Iz Dilnozine priče o minaretu saznajem da je strašni Džingis-kan osvojio Buharu u svom porobljavanju sveta i da je puno ljudi ovde ubio i puno kuća razrušio, ali je pred veličanstvenim Kalijan minaretom ustuknuo.

Naime, kada je sa svojom gardom dojahao ispred njega podigao je glavu da mu vidi vrh i njegov šlem je pao na zemlju.

Sa rečima „Nikada se nisam nikome klanjao!”, sagnuo se da podigne šlem i dodao: „Ova građevina je toliko moćna da je pošteđujem.” Sa luminozno plavim pločicama koje je obavijaju od vrha do dna nasuprot minareta stoji Mir-i-Arab medresa. Sazidana je u čast učitelja iz 16. veka koji je pripadao Nakšibendi sufi redu. Uđosmo u medresu i Dilnoza me postavi da sednem pored nje ispod prekrasnog starog drveta. Kaže da je Mir-i-Arab došao iz Jemena i ostvario ogroman duhovni uticaj na tadašnjeg vladara Buhare, Uibadulah kana,  pripadnika klana Šejbanida.

Iznad medrese i minareta su blještale zvezde – noć se privukla iznenadno. Obasjana svetlošću zvezda, Dilnoza je poprimila drugačiji izgled od onoga na koji sam navikao. Možda je to bilo zbog svilenog ogrtača boje nara koji je ogrnula oko glave i koji se spuštao do poda.

Možda zato što je upala u stanje duha koje je svojstveno centralnoazijskim ženama, stanje duboke sete koja ne može da ostavi ravnodušnog  nikoga u njihovom društvu. Video sam da joj iz uglova bademastih očiju polako klize suze. Kaže da je nekada davno na ovom mestu sedela robinja neobične lepote koja je imala gospodara koga je smrt savladala, pa su nju prodali zajedno sa zaostavštinom. Posle toga nije puštala muškarce da joj priđu i nijedan muškarac je nije imao posle njenog gospodara, te je takva  ostala sve dok se nije ujedinila sa Alahom. Lepo je pevala, ali odrekla se te veštine. Pristajala je na težak rad, ali se klonila onog koji se obavlja radi naslade i produženja potomstva. Sve je to činila iz vernosti prema onome koji je postao prah. Novi gospodar, bogat i lep, tražio je da mu se pridruži u postelji i ona ga je odbijala. Gospodar ju je tukao i mučio, no ona je bila čvrsta u svom odbijanju. Sve dok nije ispustila dušu.

 

Dilnoza zaćuta i zagleda se u vrh minareta. Potom naglo okrenu glavu i prostreli me pogledom, da bi glasom mekim kao njen svileni ogrtač nastavila: „Znaj da je vernost obaveznija za zaljubljenog nego za voljenu. To je tako jer se zaljubljeni prvi vezuje za voljenu i time ide u susret primanju obaveza. On teži da učvrsti ljubav, on poziva na istinsko prijateljstvo, on je prvi među onima koji traže ljubav. On pretiče voljenu tražeći nasladu i vezuje svoju dušu vezama ljubavi, vezuje je čvrstim vezama i zauzdava je najjačom uzdom. A ko ga je gonio u to, ako on sam nije hteo to da učini, ko ga je gonio da privlači ljubav sebi, ako nije imao nameru da je završi vernošću onoj koja mu je pružila nasladu? Voljena je samo biće prema kojem se oseća privlačnost i prema kojem se upućuje čežnja. Ona bira da li da prihvati ili da odbije: ako prihvati, to rađa nadanje, ako odbaci, to ne zaslužuje kuđenje. Ali težnja ka zbližavanju, upornost u tome, spremnost da se upotrebi sve da bi se dobila saglasnost čoveka, kako prisutnog tako i odsutnog, u svakom slučaju ne znači vernost. Jer sreću sebi želi onaj koji je traži, radost želi za sebe, i zbog toga se trudi. Ljubav ga poziva i podbada, hteo on ili ne, a vernost je vrlina samo za onoga koji bi je mogao izbeći.“

Ja sam ćutao, u toj buharskoj noći punoj prave ljubavi, jer šta sam drugo i mogao da radim pred gordom ženom iz Centralne Azije kojoj je u venama tekla krv vruća kao da je prokuvala u hiljadama vulkana. Ovoga puta sam ja naslonio svoju sedu glavu na drhtavo rame malenog anđelka. Da, Buhara i moja prijateljica su me oživele. Oživele su mrtvo telo koje je izgradilo svoje veštačko bitisanje na veštačkoj umetnosti, na nečemu što se davno odvojilo od prirode ili onog što bi moglo da ga „vaskrsne.“ Oživele su romantizam u meni, postavile me u centar vrta uživanja i raskoši. Trebalo je da preletim hiljade kilometara kako bih zakoračio na Put svile, pa da se konačno dokopam Buhare, o kojoj sam sanjao, i da taj san, kada je postao realnost, počne da kida sve one kolektivne fantazme epohe u kojoj živim. Da li sam mrav koji se uspuzao iz kovitlaca ostalih mrava u flaši i time kida lance lažnog sistema i puzi pred lepotom koju je otkrio?