem jeftinu kopiju nakaznog filma polazeći od činjenice da sam gost u tuđoj zemlji koja ne toleriše nikakvu formu huliganizma.

Smiren i samopokoren nasmešio sam se uličnim prodavcima i poželevši im laku noć skrenuo sam u poprečnu ulicu. Pošto sam se udobno smestio u fotelju u hotelskoj sobi, uz šolju crnoga čaja, predao sam se mislima. Duhovni fenomen koji nazivamo islamska filozofija nikada nije bio izolovan. On je bio otvoren i upravo toj otvorenosti duguje deo svog uspona. Susreti evropskog i arapsko-iranskog mišljenja bio je specifičan i obuzet protivrečnostima. Kulturni susret je bio u senci sukoba hrišćanstva i islama i ti tragovi se od davnina prenose do današnjih dana. Sa strahom i sumnjom hrišćani su analizirali islam i proroka Muhameda. Islam je prvo bio predstavljen kao nova hrišćanska jeres, a sam Muhamed je bio svrstan u red otpadnika. Smatran je lažnim prorokom, a često i Anti-Hristom.

Nažalost, hrišćani su postali žrtve svoga sopstvenog narcisoidnog mišljenja da samo oni poseduju savršenu i celu istinu. Ratobornost muslimana u prvim vekovima osvajanja nije pomogla uspostavljanju prijateljskih odnosa. Intelektualni život islama i hrišćanstva, dve sestrinske civilizacije u srednjem veku, započinje na ozbiljnom nivou tek pošto su obe civilizacije usvojile aristotelovsku filozofiju. Peripatetičarsko učenje i filozofija su se vratili na Zapad zahvaljujući arapskim prevodima u trinaestom veku i konačno zavladali do te mere da su zamenili Avgustinovu i Platonovu mudrost. Ipak, kod muslimana prvo dolazi reakcija na racionalistički aspekt aristotelovske filozofije i to posredstvom sufizma Ibn Arabija i iluminativne mudrosti šejha Al-Išraka Suhravardija. Obojica su tragali za uspešnom realizacijom istine i zamenili racionalizam peripatetičarske filozofije intelektualnom intuicijom. Za Suhravardija, koga su još zvali Muktal, smatralo se da je za svoje znanje mnogo dugovao islamskim filozofima i misticima Ibn Sini, Al Haladžu i Al Gazaliju i svima onima koji su pre njega bili pod uticajem zoroastrijskog učenja. On sam u svom najznačajnijem delu „Hikmat Al-Išrak“ kaže: „Iako sam pre sačinjavanja ove knjige napisao veći broj zbirnih rasprava o Aristotelovoj filozofiji, ova knjiga se razlikuje od njih i ima svoj specifični metod. Svi njeni materijali nisu sakupljeni promišljanjem i rezonovanjem, već intelektualnom intuicijom, kontemplacijom, a u tome je značajnu ulogu igrala asketska praksa. Kako naše reči nisu proizvod sredstava racionalne demonstracije, već unutrašnje vizije i kontemplacije, one ne mogu biti opovrgnute sumnjama ili zavođenjima skeptika. Kogod putuje putem istine moj je drug i pomoć na tom Putu. Postupak učitelja filozofije, božanskog Platona, bio je isti i mudraci koji su prethodili Platonu u vremenu, kao Hermes, otac filozofije, sledili su isti put. S obzirom da su stari mudraci, zbog neznanja masa, izražavali svoje misli u tajnim simbolima, odbijanja kojima su bili izloženi odnosila su se na spoljašnju stranu ovih izjava, a ne na njihove stvarne namere. Išrak mudrost koja je utemeljena na dva principa – svetlu i tami, osnovali su persijski mudraci kao što su Gamasp, Faršadšur i Buzargumihr, i ona je među tim skrivenim simbolima“.

Sjedinjenje značenja iluminacije i Orijenta u terminu išrak povezano je sa simbolizmom sunca koje izlazi na Orijentu i koje obasjava sve stvari tako da je zemlja Svetla indetifikovana sa zemljom Gnoze i iluminacije. S obzirom na to da na zapadu sunce zalazi, tamo vlada tama, to je zemlja materije, neznanja ili diskurzivnog mišljenja, zapletena u mrežu vlastitih logičkih konstrukcija. Orijent je, s druge strane, svet svetla, pa prema tome, zemlja spoznaje i iluminaciju, spoznaju koja transcendira prostu diskurzivnu misao i racionalizam. To je zemlja spoznaje koja oslobađa čoveka od samog sebe i od sveta, spoznaja koja je kombinacija pročišćenja i svetosti.

Ova škola je u rukama Suhravardija postala za to vreme potpuno nova škola mudrosti koja integriše platonovsku i aristotelovsku filozofiju sa zoroastrijskom angelologijom i hermetičkim idejama i sve to postavlja u kontekst sufizma. U svojoj rasparavi pod naslovom „Priča o zapadnom izgnanstvu“, u kojoj Suhravardi želi da otkrije tajne iz Ibn Sinine filozofije, univerzum postaje podzemna odaja kroz koju mora da prođe onaj koji traži istinu, počinjući sa ovim svetom materije i tame u koju je pao i završavajući na Orijentu Svetla koje je pravo stanište duše. Putovanje počinje u gradu Keruanu u Tunisu gde su učenik i njegov brat zatočeni na dnu jame što simbolizuje da su duboko u materiji. Oni su sinovi Šejh Al-Jamanija iz Jemena, što na arapskom znači na desnoj strani, pa prema tome simbolički znači i Istok koji je tradicionalno vezan za mudrost proroka Solomona, dok je levo Zapad vezan sa materijom i tamom. Iznad jame je dvorac sa brojnim tornjevima, tj. svet elemenata i nebesa ili moći duše. Braća se mogu izbaviti iz jame samo noću, što znači da čovek dostiže duhovni svet samo u smrti, bilo prirodnoj bilo inicijacijskoj, pa i u snu koji je druga smrt. U jami je takav mrak da se ne mogu videti vlastite ruke, tj. materija je tako neprovidna da svetlost ne može da prodre kroz nju. Ponekad dobijaju vest od Jamana koja im izaziva čežnju za kućom, a to znači da oni vide duhovni svet dok meditiraju, ili u snovima. Jedne noći donosi im ptica pupavac naredbu od gospodara Jemena u kojoj se kaže da pokrenu svoje putovanje u domovinu i da započnu sa asketizmom. Naredba je tražila od njih da rašiju ivice svoje odeće što je značilo da se trebaju osloboditi bilo kakve vezanosti kada dođu u dolinu pohlepe i požude. Pošto su sve učinili kako je naređeno oni kreću na hodočašće ka Gori Sinajskoj. Talas nailazi između učenika i sina, i to simboliše da je animalna duša žrtvovana. Uskoro će svanuti jutro koje nagoveštava da je sjedinjenje posebne duše s univerzalnom na pomolu. Heroj otkriva da svet u kome prebiva zlo, tj. ovaj svet, treba da bude razoren, a kiša i grad, odnosno bolesti i moralna zla spustiće se na njega. Došavši do mora on baca svoju maćehu i potapa je, pa putujući dalje potapa i svoj brod iz straha od kralja koji sakuplja porez. Junak stiže do planine Goga i Magoga, tj. zle misli i ljubav ovoga sveta prožima njegov duh. Džini, moći imaginacije i meditacije, takođe su tu pred njim kao izvor tečnog bakra koji simbolizuje mudrost. Heroj traži od džina da oduva bakar koji postaje vatren i od njega gradi branu ispred Goga i Magoga. On uzima svetovnu dušu i stavlja je u pećinu ili mozak, koji je izvor ove duše. Heroj potom preseca struje od jetre neba, zapravo, on zaustavlja snagu pokreta ili mozga koji je u glavi, nebu tela. Potom odbacuje najviše nebo tako da ono pokriva sve zvezde, sunce i mesec, što znači da sve moći duše postaju jednobojne i on prolazi kroz četrnaest kovčega i deset grobova. Kada je prošao kroz sve te stepene on otkriva Božiji put i spoznaje da je to onaj pravi. Pre nego što mi je poslednja misao prošla kroz glavu i pre nego što su se teški očni kapci spustili pogledao sam još jednom kroz prozor malog hotela u mom voljenom Širazu i shvatio da zvezde sijaju natprirodnim sjajem.

<iframe width=”560″ height=”315″ src=”https://www.youtube.com/embed/Mh20ifrXjhQ” frameborder=”0″ allowfullscreen></iframe>