Kako je to čudnovato, sve se umirilo. Poj ptica koji me je pratio od momenta kada sam se toga jutra probudio sada je utihnuo. I vetar je stao. Gulam me samo gleda onim svojim kašmirskim očima koje više pristaju nekom risu koji se muva gore u brdima iznad njegove kuće i polako puni nargile sa povećim komadom ćaraza. Baba Ata je zagledan u masive Himalaja i čini se kao da je zaustavio disanje. Prestalo je čangrljanje sudovima Gulamove supruge koja po celi dan provodi u kuhinji i spravlja svakojake đakonije. Da nisam ogluveo, polutiho upitah samog sebe. Ne marim jer sam duboko zaljubljen u Kašmir. Sada, kada bi se sa snežnih planina dokotrljali mudžahedini i pretili da će mi odseći glavu, ja bi im se smešio i rekao da je Kašmir raj na zemlji gde se ne može umreti. Kakvi crni mudžahedini? Nisam ovde video nikoga ko bi podsećao na slike svetih boraca koje se presijavaju na naslovnim stranicama dvostruko glaziranih časopisa odštampanih u Zapadnim prestonicama. Danima mi se u Šrinagaru svi ili smeše, ili me znatiželjno posmatraju, pokušavajući da proniknu zašto se sredovečni gost sa Zapada muva po prašnjavim ulicama oslanjajući se na drvene nastambe stare po stotinu godina.
Htedoh da kriknem kako volim Kašmir, no Gulam mahnu rukom i dodade mi crevo iz nargila. Dok sam povlačio dim Gulamu se zastakliše oči. Dim je težak i masan, nikako da ga izbacim. Izlazi dok mi srce pojačava ritam. Ipak kriknuh: „Kašmire, ti si raj na zemlji!“ Baba Ata se okrenu i bez reči uze crevo nargila od mene i povuče dubok dim raspaljenog ćaraza koji je goreo u srebrnoj ćasi. Sada se eterični miris kašmirskog ćaraza migoljio svuda oko trojke zalegle na udobnim jastucima napravljenim od predivnih prirodnih tkanina. Zašto sada sva ta tišina kada su mi čula više nego spremna za poj ptica ili pesmu mujezina? Da li sam ogluveo? Nisam, jer čujem šarke na Gulamovoj kapiji od dvorišta. O, Bože, je li to zmaj sa tirkiznim očima dolazi da nas proždere? Njegove se ljušture prelivaju na kašmirskom suncu i zaslepljuju me. Gulam kaže da se smirim i predstavlja novog gosta. Zove se Uzair i čini mi se da smo se već nekada sreli jer prepoznajem to ime. Sada žmirkam i vidim da je to mladić tigrovskog pogleda, smeđe kose i gracioznih pokreta koji sigurnom rukom uzima cev nargila od Gulama i sa smeškom povlači sveti dim. Baba Ata i Gulam oboriše poglede kao deca koja se spremaju da nauče novu lekciju. Oborio sam pogled i ja dok je Uzair ispuštao dim. Zapevaše ptice, zaoriše se mujezini, istrča iza kuće mrmot sa šeretskim smeškom, zacrveneše se kašmirske trešnje i ruže okrenuše latice ka suncu. Kašmire, ti si raj na zemlji, čantam u sebi. Uzair progovori glasom za koji sam bio uveren da ne pripada ovome svetu i kaže da se Mojsije verao po vrhovima gde su gore Moaba dok nije došao do planine Nebo i uzverao se do vrha Pisga. Gleda Uzair u mene i smeje se dok ispušta sveti dim, kaže da je Mojsije sahranjen u Bandipuru, pedeset kilometara od Šrinagara, gde nikada nije bilo suše. Pored Mojsija leži njegov brat Harun. Priča, da su Izraeliti ovde došli posle tlačenja od strane Nabukodanosera. Neki su otišli u Avganistan, neki u Persiju, neki u Tibet i Buharu, a neki su došli u rajske doline Kašmira. Uzair klimnu glavom Gulamu da ne štedi ćaraz, nego da napuni lulu ponovo. Ja se njišem na mom jastuku lepo izvezenom desetinama rajskih ruža. One se migolje i kao da me usisavaju u svoj ples. Uzair me gurne u rame i prene iz transa, uneo mi se u lice i sada sam siguran da je tigar koji je pozajmio ljudski oblik jer mu se zubi, ili bolje rečeno čeljusti, presijavaju na kašmirskom suncu. Kaže da je Isus bio lutalica koja se nikada nije zaustavljala. Priča da je on kao mlad boravio u Kašmiru i da je put prevalio pešice preko Sirije, Irana i Avganistana. Uhvatio me je Uzair za glavu i usmerio ka Istoku. Kaže da dole u Šrinagaru, u mestu uglavljenom između Mohala Kaniara i Anzema koje zovu Rozabal, leži Isa u grobu koji su mu golim rukama napravili vernici. Baba Ata i Gulam samo ćute i srču hašiš. Očito se plaše da ne razjare Uzaira koji poseduje čudovišne moći. Kako bi drugačije mogao sa takvom sigurnošću da priča o Isusovom životu? Verujem da se on muvao u to doba po Kašmiru. Ali Isus? Uzair kao da čita moje misli i pošto je udahnuo solidan dim ćaraza počinje da riče kao bengalski tigar. Rika se prolama kašmirskim dolinama, pa Baba Ata i Gulam sa strahom posmatraju njegovo ponašanje. Hoće li me tigar konačno napasti? Ne, on se grohotom smeje i počinje nogom da blago šutira Gulama. Pita ga gde je našao ovakvu budalu, misleći na mene. Kaže da je Isa skinut sa krsta i izvidan najblagorodnijim travama koje su jogini doneli sa vrhova Himalaja. Potom su ga prošvercovali istom rutom kojom je nekada Isa došao u Kašmir. Promenio je ime u Juz Asaf i počeo da širi svoje učenje. Kada sam zaustio da nešto kažem, Uzair mi ugura crevo nargila u usta i ja povukoh dim od koga su mi pukli raznobojni krugovi ispred očiju. Sada više ne vidim gosta, ali ga čujem kako priča o Isi koji je ljude obolele od strašnih bolesti lečio tako što ih je prskao vodom u bašti Nišat. „Isana, smo ga još zvali. Isana, lutajući čudotvorac koji je hodao bos. Ljubio sam njegove bose noge koje su bile izgrebane i prašnjave.“ Opet jasno vidim Uzaira koji krvavih očiju ispušta dim i ponovo mi se unosi u lice. Obraća mi se siktavim glasom: „Hoćeš li da te odvedem u Leh gde tibetanski monasi još uvek nose brade po uzoru na Isusa? U manastiru Samvas pedeset kilometara od Lase, Isa je dočekan kao neko koga su čekali petsto godina od smrti Lorda Bude. Dobio je ime Bagva Bodisatva Avolikitesvara što znači „Beli Prosvetljeni Milostivi“, najviše zbog bele puti. Učio je Tibetance o Amit-Abi, Bogu Ocu, nikad neugasloj svetlosti. Tako smo dobili Velika kola, neverniče“. Trgoh se na reči Uzaira jer se nisam osećao nevernikom, a opet bio sam toliko zgromljen i u nemogućnosti da ga ubedim u suprotno. Uzair naglo đipa i počinje da se vrti oko svoje ose. Peva:
„Otkri se, moj Kašmiru,
pokaži svoje vrhove i žuboreće potoke,
Zelenilo, krošnje, cveće, svuda,
Sveži vetar, potoci i nebrojane ptice,
Lastavice i slavuji pridošli iz Nirvane,
Čak se i oholi dive,
Jer im je lepota odagnala zle misli,
Voda se presijava svugde,
Pevaj pesmu i donesi vina,
Kašmir, to je raj na zemlji. “
Vrti se Uzair u Gulamovoj bašti i vidim Gulamovu suprugu i sinove kako vire sa strahopoštovanjem iz prostorija gde se priprema hrana. Domaćin Gulam i Baba Ata su u dubokom stondu i svojim mislima plutaju iznad gosta koji pokretima pijanog derviša pomera masivne planine iznad Šrinagara. Da, planine se pomeraju jer je snaga njegovih pokreta iscrpljena iz najdrevnijih plesova. On počinje ponovo da riče i vidim kako se Gulamova porodica razbežala i povukla u kuću. Nema više potrebe za uvlačenjem dima iz gorućeg ćaraza jer je njegova snaga obuzela naše telo i duh. Sada je u srebrnoj činiji samo pepeo koji polako raznosi vetar sa Himalaja. Gulamu ne pada na pamet da dopuni nargile jer je zakovan za svoje mesto. Uzairove oči su zagledane u mene: „Kašmir je zemlja koju možeš potčiniti samo snagom duha i nikako krutom silom. Igram u čast našeg prvog Šejha Ibrahima u čijoj je veri i naš prorok našao snagu da poleti ka nebu“. Rika tigra se nastavila do duboko u noć. Niko se nije usudio da zaustavi pijanog derviša. Jednostavno, bili smo paralisani snagom njegove volje i omamljujućim dejstvom ćaraza.
Kada je Uzair završio svoj ples, mirno je prišao i zagrlio Gulama i Baba Atu. Prema meni je uputio pogled pun razumevanja i prokomentarisao kako ću morati da izranjavim svoja stopala. Polako je ogrnuo predivni zeleni svileni ogrtač kako bi se zaštitio od vetra koji je sa dolaskom večeri postajao jači. Mi smo sedeli kao drevni kipovi zaboravljenih božanstava dok se on polako uputio ka izlazu. Čula se blaga škripa kapije kada nas je Uzair ostavio da i dalje sedimo zagledani u daljinu. Iz pozadine bašte bojažljivo su se dogegali Gulamovi sinovi koji su doneli veliki čajnik i svakome ko je bio pod dejstvom ćaraza nasuli po šolju čaja. Moji kapci su bili teški poput olova. Pokušavao sam da saberem misli i nađem bilo kakvo racionalno objašnjenje za događaje koji su se zbili u poslednjih nekoliko sati. Uzair je pominjao svece i isposnike, Muhameda, Isusa, Mojsija i Abrahama i mnoge druge za koje sam čuo po prvi put. Govorio je o duhovnim i krvnim vezama koje su se isprepletale preko kontinenata u prošlim vekovima. Govorio je o znanjima iz Veda i „željama za znanjem“ o kojima su zborili Bramani. Za njega su derviši i sanijasini bili istog roda, askete u potrazi za znanjem. Govorio je o Mojsiju kao prvom putujućem dervišu i Isusu koji se nikada nije zaustavio u propovedanju ljubavi i milosti. O vremenu kada su se grčki i indijski filozofi takmičili u spoznaji najviše milosti i mudrosti. Jedni su potencirali snagu razuma dok su drugi verovali u moć intuicije. O svim tim drevnim mudrostima koje još uvek izazivaju podozrenje u ovim modernim vremenima. Uzair je vikao o duhu čoveka koji se može očistiti kontemplacijom, religioznim obredima, ekstatičnom ljubavlju, poistovećenjem sa Bogom i stapanjem sa prirodom. Konačni napor derviša po Vendati je prolaz do Bramana, kada je duša oslobođena svih zemaljskih okova i vraćena svome izvoru. Tako se derviš serijom mentalnih kontemplacija vraća božanskoj esenciji Alaha, svojim okretanjem oko sopstvene ose Uzair je prišao Najvišem. Taj momenat zovu zikir u tarikatu ili bodha kod hinduista. Skoro će zora i moja čula su se prizemila. U Šrinagaru sam, bar sam svestan te činjenice i polako, baš polako, ustajem i zanoseći se prolazim pored Gulama koji drema na jastučetu povijen. Baba Ata se smeši i kaže mi da će moji snovi kada zaspim biti još čarobniji od ove večeri za pamćenje. Gulamov sin mi podmeće rame o koje se oslanjam i polako se povlačim u svoje odaje.
Šrinagar
Karta za vožnju u lokalnom autobusu od Gulamove kuće do centra Šrinagara košta dvanaest rupija. Svi se čude što se visoki sredovečni „zapadnjak“ tiska sa lokalnim stanovništvom u autobusu koji stenje dok se probija avenijom pored jezera Dal. Pokušavam pogledom da im objasnim kako izbegavam taksiste koji redovno ne uključuju taksimetar kada vide stranca i traže po pet puta veće pare od uobičajenih. Osim toga, u autobusu postoji šansa da se upozna neko zanimljiv. Još sam poluošamućen od seanse u Gulamovom dvorištu i lokalci kao da sve to mogu da pročitaju na mom čelu pa se smejulje dok me zagledaju. Sišao sam pored šrinagarskog muzeja i prošetao se do jednog od mostova izgrađenih preko reke Vitaste. Tamo se ugnjezdila pozapadnjačena poslastičarnica koja je prodavala crnu filter kafu i čokoladne torte. Cene pogubne po lokalno stanovništvo jer su vlasnici ovoga lanca poslastičarnica verovatno živeli u Londonu ili Njujorku, no moj vapaj za kofeinom i čokoladom posle seanse sa ćarazom je bio na pragu potpunog zadovoljenja. Pošto sam podmirio strast nastalu u zapadnoj hemisferi planete, zateturao sam se kroz živopisne ulice Šrinagara. Na istočnoj strani dominira planina koju zovu Takhti Sulejman i drugim imenom, Šankačarija, jer je na njenom vrhu izgradio šivaistički manastir baš Šankarčarija lično. Posle Uzairove besede nisam se osetio čudno kada sam shvatio da muslimani veruju kako je starozavetni vladar Solomon nekada obitavao na vrhu te planine i delio atmosferu sa Lordom Šivom u koga su bili i ostali zakleti hinduisti- šivaisti. Potrebno je pola sata da bi se kamenim stepenicama popelo na vrh do manastira. Na ulazu u park koji je u podnožju, vojska pretresa sve od reda i zabranjeno je unositi čak i upaljače. Nema slikanja. Posle sam saznao da je i budistički kralj Ašoka dvesta godina pre Hrista ovde sazidao velelepni budistički hram koji je u šestom veku posle Hrista kralj Gopaditja preinačio u šivaitsko svetilište.
Sa vrha vidim sedam mostova koji u Šrinagaru stoje iznad reke Vitaste. Obuhvatam pogledom grad koji je okružen planinskim vrhovima. Većina zgrada u starom Šrinagaru su napravljene od drveta i uobičajeno je da žitelji gaje biljke na krovovima svojih kuća. Kod drugog mosta u nizu nekada je stajao hram posvećen boginji Durgi i zvali su ga Tard-Maneš u vreme kada ga je sazidao kralj Samadmat, pedeset godina pre Hrista. U blizini je masovni krematorijum gde hindusi spaljuju svoje preminule. Na obali reke je vidljiva džamija posvećena šahu Hamadaniju, sva je sačinjena od prelepo izrezbarenog drveta. Vrlo blizu nje je druga poznata džamija, ali napravljena od kamena koju zovu Pater Masđid. Ona je sagrađena milošću carice Nurmahal. Kod četvrtog mosta nalazi se mauzolej Zain-ul-Abadina. Iza mauzoleja je pijaca Maharadžgandž gde se može naći baš sve. U blizini je i džamija Žuma Masđid. Reka Vitasta vijuga kroz delove grada Gaukadal i Čenarbag i polako se uliva u jezero Dal. Ovo jezero se prostire osam kilometara od severa ka jugu i tri kilometara od istoka ka zapadu. Po njegovim obodima se mogu spaziti naslage lokvanja i manjih ostrva na kojima su podignute lepe drvene kuće. Postoje i manja veštačka ostrva gde žitelji gaje lubenice i dinje. Na gornjoj strani jezera vidljiva je najveća džamija u Šrinagaru koju zovu Hazaratbol. Vidljiva su i dva veća ostrva Svarnalanka i Rupalanka na kojima su uređene predivne bašte još od vremena Mogula. Jezerom krstare čamci prepuni turista koji podsećaju na venecijanske gondole i ovde se zovu šikare. Uz delu jezera koji se naslanja na centralni Šrinagar, ukotvljeno je bezbroj brodova-splavova od kojih su neki luksuzni restorani, a neki samo jeftini bordeli.
Vratio sam se u centar Šrinagara i šetam se širokom ulicom gde su trgovci izneli šaroliku robu. U jednom momentu sam naleteo na grupu Kašmiraca koji su sedeli na drvenim stolicama i pili čaj iz malih staklenih šoljica. Među njima sam prepoznao Uzaira. Ko ne bi prepoznao njegove blještave oči i kosu boje tamne čokolade koja se uvijala sve do ramena? Prišao sam i obratio mu se na engleskom, jeziku za koji sam znao da razume jer ga je one večeri obilato koristio pri seansi u Gulamovoj kući. Pravio se da me ne poznaje i ne razume. Njegovi pajtaši počeše da me teraju odatle ne shvatajući šta ja hoću. Uzair im je nešto govorio na njihovom jeziku i oni prasnuše u smeh. Verovatno su mislili da sam turista koji je prolupao od vrućine i neuravnotežene konzumacije ćaraza. Povukao sam se i dok sam odlazio bacih još jedan pogled ka Uzairu. On mi blago namignu i to me je smirilo.
Odlutao sam u pravcu uskih uličica koje su se krile iza marketa. Neki klinja me uhvati za ruku i povede u jedan od prašnjavih dućana koji su bili poređani jedan do drugoga. Unutra, tip ne stariji od četrdeset godina, smeška se pokazujući od ćaraza svoje žute zube. Dobro priča engleski i ponudio me je da sednem i popijem malo čaja od cimeta. Tako sam upoznao Rafika, trgovca kaftanima i planinara koji se vrlo često stavljao u službu bogatih turista koji su imali želje da na konjima posete delove Kašmira nepristupačne za one koji imaju plitak džep ili ne poznaju procepe između velikih planina. Izvadio je dobar komad crnog ćaraza koji se sjajio kao komad uglja kako ga se sećam iz detinjstva kada su ga istovarivali ispred kuće moga dede. Kaže mi da odlomim komadić i sebi spremim džoint. Ja mu se zahvalih tako što sam samo omirisao komadinu i rekoh mu da sam pre neku noć imao dugu seansu od koje se još uvek oporavljam. Rafik reče kako bi bilo dobro da samo malo srknem ćaraza kako bi se omekšalo napeto stanje posle seanse. Kaže da je tajna u doziranju i biranju momenta kada si spreman da se prepustiš čarima ovog specifičnog proizvoda. Odložio je komad u drvenu kutiju pa je iz neke flašice malom pincetom izvadio komadić smole za koju je rekao da je krem kremova. Time je namazao cigaretu i potom je zapalio. Prostorijom se proširio miris rajskih dolina. Podsećao me je na borovinu. Povukao sam i ja par dimova. Rafik je bio u pravu. Napetost je nestala i sada je svet oko mene izgledao mekši i daleko prijateljskiji. Rafik mi govori kako je pravo čudo da su me indijski autoriteti pustili da dođem u Kašmir jer posle nedavnih nemira sve je izgledalo da bi moglo da dođe do ozbiljnijih ratnih dejstava. Odgovorio sam mu da se osećam privilegovanim što sam u njegovoj divnoj zemlji i kako se nadam da do rata više nikada neće doći u rajskoj dolini. Rafik se setno nasmejao, povukao još nekoliko dimova i potom me celog usisao u svoju priču o kašmirskoj istoriji. „Bogovi su otvorili vrata raja i više toga je ušlo nego što je izašlo.
Kašmir je uvek bio primamljiv za mnoge armije. Još od drevnih Arijevaca koji su dolazili sa severa mnogi su ga pokoravali, ali nikada nisu opstali. Geografija je uvek igrala ključnu ulogu u osvajačkim pohodima na Kašmir. Glavni ulazi kroz Himalaje, Zođilu i Burzil na severo-istoku, Pir-Panđal i Bnihal na jugu, uglavnom su bili zavejani snegom tokom godine i onesposobljavali bilo kakvo napredovanje. Kako bilo, Ašoka, veliki budistički kralj Indije, uspeo je da pripoji Kašmir kraljevini Mauriji i da osnuje grad Šrinagar u trećem veku pre Hrista. Posle njega dolaze Huška, Juška i Kaniška, kušanski vladari koji su se spustili iz današnjeg Sinđjanga i oni su bili prvi indijski vladari tursko-mongolskog porekla. Kaniška je održao i treći veliki budistički koncil u Šrinagaru. U šestom veku posle Hrista u pamćenju je ostao Mihirakula, hunski vladar iz Sialkota koji je ponovo favorizovao Bramane. Kažu da je izgledao kao smrt i da je njegovu armiju uvek pratilo poveće jato lešinara jer je ovaj Hun ubijao sve pred sobom. Matrigupta koji ga je nasledio došao je iz kraljevine Uđain. U sedmom veku posle Hrista pojavljuje se vladar Pendžaba Durlabvardam. Posle njega dolazi Lalitaditija koji je iz Baltistana isterao Tibetance i Turke iz Kašmira. Izgradio je grad Martanda i tamo podigao gigantski hram u čast Sunca. U devetom veku Avativarman je izgradio kamene obale oko reke Vitasta. Od devetog do jedanaestog veka Kašmirom su vladali sa promenljivom srećom hinduistički vladari Šankarvarman, Čakravarman, i kraljica Dikša. Početkom jedanaestog veka slavni turski osvajač Muhamed Gaznavi se u dva navrata pojavljivao sa svojom moćnom vojskom ispred Pir Panđala, no General Zima ga je sprečio u napredovanju. Tek sredinom sledećeg veka stiže prvi muslimanski vladar Kašmira i on se zvao Šah Mir. Džingiz kan se početkom trinaestog veka zaustavio pred rajskim vratima Kašmira, ipak, nikada nije zakoračio unutra. Njegov naslednik, mongolski tiranin Dulača, uspeo je 1320-e da se probije do Šrinagara i da masakrira skoro sve njegove žitelje. Islam se najviše razvio pod Bulbul Šahom u četrnaestom veku i budisti su se povukli ka severu. Za vreme vladavine Zain-ul-Abidina od 1420. do 1470. Kašmirom je vladala ljubav prema umetnosti i knjizi. To je doba prosperiteta i tolerancije muslimana prema hindusima. 1540-e Mirza Hajdar osvaja Šrinagar. Šezdeset godina pošto je Babur postao gospodar severne Indije njegov unuk Akbar stavio je Kašmir pod kontrolu Delhija. Baburov sin Jahangir se zaljubio u Šrinagar i često je u njemu boravio. Govorio je da ako postoji raj na zemlji, onda je to ovde. Ostajao je nem pred dolinama punim cveća smatrajući da je sve toliko divno da čak i carski slikari ne mogu da podignu četkice i naslikaju ove divote. Svi mogulski vladari su obožavali Kašmir i pokušavali da obogate njegove vrtove. Nažalost, vreme mogulskog prosperiteta se završilo invazijom Avganistanaca 1750-e koji su osvojili Kašmir sa do tada neviđenom brutalnošću. Sedamdeset pet godina kasnije Maharadža Randžit Sing isteruje Avganistance, ali novi i lukavi neprijatelj se prikrao. Evropski kolonizatori zajedno sa instaliranim vlastodršcima toliko su izmrcvarili stanovništvo u rajskoj dolini da je perspektiva nezavisnosti, koja je došla sa rascepom Indije i Pakistana 1947-e, ostala skoro neprimećena od svetske zajednice“.
Rafik je zastao za trenutak i podviknuo nekome na gornjem spratu udžerice da siđe i spremi nam još čaja. Bilo je očigledno da je ovaj Kašmirac u beskonačnoj ljubavi prema svojoj zemlji i to mu sigurno nisam mogao da zamerim. U njegovom melodičnom glasu se osećala određena doza tuge, ne zato što Kašmir nije nezavisan i oslobođen ogromnog prisustva indijske vojske i pakistanskih militarista, već zbog toga što je ta toliko surova ideja nasilja visila nad rajskom dolinom milenijumima. Očigledno je bilo iz njegovog znanja o kašmirskoj istoriji da su u njoj postojali intervali kada su žitelji mogli da uživaju u čarima života. Ta tuga je dolazila kao plod želje da se oni kao domaćini i mi kao gosti osećamo najugodnije moguće u rajskoj dolini, jer kada je Najviši otvorio njena vrata On je imao drugačiju sliku u svojoj glavi, sliku poštovanja i nege, ljubavi i blagostanja za svako živo biće. Rafik je ponovo izvadio malu bočicu sa esencijom hašišovog ulja i namazao njom drugu cigaretu. Zapalio je i dugo vukao dim. Onda je prosledio meni i ja sam učinio isto. Refik je nastavio svoju priču. „Moderna istorija Kašmira počinje sa velikanom našega doba – Šejhom Muhamedom Abdulom. Rodio se 1905-e od oca koji je bio hinduista i kasnije se preobratio u muslimana. Pošto je doktorirao 1931-e, pokušao je da se uključi u Vladu Maharadže Hari Singa. Bio je odbijen i to je bila ogromna greška vladajućih kadrova jer posle samo godinu dana njegova popularnost je toliko porasla da su isti autoriteti morali da ga uhapse. Mohamed Abdula je postao prvi predsednik uticajne kašmirske partije koja se zvala Muslimanska konferencija. U vreme prvih demokratskih izbora u Indiji 1938-e, Šejh Abdula je prvi put podigao svoj uticajni glas protiv onoga što su svi mislili da je neizbežno – podele Indije na muslimanski i hinduistički deo. Govorio je da većinsko stanovništvo Kašmira mora otvoriti sva vrata za svoju braću Sike i Induse.
U velikoj krizi koja je nastala ratom Indije i Pakistana 1947-e Šeih Abdula je ostao lojalan Indiji. Vladajući krugovi oko Maharadže Hari Singa želeli su nezavisnost Kašmira kao što su Siki u Pendžabu tražili nezavisnost za državu u kojoj su oni većina. Krvavi događaji u Pendžabu nisu zaobišli ni Kašmir. Maharadža je Abdulu bacio u zatvor i čekao poteze Nehrua. Za to vreme militanti iz Pakistana su tajno ušli u Kašmir i počeli pogrom. Nehru je preduzeo dobre poteze i oslobodio Abdulu iz zatvora ne bi li dobio saveznika koji je moćan i uticajan i tako bar malo primirio situaciju u Kašmiru. U svom poznatom govoru u jeku rata Abdula je još uvek pozivao Kašmirce da održe zajedništvo između muslimana i hindusa i stavio svoj život kao zalog za sigurnost manjina u Kašmiru. Zato je većina teritorije Kašmira ostala u Indiji i masakri su izbegnuti. Militaristi iz Pakistana su se povukli nazad odakle su došli i iluzija mira se ukazala u rajskoj dolini. Međutim 1953-e dolazi do prvog konflikta između Abdule i Nehrua. Abdula ponovo drži govor pred hiljadama u Šrinagaru i otvoreno kaže da su njegovi ideali mnogo važniji od interesa Indije i Pakistana. Rekao je da se ne kaje što je kod podela 1947-e izabrao Indiju jer ga je Nehru ubedio tada da su njihovi ideali isti što je značilo da će sekularizam i socijalizam pobediti sve zajedničke neprijatelje. Abdula je želeo reforme pre raspodele obradive zemlje u Kašmiru, hteo je da seljaci budu njeni gospodari, a ne feudalni oligarsi koji su predstavljali nasleđe iz davnih vremena. Nažalost, od podela 1947-e nije prošao skoro nijedan dan da pakistanske tajne službe nisu slale avganske diverzante da seju strah po Kašmiru i da Indija na to nije odgovorila represivnim merama po stanovništvo šaljući desetine hiljada teško naoružanih vojnika iz Delhija. Kao da vojni stratezi u Karačiju ili Delhiju nisu shvatali da se Kašmir nikada ne može zauzeti silom. To je moguće samo ljubavlju i slobodom duha. Ali, ko je ikada čuo da se vojni stratezi i političari bave slobodom duha? I tako do današnjih dana. Šejh Abdula je plaćao cenu svoga sekularizma tako što su ga u dekadama Nehru i Indira Gandi hapsili pa oslobađali kada im je neko trebao da smiri stanovništvo. Ispostavilo se da je kapricioznost lidera sa obe strane dovela do nuklearne krize 2002-e u kojoj su morali da intervenišu veći igrači iz Amerike, Rusije i Kine. Uvek bi se sve završavalo tako što bi vremešni Abdula ponovio svoju tezu o sekularizmu, ljubavi i razumevanju. Monstrumi i psi rata bi uzeli predah, obodrili Abdulu i pohvalili njegov idealizam, a zatim se povukli u mračne odaje da se saberu sa novcem za još modernije naoružanje. Osmog septembra 1982-e Šejh Muhamed Abdula je napustio ovaj svet i Indira Gandi je požurila da instalira njegovog sina Faruka kao političkog naslednika. Sledećeg dana Abdulino telo je izloženo u jednoj od najlepših šrinagarskih bašti kako bi žitelji mogli poslednji put da ga vide. Iz hiljade grla se čuo lelek ‘…. hum per Karbala guzar gaja hai…ase gao Karbala’. Najveća tuga u islamu je u Karbali gde je sahranjen Husein i ljudi su jasno stavili do znanja šta misle o voljenom Abduli. Njegov sin je imao volje i znanja da nastavi stazama koje je utabao Abdula, ali oblikovanje nove politike i novih pravila igre udaljili su ga od očeve staze koja još uvek sija kao Karbala“. Reče sve to Rafik i zaplaka se. Gledam ovog milog Kašmirca kako plače i čini mi se da mu suze postaju biseri koji padaju na zemlju. Posle smo popušili još jednu od onih njegovih cigareta i ćutali satima. Pre nego što sam krenuo ka Gulamovoj kući, snažno sam zagrlio Rafika.
Jednog jutra sam ustao pre svih i pored Gulama, koji je ležao na podu obučen i zgromljen od pređašnje seanse, šmugnuo sam put obližnjeg brda. Ptice koje su tog jutra pevale, kao da se takmiče za svemirsku nagradu najbolje pevačice, zastale bi u poju i zagledale me skoro začuđeno svojim živim i raznobojnim očima. Dokopao sam se nekog šumarka u kome je žuborio potok. Seo sam pored njega i zagledao se u Šrinagar koji se polako budio jer su hodže pozivale na prvi namaz. U jednom momentu veliki daždevnjak je šmugnuo između mojih nogu. Nisam imao vremena da se uplašim od njega jer su zelena i crna, boje koje su dominirale na njemu, zablještale skoro magičnim sjajem. Njegove crvene oči odavale su skrivenu drevnu mudrost. Čudno je to ponekad, kada se zagledate u oči bića koje je teorija evolucije neopravdano stavila na skalu nižu od one kojoj pripadamo mi ljudi i shvatite da su njihove oči mudrije od naših. Imao sam utisak da će daždevnjak progovoriti.
On se izgubio i ja se ponovo predah svojim mislima. Glava mi se klatila u blaženom stanju kad začuh korake kako krckaju grančice iza mene. „Znaš li ko je Uvajsi?“, upita me poznati glas. Okretoh se i ugledah Uzaira kako se spušta padinom ka meni. Bio je obučen u prekrasne svilene pantalone boje zelenog smaragda i crnu pamučnu majicu koja mu je stajala kao salivena na giplom telu. „Ne znam, ko je on?“ Uzair sede pored mene i ponudi me crvenom jabukom. „On je sanjao Muhameda koji mu je rekao da se mora kretati celoga svoga života u potrazi za znanjem. Pa, ako je potrebno, čak i do Kine. S obzirom da je Uvajsi živeo u Jemenu, čekao ga je dug put“. Čudno je bilo što je Uzair sada govorio tečno na srpskom jeziku. Posmatrao sam ga kako jede jabuku i nisam hteo da ga pitam gde je naučio moj maternji jezik. Nisam ni hteo da ga pitam zašto se pretvarao da me ne poznaje na pijaci kada je bio okružen prijateljima. Prijalo mi je njegovo prisustvo u tom momentu i sve ostalo je izgledalo potpuno nebitno. „Znaš“, reče on „postoji cela ta pod-tradicija u sufizmu koje se autoriteti klone, tradicija da Svevišnji može da izabere i poslednjeg fakira u blatu kako bi preko njega poslao poruku. I ništa se tu ne može uraditi. Neki autoriteti provode ceo život čitajući prašnjave knjige i mole mu se da im se ukaže bar jedanput, i ništa. Tako je to, tu se ništa ni ne može učiniti. Sve je njegova volja. Zato sam se onomad toliko i radovao kada mi je jedan od svetaca Kalandara, Šejh Hajdar, rekao da iako sam totalno nepredvidiv, da ću ja Uzair, biti patron svih putnika i to onih koji vole da se naduvaju pored neke rečice. Ha-ha-ha“. Smejao se Uzair onako od srca i zasijaše mu se zubi kao niske bisera. Nasmejah se i ja bez obzira što nisam razumeo pola od onoga što je govorio. „Kalandari ih mnogi zovu, a da ni ne znaju šta to znači. Kada nekog zoveš „Zlato“, ne očekuj da će ti on pozlatiti sve što dodirne, već očekuj da će te njegovo zlatno srce pročistiti na licu mesta. Kako bi bilo da skineš te izanđale cipele i malo hodaš sa mnom bos?“ Poslušao sam ga, skinuo sam cipele i smestio ih u moju torbu i počeo da pratim Uzaira koji je poskočio, krenuvši ka višim vrhovima planina koje su okruživale Šrinagar. Morao sam da hodam polako plašeći se da ne nagazim na nešto oštro. Uzair je zastao i okrenuo se sa prezrivim smeškom gledajući moje nespretne korake. „Ako se budemo gegali na način kako ti činiš nikada nećemo stići tamo gde sam hteo da te odvedem. Trik je da oslobodiš glavu svih misli i prepustiš se nogama da te one same nose. Ne gledaj ni u nebo kao budale, već samo ispred sebe“, reče to Uzair i izgubi se iza grmlja. Hteo sam da viknem da me sačeka i onda shvativši u momentu da ovaj čudak nije nikad i nikoga čekao, požurih za njim. Posle nekog vremena pošto sam poslušao njegove savete, više se nisam brinuo o eventualnim posekotinama na mojim tabanima.
Na vrhu brda koje je Uzair odabrao za uspinjanje nalazila se mala pećina kroz koju je tekao potok. Uzair je seo na mesto pored potoka za koje sam imao utisak da je odavno bilo njegovo skrovište, i gle stvarno, izvukao je nekakav ćup iza nabacanih grana u pećini. Iz njega je izvadio vlažnu grudvu krupnog lišća. Kada sam se bolje zagledao u lišće shvatio sam da je to bila marihuana. Uzair me je značajno pogledao i onda je iz nekakve kutije izvukao nekoliko kesa sa začinima. Osetio sam miris cimeta, bibera i kardamona. Izvukao je još bademe koje je sitno iseckao i pomešao sa zrncima maka. Sve je to gurnuo u ćup u kome je bila vutra. Dodao je u ćup i malo zlatnog polena. Počeo je da ga mućka pošto ga je prethodno zatvorio tkaninom na kojoj je bila nacrtana jantra. Onda je naglo bacio ćup ka meni i ja sam ga, i ne nadajući se, uhvatio sigurno rukama. Zacerekao se Uzair i počeo da mantra: „Om, Hrim, Amrite, Amri-Todbhave Amrita-Varšini Amritam Akaršaja-Karšaja, Sidim Dehi, Kalikam Mevašam-Anija, Svaha“. Posle sam pokušao da otkrijem šta je značilo to izgovaranje svetih reči koje je Uzair ponavljao kao da je u transu i rukama mi pokazivao da tresem ćup i tako mešam ambroziju u njemu. Ispostavilo se da je Om prizivanje krunske čakre na vrhu naše glave, Hrim je označavao začetak prigušivanja sveta iluzija, prizivanje boginje Šakti. Amrita je nektar koji su nam dali bogovi i to je bila smeša koju sam mućkao u ćupu. Sidi je označavalo okultne moći i isto tako je označavalo milk šejk od marihuane i na kraju, Svaha je reč kojom se sve potvrđuje. Kada se sve spoji mantra je mogla da zvuči ovako: „Om, besmrtna ambrozijo koja dolaziš iz božanskog nektara, koja nas zapljuskuješ nektarom, stvaraš nektar ponovo i ponovo, daj mi magične moći, udruži me sa boginjom Kali i neka bude tako“. Ispostavilo se da ponavljanjem mantre milk šejk od marihuane postaje sve jači. To se pokazalo tačno, jer kada smo ga Uzair i ja ispili pored rečice koja je žuborila u pećini, kao da me je Lord Šiva zgromio svojim trozubcem. Možda zato što nisam doručkovao, možda zato što sam već bio rovit od prethodnih dana i najverovatnije zato što je Uzair ponovo pokazao svoje natprirodne moći u kolaboraciji sa Majkom Prirodom i njenim začinima. Pošto smo popili milk šejk, Uzair me je naučio kako da pokretima ruku i tela umilostivim Boginjicu. Čučnuli smo, sastavili šake i prineli ih levom uvu, potom desnom uvu i najzad čelu. Tako smo ostali nekoliko minuta u tom položaju, meditirajući o Boginji. Izgledalo je kao da me je milk šejk od vutre totalno obuzeo jer sam počeo da haluciniram. Uzair je ustao i stavio svoju bosu nogu u potok, zavezao dugu kosu i zamočio tri prsta u pesak pored potoka. Sa tim prstima je iscrtao tri linije na svom čelu. Odjednom se sagnuo i udahnuo ceo potok u svoju levu nozdrvu, zatim izdahnuo potok kroz desnu nozdrvu u svoje šake. Mislim da je voda potoka poprimila zlatnu boju. Potom je Uzair napravio pozdrav suncu sa obema bosim nogama u potoku. Meni se sve izmešalo u svesti i više nisam znao šta mogu da odelim u njoj kao halucinaciju, a šta kao objektivnu realnost. Sada sam Uzaira video kao leš koji leži pored potoka koji je tekao poput mleka koje samo što nije iskipelo. Uzair je poskočio kao kobra i njegova duga kosa je bila sva u plamenovima. Njegovo grlo je bilo potpuno plavo i oči su izgledale kao da će iskočiti iz svojih duplji. Iscrtani lingam na čelu se presijavao. Polako mi je prilazio i počinjao da dobija svoj uobičajeni oblik. Naslonio je ruku na moje rame i rekao: „Ne brini, sve je ponovo u redu. Držim otrov u mom grlu. Planina Meru se okreće oko svoje ose. Gulam te čeka da doručkujete“. Ne sećam se da li me je Uzair otpratio do Gulamove kuće. Sećam se samo da me je Gulam lukavo gledao svojim zelenim očima dok je donosio lepinjice i džem od nara. Upitao me je zašto su mi noge izranjavane i krvave. Kako je to čudno, potpuno sam zaboravio da obujem cipele pri povratku.
Mislim da sam više puta posetio baštu Nišat nego Šalimar. Nišat je bio udaljeniji od Gulamove kuće, ali se nalazio pokraj glavnog puta ka centru Šrinagara i skoro svaki put sam tamo izlazio iz autobusa da bih ušao u ovu rajsku baštu. Nišat je izgrađen od mogulskog vladara Asif Kana 1633-e koji je bio otac princeze Nurjahan, udate za princa Jahangira. Sa gornje terase Nišata može se videti u pozadini planina Pir Panđal sa svojim snežnim vrhovima i jezero Dal, kada se glava okrene ka Šrinagaru. Okružen lepo negovanim biljkama koje uokviravaju skoro pravilno geometrijski postavljene fontane, osećao sam se kao neko ko je postavljen u centar potpuno nove galaksije. Nišat je projektovan po uzoru na persijske bašte. Mogulski vladari su uglavnom dovodili arhitekte iz Irana. Ulogu vrta u islamskoj kulturi jasno pokazuje prosta činjenica da je vrt božanska nagrada za činjenje dobrih dela. Zahvaljujući viziji rajskog vrta, zemaljski vrtovi u islamskoj kulturi funkcionišu kao govor rajskih ptica koji svojom simbolikom upućuje na taj idealni izvor na kome ćemo se napojiti ako u raj dospemo. Sin velikog mogulskog kralja Akbara, Jahangir, voleo je da provodi dane ležeći u baštama Nišata, razmišljajući o umetnosti i sledećim sadističkim potezima koje je preduzimao prema svojim podanicima. Nisu svi Moguli bili sadisti, ali oni koji su tu patološku osobinu nasledili od Timura, koristili su je u kombinaciji sa razvijanjem ljubavi ka lepim stvarima i umetnosti. Jahangir je trčao kroz polja lala i puzio po krevetu napravljenom od ruža, hladio noge u skladnim potocima koji presecaju Nišat, halapljivo sisao sočne narove da bi na kraju dana, u sumrak, dosuđivao najgore muke svojim političkim oponentima. Kažu da nije praštao ni umetnicima kada su ignorisali njegove specijalne želje. Sa svojih sedamnaest godina Jahangir je već bio navučen na žuto kašmirsko vino, a sa dvadeset je ispijao do dvadeset čaša jake kruškovače. Noću se milovao sa Gospodarom Opijumom. Jednom je u ludilu iniciran lepotama Nišata i posle više čaša vina odsekao palčeve glavnom baštovanu Nišata zbog minornog incidenta u kome je osakaćeni zasadio pogrešno drvo na pogrešnom mestu. Dok koračam krivudavim puteljcima Nišata razmišljam zašto poludeli tirani uvek pomešaju premise rajskih elemenata. Verovatno zato što i sami pomišljaju da su bogovi koji nas propuštaju u rajske vrtove. Tirani u strahu od smrti prave kopije raja i ubijaju nemoćne ne bi li se podsetili da su, u stvari, još uvek živi. Besmrtnost se ne kupuje, ona se ne kupa krvlju i glačanjem dragog kamenja, ona se zaslužuje. Niko nije smeo to da kaže Jahangiru, koji je iz svoje palate voleo da nadgleda egzekucije u kojima slonovi do smrti gaze osuđenike. Jahangir je u potrazi za mitskom zemljom Hurkalijom pomešao elemente i kada je u rajskom Nišatu izhalucinirao da se zemaljska vrata Džabarse otvaraju i svetovi Hurkalije ukazuju sa svojom Anđeoskom Inteligencijom, on je izgubio pamet. Ono što dotaknemo u snovima, sigurno ćemo naći posle smrti i retki su oni koji iz tog prostora mogu da se vrate i poduče nas. Jahangir je osećao da je Nišat specijalno mesto i molio se da i deo njega postoji u Hurkaliji i čeka ga da se sjedine. Jednostavno, kao i svi moćnici, Jahangir, nije imao strpljenja i nije znao pravi put. Kažu, da je voleo svoju ženu Nurjahan i sina Kusra koji je pokušao da mu oduzme tron nekoliko puta. Svaki put posle neuspešne pobune Jahangir je postepeno sakatio sina dok ovaj konačno nije umro jako mlad. Ožalošćen zbog zle kobi i smrti sina Jahangir je izgradio sedamsto sedamdeset sedam bašti u Kašmiru, Sindu i Pendžabu za svoga života. Njegov drugi sin Šah Jehan koji je nasledio titulu oca, nastavio je sa praksom podizanja bašti, negovanja biljaka, ali i sa beskompromisnim obračunima sa oponentima. On je u čast svoje žene izgradio poznati Tadž Mahal u koji turisti već vekovima dolaze u velikom broju. Šah Jahan nije bio toliko opsednut baštama i kultivacijom biljaka kao njegovi prethodnici u poznatoj lozi Mogula, no ostao je čuven po tome što kada njegova molba da mu se proda bašta Nišat nije bila uslišena od Asaf kana Četvrtoga, naredio je da se blokira voda koja dopire iz podnožja planine, pa je Nišat za neko vreme presušio. Gledam u svetlucave potoke Nišata kako se ulivaju u jezero Dal i radujem se prostoj istini da tirani i vlastodršci nisu večiti, slomi ih vreme i više ih nema, dok rajski Nišat procveta svakog proleća i ptice pevaju nad potokom koji teče kao da se ništa nikada nije dogodilo. Za mene je Nišat duševna ruža koja doseže do najviših visina, kada se šetam njome, čini mi se da se pročišćavam i da mogu da osetim snagu svoga srca. Anđeoska tela se ukazuju kada god svetlost prođe kroz grane drveća i kao da čujem njihove rezonantne glasove. Ne može se baš lako izaći iz tela koje smo zadužili u ovom životu, tako da samo pocupkujem livadama dok se anđeoska bića igraju oko mene. Baš me briga ako drugi posetioci misle da sam poludeo od ćaraza pa igram kao pijani derviš. Ja jesam opijen i još sam, u stvari, žedan te svetlosti iz Nišata jer ona je Svetlost Svetlosti.
Šalimar Bag
Jednog jutra su došli Baba Ata i Rafik nekim olupanim automobilom i predložili mi da doručkujemo u bašti zvanoj Šalimar Bag. Gulam je odmah naredio ženi da skuva nekoliko jaja, sin je otrčao po sveže lepinje i u korpu su još stavili teglu džema i pregršt malih jabuka. Rafik je spremio veliki termos sa čajem u auto. Šalimar nije daleko od Gulamove kuće. Ova bašta je nešto manja od Nišata, ali u njoj su predivni letnjikovci koje je izgradio Šah Jahangir. Prva terasa bašte je najveća i ona je za vreme Mogula bila otvorena za obične posetioce. Mi smo se popeli do terase broj dva i seli pored prelepe fontane koja je okruživala paviljon napravljen od crnog mermera koji su lokalci zvali „Crni paviljon“. Prostrli smo svileni pokrivač i po njemu poređali hranu. Zaseli smo i predali se ugodnom razgovoru koji smo prekidali samo kada je trebalo zagristi hranu. Baba Ata je prvi uzeo reč: „Znaš, logično je da u istoriji Kašmira imamo toliko svetaca i avatara jer su se mnoge religiozne tradicije provukle kroz rajsku dolinu. Vidiš, skoro svaka doktrina koja nam je bila dostupna kroz pisanu ili izgovorenu reč polazila je od toga da naše „ja“ mora biti uklonjeno putem pročišćenja. Doktrina da se Bog može otelotvoriti u ljudskom obliku nalazi se i u hinduizmu, i u mahajana budizmu, hrišćanstvu i muhamedanstvu sufija. Ipak, istorija se grubo poigrala sa onim što je moglo da nam posluži kao baza za sve nas, tu mislim na pripadnike svih religija i doktrina. Ono što činimo u velikoj meri zavisi od onoga što mislimo, pa tako, ako je ono što činimo zlo, ima dobrih razloga za pretpostavku da su naši misaoni obrasci neadekvatni materijalnoj, mentalnoj i duhovnoj stvarnosti. Pošto su hrišćani, a potom i muslimani verovali da postoji samo jedan Avatar, na njihovu istoriju je pala ljaga zbog krvavih pohoda, verskih ratova, progona i materijalizma dok se u istoriji hinduizma i budizma to nije dogodilo. Mada u ovim modernim vremenima možemo očekivati da se i ove zajednice uključe u opšte nasilje. Ponekad se ljudi stvarno glupo ponašaju. Vidiš, samo u našoj galaksiji postoji četrdeset milijardi zvezda, a izvan naše galaksije postoji bezbroj drugih galaksija i tako do u beskonačnost. Zato je dobro da verujemo u duhovne zakone koji obuzimaju ceo univerzum. Svako ljudsko biće može da prihvati univerzalne zakone i postane Avatar, mada njegovi napori moraju da budu potpomognuti. Mora mu se ukazati put i mora mu pomagati božanska milost. Da bi ljudi bili potpomognuti, božanstvo poprima oblik običnog ljudskog bića. Avatar može otkriti način prosvetljenja drugima i može im pomoći da zaista postanu ono što već jesu“. Baba Ata je ućutao za trentak da bi otpio malo čaja koji je Rafik sipao u šoljice od porcelana. Ja sam se nalazio u svom poznatom kašmirskom raspoloženju – apsolutno srećan i primiren sa otvorenim svim čulima kako bih otkrio deo tajni koje su moji domaćini već očigledno znali. Jedan narandžasti kolibri koji je sleteo na granu drveta ispod koga smo sedeli kao da je i sam hteo da nauči ponešto o kašmirskoj tradiciji pa se onako sav sićušan umirio i svojim malim očima treptao i osluškivao Baba Atinu priču. Ata je nastavio: „Jednom prilikom, pre skoro šesto godina, bogataš zvani Daramdas je sedeo na verandi svoje lepe kuće nakon što se namazao najmiršljavijim uljem i pošto je iscrtao znake pobožnosti na svom čelu. Spremao se da uđe u poludremljivo stanje moljenja pred kipovima idola koje su sluge postavile ispred njega. Tek što je utonuo u trans čuo je nepoznati glas koji je premeravao idole i glasno izgovarao njihovu kilažu pošto ih je podizao sa zemlje. Bogataš nije mogao da veruje da neko ima toliko drskosti da remeti njegove obaveze religioznog čoveka. Kada je otvorio oči video je sadua koji je šmugnuo u žbunje. Drugom prilikom, Daramadas je podložio peć da se ogreje i potom je zadremao. Dok je spavao, neko je prišao i izvadio komad drveta iz peći i pokazao njegovoj ženi da u tom komadu žive mravi koje je njen muž bezdušno osudio na smrt. Kada se domaćin probudio i kada mu je supruga ispričala o poseti čudnog sadua, Daramadas se uznemirio jer je znao da je to isti čovek koji se i ranije pojavljivao. Daramadas je u godinama koje su dolazile potrošio ogromnu energiju da uđe u trag čudaku koji se drznuo da ga uznemirava. Zapostavio je poslove zbog svoga nespokoja i jednog dana je bankrotirao. Otišao je na obližnji most da se ubije i pred sam završni čin se ukazao misteriozni sadu. Kada ga je Daramadas upitao zašto se ranije nije pojavio, ovaj mu je odgovorio da on nije muva pa da sleće na kocku šećera koju je neko postavio na sto. Daramadas je u saduu prepoznao učitelja i od tog momenta mu se potpuno posvetio. Učitelj mu je objasnio jednostavnu stvar da je u svojoj raskoši on zaboravio na sebe. Ponašao se kao pas pred ogledalom koji je lajao pred svojom refleksijom i od iznemoglosti umro. Ili kao majmun koji je leteći sa drveta na drvo promašio granu i pao na zemlju razbivši se. Ili, pak, kao slon koji je u izglačanoj steni video svoj odraz, pomislio da je to protivnički slon koji ga čeka pa se zaleteo u stenu i slomio glavu. Naučio je guru bivšeg bogataša da oni koji traže očišćenje u svetim vodama mogu da budu isto tako pojedeni od krokodila koji u njoj žive. Papagaj koji je naučio među ljudima reč ‘Bog’, odmah je zaboravi kad pobegne u džunglu. Podučio ga je da je celi svet u nemiru i da pravo oslobađanje dolazi kada se pokori um“. Cela priča mi je zvučala kao još jedan biser sa Orijenta koji se čuva u usmenoj tradiciji i onda sam upitao Baba Atu da li zna ko je bio sadu. „Naravno da znam. Bio je to Kabir, svetlost svetlosti i jedan od najdivnijih pesnika Indije. Rođen je u Benaresu krajem četrnaestog veka i bio je na ovoj planeti u tom obliku oko sto dvadeset godina. Njegove pesme su odražavale stanje svesti ljudi sa kojima je živeo i na komičan način su opisivale glupave običaje ljudi u potrazi za duhovnim spasom. Na pitanje da li je muhamedanac, hrišćanin, Jevrejin, hindu ili budist on se smejao kao lud na brašno i odgovarao:, Ako ti narandžasta odeća daje spasenje, zašto onaj pas sa narandžastim krznom nije spašen, ili ako se obriješ do poslednje dlake da bi dosegao nirvanu, zašto ostrigane ovce ne dostižu nirvanu? Zašto gole životinje nisu spašene kada se kupaju u svetim rekama?’ Kabir se suprotstavio principima i onima koji ih osnažuju i pretpostavio njima odabrane koji su mogli da uče ljude oslobođenju samo kroz unutrašnju posvećenost. Muslimane je pitao zašto ne obrezuju svoje žene jer i one zaslužuju pažnju i oslobođenje. Legenda o Kabiru je bila duboko usađena u verovanja stanovnika indijskog potkontinenta i izgledalo mi je da svi oni koji nisu opterećeni principima samo „svoje“ vere traže utočište u mudrostima ovoga pesnika. Dok je Baba Ata govorio, Rafik se samo smeškao i dosipao čaj. U jednom momentu je on preuzeo da nam govori o Kabirovim dogodovštinama: „Sećam se da dok sam bio dete naš otac nam je govorio o odnosu Kabira i buharskog šaha. Navodno je jedne večeri šah čuo da se neko pentra po njegovom krovu i kada je provirio video je fakira kako se tamo šeta. Upitao ga je šta tu traži i ovaj mu je odgovorio da traži svoju kamilu. Kada je iznervirani šah uzviknuo da je nemoguće naći kamilu na krovu kuće, fakir mu je odgovorio tako što ga je upitao kako on silni od najsilnijih može tražiti boga u krevetu koji je posut ružama. Šah je zanemeo i fakir se izgubio u noći. Posle nekoliko dana isti fakir se pojavio u šahovoj palati i onako dronjav tražio da ga tu smeste. Okupila se zbunjena dvorska svita strahujući za fakirov život i očekujući sa zebnjom šaha. Ovaj se pojavio i prepoznajući fakira dosta miroljubivo ga upozorio da dvorska palata nije svratište. Fakir mu odgovori da je dvorska palata i te kako svratište jer je kroz nju prošlo toliko vlastodržaca koji su u kratkom vremenu bili zbačeni ili ubijeni. Posle tog incidenta šah Buhare, Ibrahim Ibn Adam, zatraži od fakira koji je došao iz Benaresa da ga povede u taj grad kako bi ga prosvetlio. Fakir je bio Kabir koji je šahu rekao da je skeptičan kako će od njega bilo šta napraviti, ali ga je prihvatio. Šest godina je Ibrahim učio kod Kabira i kada se jednog dana Kabirova žena požalila da je on suviše grub prema šahu, Kabir joj naredi da sledećeg jutra, pošto se šah bude okupao, ona na njega sa krova istovari pomije. Ona to učini i šah pozelene od besa i sa stegnutim pesnicama uzviknu da to nije način da se postupa prema jednom velikašu. Kabir je znao da šah nije spreman. Posle godinu dana Kabir naredi svojoj ženi da ponovi iskušavanje. Ovoga puta Ibrahim reče da je prljaviji od najprljavijeg đubreta na licu zemlje i zatraži od gospoda da mu oprosti. To je Kabiru bilo dovoljno da prihvati inicijaciju ovoga velikaša posle koje ga je poslao nazad u Buharu u kojoj je sretno vladao mnogo godina“. Ispričao je to Rafik i svi se od srca nasmejasmo.
Kasnije sam u Šrinagaru kupio Kabirovu zbirku poezije i u njoj je bila iscrpna biografija ovoga mistika. Ispostavilo se da je njegova poezija veoma popularna tako da su se Kabirovi stihovi citirali i u najobičnijim razgovorima. Kašmir sa svojom hindu, muslimanskom i budističkom populacijom predstavljao je sigurno uporište Kabirovoj mudrosti iz prostog razloga što je sekularizam baziran na najvišoj duhovnosti bio jedina nada svim progresivnim snagama ovde da će momenat međusobnog poverenja i uvažavanja kad-tad doći. Kašmirci su znali, činilo mi se, bolje od drugih da svako pojedinačno biće, od atoma, zatim najorganizovanijeg živog tela, pa do najuzvišenijeg od konačnih umova, može se smatrati tačkom u kojoj zrak prvobitnog Božanstva sreće jednu od osobenih, stvorenih emanacija stvaralačke energije istog tog Božanstva. Kašmirci su svojim rođenjem donosili sklonost ka umetnosti. Kao pesnici ili slikari, ono što su zabeležili ili videli, ostavljaju kroz simbole za sve nas, čekajući da to shvate oni koji mogu. U odnosu simbola i onih koji ih tumače nastaje proces svesnog razlikovanja ličnog sopstva od Sopstva koje je indentično sa Bramom, individualnog ega od Buda-matrice ili Univerzalnog uma. Rezultati tih razlikovanja su iznenadne promene svesti i postizanje stanja „Ne-uma“ koji sufiji opisuju kao oslobađanje od opažajne i intelektualne vezanosti za ego-princip. To i predstavlja „oštricu noža“ po kojoj mistici hodaju. Mora se biti pasivan, ali u isto vreme toliko budan da ne dozvolimo razmišljanje o Ne-umu. Bolje je pustiti da on razmišlja o nama. Kada je u Šalimaru toga jutra Rafik zapevao stihove Kabirove poezije osetio sam onu vrstu energije koja razlaže ego i materijalni svet oko nas. Kolibriji koji su se u međuvremenu okupili na granama drveta ispod koga smo sedeli, kao po komandi, zapevaše prateći Rafika:
„Smejem se kad čujem da je riba u vodi žedna,
Zar ne vidiš da je onaj Stvarni u domu tvom,
A ti od šume do šume, neumorno lutaš.
Istina je ovde. Idi gde hoćeš, u Benares
Ili u Mathuru, ako svoju dušu ne možeš
da nađeš, svet je za tebe nestvaran.“
Sledećih nekoliko dana sam sedeo u Gulamovoj bašti i ne pomišljajući da lutam okolo. Hteo sam u miru da složim utiske koji su se nakupili poslednjih nedelja. Svakog jutra mi je prilazio mlađi od Gulamovih sinova i na vrlo neobičan način pokušavao da mi objasni kako je njegova omiljena stvar u životu da se naduva i da se potom popne na drvo prepuno voća i polako ga bere i jede. Primetio sam da se u društvu stranaca ponaša kao da je malo retardiran. Bio je sasvim normalan, ali neka logika svojstvena tim teritorijama ga je nagonila da glumi i tako protumači namere stranaca. U stvari, ponašanje stranaca koji su bili zatečeni njegovim mlataranjem rukama i krikovima, davali su mu mogućnost tumačenja reakcije istih ukoliko bi se odlučio na dalje korake i zatražio novac ili cigarete. Stalno je rukama gestikulirao kako voli da puši džoint i potom je gladio stomak i vikao „mmmmm“ što je trebalo da znači da baš uživa u slasnom voću. Ja bih mu uzvratio istim gestikulacijama što je trebalo da znači da delimo istu fascinaciju kada se stond najedemo slatkog voća. On se čudio, prestajao da se glupira i nikada mi nije zatražio pare. Međutim, svakog jutra je obuvao moje otrcane cipele i u njima odlazio u kupovinu na pijacu. Ja sam morao bos da se smucam okolo što mi nije teško padalo, naročito ne posle one inicijacije sa Uzairom. Moja stopala više nisu bila ranjava, no činilo mi se da su ona porasla i da su se palčevi nekako čudno nakrivili. U jednom od tih sporih dana Gulam se ponovo onesvestio od predoziranosti ćarazom. On jednostavno nije prestajao da puši džointe preko dana i nargile noću od kada sam se ja pojavio u njegovom domu. Pokušao sam da mu objasnim da nije potrebno svako veče praviti svetkovinu u njegovoj bašti, no on se samo smejao i očima mi stavljao do znanja da ću pamtiti dan kada sam došao u Kašmir.
Tog dana, kada je Ramazan već bio uveliko u toku, on se obučen u svetlucavo odelo spremao da ode na poslovni sastanak u banku gde su trebali da mu odobre novu pozajmicu od koje je hteo da kupi auto. Umesto u banku odvezla ga je hitna pomoć u bolnicu na intezivnu negu. Video sam ga kako ukočen leži na nosilima i kako ga trpaju u ambulantna kola. U kući se prolamao lelek njegove žene i snaje koje su ugasile do pola popušene nargile u koje je Gulam nadrobio nekoliko grama ćaraza i krenuo da puši sam samcit. Ja se nisam mnogo uzbudio jer sam skoro sto posto bio siguran da će se ova stara kuka vratiti vrlo brzo pošto su mu doktori u bolnici gurnuli neku cev u usta i ispumpali sve iz želudca koji se okamenio. Verovatno su ga još išutirali i sa nekavim vitaminskim koktelima koji vraćaju boju u lice. I kao što sam očekivao, baš pred sumrak, kapija dvorišta se otvorila i pojavio se Gulam u izgužvanom svetlucavom odelu. Prvo što je uradio, sa stilom je iz sve snage šutnuo u dupe mlađeg sina koji je jeo voće i potom se izdrao na ženu i snaju da pristave jelo i piće. Okrenuo se ka meni i prosiktao da ga ne gledam kao njegov glupi sin nego da smotam veliki džoint i odem po pivo jer je jako žedan. Rečeno – učinjeno. Kasnije su se priključili Baba Ata i Rafik pa je sve opet bilo normalno.
Sutradan, dok su svi kunjali zbog ramazanskog posta, Gulam je organizovao terensko vozilo sa mladim vozačem pa pošto je pokupio nekoliko flaša vode i poveću lepinju ugurao me je u vozilo te smo se uputili ka Ladaku. On je sedeo pozadi i sve vreme je rolao džointe. Na jedinom putu koji od Šrinagara vodi ka Lehu postojale su rampe svakih desetak kilometara sa teško naoružanom indijskom vojskom. Svi do jednoga bi prepoznali Gulama i samo su odmahivali rukom u znak pozdrava i podizali improvizovanu rampu kako bismo prošli bez zadržavanja. Ja sam sve to prokomentarisao odajući Gulamu priznanje i zafrkavao ga kako nisam znao da se družim sa visokim funkcionerom Kašmira koga okupatorski vojnici propuštaju bez da mu postave ijedno pitanje. On se samo lukavo smeškao. Posle pređenih stotinak kilometara zaustavili smo se duboko u himalajskim masivima gde smo popili čaj u improvizovanoj čajdžinici. U stvari, to je bilo samo razapeto vojničko šatorsko krilo isflekano od nekog industrijskog ulja, koje je štitilo od sunca svakoga ko je hteo da sedne pored puta na četiri klimave drvene stolice. Gazda je bio bradati gorštak koji je doneo tri musave šolje sa čajem na kojima su se ugnezdili rojevi muva. Gulam se oslonio na obližnje drvo i lepio nekoliko rizli, očigledno planirajući da napravi gigantsku duvaljku. Baš kada je zagrejavao ćaraz i počeo da ga meša sa duvanom iz grmlja je iznikao indijski oficir. Onako neizbrijan i sa zadenutim poluautomatskim pištoljem zagledao se u mene i ne verujući očima kakav mu se plen ukazao usred belog dana. Među zaplašenim turistima u Delhiju su kružile svakave priče, kako indijski policajci i oficiri u civilu kidnapuju turiste pretvarajući se da su mudžahedini i puštaju ih kada ovi istovare sve pare koje imaju ili mogu da podignu iz keš-mašine. Onda je razbarušeni oficir ugledao Gulama ispod drveta kako drobi ćaraz. Pomislio sam za trenutak da ćemo se naći u nevolji, no indijskom oficiru su zasijale oči kada je prepoznao Gulama i polako se povukao u grmlje iz koga je izašao. Činilo se da ga Gulam nije ni primetio. Pošto je konačno zapalio gigantsku spravu i otpio malo čaja sa muvama Gulam mi se obratio: „Pre nekoliko godina sedeo sam ovde sa grupom engleskih turista kada su se iznenadno pojavili mudžahedini. Tražili su da pokupim od turista sve dragocenosti uključujući i njihove pasoše i da se odmaknem na pristojnu daljinu. Planirali su da ih streljaju. Ja sam njihovom vođi rekao da ako hoće da ubiju turiste onda moraju prvo mene. Mudžahedini su toliko bili iznenađeni mojim predlogom da su nešto promumlali i otišli zaboravljajući čak da pokupe dragocenosti“. Reče to i dokrajči džoint koji je neko vreme kružio okolo. To je bila i neka vrsta tipične vrste pobratimljenja u Kašmiru, od one vrste kada ti domaćin stavlja direktno do znanja da je njegova glava zalog za sigurnost njegovog gosta. Nisam stigao da pitam Gulama da li su se lokalni banditi ikada usudili da ubiju i domaćina i gosta jer je on naglo dao znak da je vreme da se nastavi vožnja dublje u planine. Posle nekog vremena smo se zaustavili pored predivne rečice koja je tekla pored puta. Primetio sam da je Gulam, pošto smo ostavili iza sebe čajdžinicu, okretao telefone na svom mobilnom i odsečno razgovarao sa nekoliko ljudi. Ja sam zurio u vrhove Himalaja kada su trojica konjanika dojahala do nas spuštajući se pored rečice. Sva trojica su bila obučena u tipičnu nomadsku odeću i primetio sam da imaju puške zakačena za sedla. Nisu bili lovci. Pozdraviše se sa Gulamom srdačno i posle nekog vremena uručiše mu paketić napravljen od novinskog papira. Nasmejaše se u mom pravcu pre nego što su odgalopirali u obližnju šumu. Gulamovo raspoloženje se naglo popravilo. Prvo smo odšetali do obližnje drvene kuće gde nas je domaćin, neki gorštak, dočekao sa vrlo ukusnom vegetarijanskom čorbom i sokom od malina. Nakon što smo ručali Gulam mi je saopštio da ćemo se ovde zadržati par sati radi čišćenja od negativititeta koji se skuplja u svim živim bićima. Rekao mi je da bi bilo lepo da se prošetam po delovima planina gde su se otopili glečeri jer samo sada je to moguće, već od septembra teren postaje praktično neprohodan. On je izvadio novinski paketić koji je dobio od onih nomada i otpakovao ga. U njemu je bio heroin koji popularno zovu „braon šećer“. Gulam me je ponudio i ja sam odbio. Rekao je da je njegova bol toliko velika da postoji samo jedan lek na svetu za nju. Sada je lek bio u njegovim rukama i hteo je da se mirno povuče u hlad iza drvene kućice i prepusti mu se. Ja sam otišao u pravcu zastrašujuće velikog procepa od otopljenog glečera koji je prolazio između dve planine. I eto mene, sredovečnog Balkanca kako besciljno šetam zelenim gorama uglavljenima među najveće planine na svetu i divim se ozbiljno plavom nebu na kome sija Sunčev disk. Vazduh je ukusan poput božanske ambrozije i ne osećam nikakav umor na visini od četiri hiljade metara. Da, šume okolo su pune svakojakih pustolova i krijumčara, bandita i terorista, dole pored kućice kao iz bajke stondira moj domaćin koji ko zna u kakvom će se raspoloženju naći kad otvori oči, patrola korumpiranih oficira preobučenih u mudžahedine verovatno piknikuje iza sledećeg brda, ali ja se osećam božanstveno. Da li sam otišao predaleko i sada treba da očekujem udarac od Bogova koji neće toleristi drskost običnog smrtnika? Ne plašim se, jer volim Majku Prirodu svim svojim bićem i prepuštam joj se u potpunosti. Posao ljudi ovde više nema nikakvog smisla, ovo je krov sveta. Posle pola sata moga egzaltiranog stanja izazvanog čistim vazduhom i šetnjom kroz vrtove Slobode, naleteo sam na mladog nomada na konju prekrivenom najfinijim kašmirskim šalom i koji je, gle čuda, vodio još jednog divnog ponija boje čokolade sa sobom. Nije znao ni reči engleskog, no nije bilo ni potrebno. Njegov osmeh je bio od onih koji kazuju da sam sigurniji od meseca na nebu, tako da zajahah ponija i uputismo se u šumu. Dok sam jahao iza neznanca shvatih da božansku, večnu punoću života može steći samo onaj koji izgubi pristrasni način razmišljanja, onaj koji se odriče žudnje i ličnog interesa, onaj koji je rekao svom egu da se odmori, onaj koji je delovanje sveo na minimum. Da li sam konačno u šumama Kašmira osetio da mogu poništiti sebe? Setio sam se Rabijinih reči: „Bože, ako Ti se klanjam u strahu od pakla, spali me u paklu. A ako ti se klanjam nadajući se Raju, isključi me iz Raja. Ali ako Ti se klanjam radi tebe samog, ne uskraćuj mi svoju večnu Lepotu“. Meni ništa u Kašmiru nije bilo uskraćeno i zato sam zahvalan svim svojim bićem. Gladim grivu konjića koji me nosi kroz ove lepote. Konjanik ispred mene kao da oseća moje ushićenje i okreće se ka meni smejući se od sveg srca. Ima lice kao Uzair. Kad bolje pogledam i njegov ogrtač se zeleni i svetluca poput smaragda na ovom divnom suncu. Konjanik me je doveo nazad do drvene kuće ispred koje je sedeo Gulam uvošten od gudre. Ustao je i zagrlio nomada koji je vezao konje za drvo. Meni je samo onim slepljenim očima pokazao da je vozač već u kolima i da nas očekuje. Dok smo kolima zavijali po putu bacio sam poslednji pogled ka nomadu koji se umivao u rečici. U samoj vožnji na početku smo bili svi ćutljivi i onda je Gulam progovorio sa zadnjeg sedišta glasom kao iz groba. Očigledno je bilo da je još uvek pod uticajem „braon šećera“pa je njegovo tiho i promuklo siktanje počelo da poprima razumljivost tek posle izvesnog vremena. Znao sam da je Gulam dok je bio tinejdžer odlazio u Evropu sa hipicima u psihodelično iscrtanim autobusima. Njegov otac je mislio da će u društvu dugokosih Engleza ili Nemaca naučiti dovoljno o kulturi zapadnjaka što bi mu pomoglo da se eventualno asimiluje u bogatoj Evropi. Gulam se uvek vraćao u Kašmir sa turama hipika koji su bežali sa Zapada i ostajali u rajskoj dolini uživajući u istočnjačkim i tradicionalnim vrednostima. Gulam je pažljivo skenirao zapadnjake i temeljito ih analizirao, no nikada im se nije prepustio. Hteo je njihov novac, ali nije hteo njihovu dominaciju. Povikao je u jednom momentu dok smo prolazili pored indijskog oklopnog vozila na koje su bili naslonjeni vojnici sa puškama u ruci: „Vodimo ljubav, a ne rat. To je prvo što su me hipici naučili dok sam putovao ka tvome svetu. I znaš šta, taj tvoj svet, slobodni svet me nije uopšte impresionirao. Izgledalo mi je tamo u tim velikim i bogatim metropolama da svi ljudi nose neki oklop preko sebe. Oklop pojedinca, koji se razvio kao kod beskičmenjaka da bi ga štitio od bola i odbijanja uživanja. Imao sam utisak da su svi tamo zakopali svoje osećaje i oslobađali ih samo aktovima samouništenja i nanošenjem štete drugima. Svi ti ratovi sa kojima smo rasli su bili prouzrokovani seksualnim lišavanjima i frustriranošću“. Gulam je zaćutao i potom je iz džepa izvukao sliku koju mi je bacio u krilo. Bila je to poluizgužvana reprodukcija minijature iz doba Mogula. Na njoj jedan od mogulskih šahova je naslikan u društvu sa šest ljubavnica. Glavna od njih je u specifičnoj pozi tantre sa presavijenim nogama unazad, priljubljena uz vladara i očito je da uživaju u seksu dok su im polni organi bili spojeni. Drugoj od njih, vladar svojim jezikom liže intimni deo dok su mu prsti na rukama i nogama zauzeti čeprkanjem vagina ostalih četiri ljubavnica. Vladar je u isto vreme vodio ljubav sa svima njima u skladnom pomeranju delova svoga tela koji su nalazili put do precizno pozicioniranih konkubina. Da, slika je bila impresivna i Gulam se samo nakašljao i potom nastavio monolog: „U vašoj tradiciji je seks dugo, jako dugo, predstavljao zlo jer su ljudi koji nisu priznavali potrebe tela razvili teorije o savršenosti i čistoći duše. Ta vaša vera koja u vašim zemljama podstiče među vernicima osobine kao što su poslušnost i prihvatanje postojećeg stanja, teži za konformizmom, a njena nastojanja podupiru države koje nameću zakone što pojačavaju nelagodnost i osećaj krivice“. Sve što je Gulam govorio imalo je potpunog smisla. Nisam mogao da se otmem utisku da kada je govorio o nama, kao hrišćanima sa Zapada, da je govorio i o muslimanima sa Zapada. Gulam je tada, onako urađen na horsu i sedeći na zadnjem sedištu automobila koji zavija drevnim putem kroz najnedostupnije delove naše planete, predstavljao glasnogovornika jedne generacije koje više odavno nema. Bio je to glas onog pravog liberalizma koji je zaiskrio samo na početku velike revolucije šezdesetih godina prošloga veka. Znali smo i on i ja da od toga sada nema ništa. Čulnost i senzibilitet su odavno bili preuzeti od multikorporacija i svedeni na jeftinu senzaciju zarad jeftinih interesa. On je svoju bol lečio sa Doktorom Braunom, a ja svoju mojim maničnim putovanjima u potrazi za fantomima koji su se vrlo retko pokazivali. Ako ništa drugo, bar smo mogli da slinavimo zajedno tu u tim kolima dok su rajske doline i božanski visovi promicali u retrovizoru. Kada smo stigli tamo odakle smo i krenuli, pred Gulamovu kuću, sačekala nas je cela njegova porodica sa velikim osmesima, jer su svi znali da se Baba Gulam propisno uradio pa nisu hteli da ga čačkaju i provociraju. Snaja mu je podmetnula rame i on je odšepao u svoju sobu. Meni su postavili ćilim u bašti na koji sam seo i uživao u đakonijama koje su pripremili i prineli.
Učinilo mi se da sam čuo neki prasak koji me je podsetio na eksploziju manje bombe. Ljudi su počeli da trče i vrište. Čak i u Šrinagaru gde neka vrsta građanskog rata nikada nije ni prestala, ljudi se ne mogu navići na eksplozije i nasilje. Delovao sam i ja sam sebi smeten u tom haosu jer ceo dan je počeo besprekorno sa svim živopisnim detaljima rajske doline i potragom za još jednom malom avanturom koju ću pamtiti do kraja života. A sada sve ovo, panika, vojnici koji grozničavo trče po ulicama, deca koja plaču, rasuto voće. Kasnije su mi rekli da niko nije nastradao i da je samo izgoreo jedan auto. Svi su to tumačili kao upozorenje. Posle svih dana provedenih u Kašmiru nisam baš mogao da shvatim kako tu funkcioniše bilo kakav sistem. Indusi su ponosni što su najmnogoljudnija demokratija na planeti. Njihovo poimanje demokratije i način života na koji su žitelji Kašmira navikli vekovima nisu skoro ništa imali zajedničko. Papiri su govorili jedno, političari drugo i stanje na terenu je predstavljalo potpuno nešto treće. Iščitao sam nekoliko knjiga o političkim strujanjima u Kašmiru u poslednjih dvadestak godina i tek tada mi ništa nije bilo jasno. Sa jedne strane uočio sam sličnosti sa balkanskom situacijom, a onda bih shvatio da su stvari ovde mnogo komplikovanije koliko god to zvučalo fantastično. Ovde je prošlost uvek bila toliko bogata tako da se niko nikada nije okrenuo budućnosti. Kako objasniti zašto kompromis uvek postane žrtva pohlepe? Ako ne mazneš nešto odmah, ne očekuj da će to biti tamo sutra ili čak za pet minuta. Zašto povrh rasnih i verskih mržnji uvek se pridoda i ona najličnija? Kažu kako u Kašmiru ljudi imaju dugačke noseve, ali niko ne može da vidi dalje od njih. Sa toliko tradicije i kulturnih Avatara, a opet, kada se pojavi neko ko poziva na jedinstvo, razapnu ga kao jagnje pred svečanost. Možda je jedino jedinstvo u prepoznavanju malih, sopstvenih i brzih interesa. To suviše zvuči kao Balkan. Još od smrti Šejha Abdule nije bilo u Kašmiru lidera koji bi snažno mogao da igra „igru nerava“ sa militantima sponzorisanim iz Pakistana i generalima iz Nju Delhija. Kako su prolazile dekade, igra je postojala sve grublja i nervi sve tanji. I najmanji incident je mogao da se pretvori u građanski rat. Sa padom berlinskog zida i povlačenjem sovjeta iz Istočne Evrope, kašmirski rivali su skinuli rukavice. Militanti iz Pakistana, naoružani retorikom „kako je vreme za Kašmir da se priključi familiji slobodnih zemalja“ i automatskim puškama, krenuli su u totalni rat. Vrlo brzo je Kašmir ostao bez ionako malobrojne hindu populacije. Odgovor Delhija je bio podjednako bolan. Stotine hiljada vojnika je dovezeno u Kašmir radi vojnog odgovora militantima. Najveće žrtve su bili krhki sekularizam sa svojim intelektualcima svih veroispovesti koji su većinom nestali u pogromima militanata. Deset punih godina rat je trajao u rajskoj dolini. Dok gledam ostavljene sandale u prašini i napuštene korpe sa rasutim voćem shvatam da rat nije prestao ni sada na početku druge decenije ovog veka. Možda rat nije prestao zato što nikada nije ni bilo mira? Možda odgovor na to mogu da ispostave korumpirani generali koji drže toliku vojsku ovde ili, pak, fanatici koji su se zakleli da unište višedimenzionalnost ovoga života? I jednima i drugima stanje rata odgovara. Ili da to stanje nazovemo „nedostatak mira“. Jednog dana su me Gulam, Baba Ata i Rafik odveli do mazara Šejha Abdule. Neko je rukom ispisao na kartonu njegovu omiljenu misao koji su mi moji domaćini sa zadovoljstvom preveli:
„Svi ovde imaju neku poruku da saopšte. Ja imam samo jednu poruku da saopštim svima onima koji su propatili zbog toga što je ljubav progovorila na drugom jeziku.“
Rastanak u Kašmiru je bolna senzacija, možda zbog toga što gost podsvesno zna da možda više neće imati laku šansu da pristigne u rajsku dolinu. Kada sam se opraštao od domaćina i njegove porodice, sa prijateljima, bio sam u nekom veoma specifičnom raspoloženju, od onih kada nisi siguran da li je zgodnije da tuguješ zbog rastanaka ili da sijaš od sreće što si doživeo nešto nesvakidašnje. Olupani autobus se spuštao Himalajima ka Džamuu i Pendžabu i sve je, bar kroz prozor, izgledalo uobičajeno. Vozila koja malo-malo upadaju u makaze sa našim autobusom i iz njih se izvlače u poslednjoj sekundi, majmuni koji čuče pored auto-puta i čekaju da im vozači bace po neki kreker, veličanstveni masivi planina koje nikada ne prestaju da dominiraju i Sunčev disk koji deluje skoro nadrealno na tirkiznom nebu. Kasnije kada smo zavili ka podnožju Himalaja javio se i monsun. Kiša je sporadično dobovala po krovu autobusa i nebom bi se prolomio prasak groma. Posle nekog vremena grmljavina je počela da me podseća na riku tigra. Bio sam siguran da mi Uzair šalje poslednje pozdrave. Nisam se osećao glupo kada sam po stoti put rekao poluglasno ono što su mogulski vladari koristili kao mantru: „Kašmir, to je raj na zemlji“.