Ovaj tekst nema želju da bude sistematičan na temu hrišćanskog, budističkog i islamskog misticizma, već je plod jedne želje autora da podstakne međusobno razumevanje između Istoka i Zapada. Ponekad se zaista upitamo čemu svi ti nesporazumi kada je Istina, ipak, Jedna.
- Isihaste
Smatra se da oživljavanje isihazma u Vizantiji četrnaestog veka potiče sa Sinaja i da je tada Sv. Grigorije Sinajski doneo na Svetu Goru praksu ,,molitve srca.“ Neprestanim prizivanjem imena Isusovog isihast čini da blagodat iskupljenja stalno živi u njemu. Da bi ova blagodat bila delotvorna isihast mora da ,,um povrati u svoje srce“, te da mu dade ono mesto koje je bilo njegovo – centar psiho-fizičkog organizma – i da tako vaspostavi prvobitnu harmoniju između delova ovog organizma. U duhu Sv. Jovana Lestvičnika jedan od najglasnijih isihasta četrnaestog veka Nikifor ,,Italijan“ kaže: ,, Ako nema učitelja treba ga uporno tražiti; ako se ne može naći, treba se moliti Bogu skrušena srca i sa suzama. Obrati mu se u svoj svojoj nagoti i učini ono što ću ti reći: Znaš da mi udišemo i izdišemo vazduh, samo zbog našeg srca….Dakle, kao što kazah, sedi i usredsredi svoj um, uvedi ga na put udisajnih organa kojim duh dospeva do srca. Podstakni ga i prinudi da siđe do srca sa vazduhom koji izdišeš. Kada stigne tamo videćeš koliku ćeš radost osetiti od onoga što će doći posle toga. Jer kao što čovek, koji je dugo vremena bio odsutan od kuće, ne zna šta će od radosti kada ponovo vidi svoju ženu i decu, tako i duh biva obuzet radošću i neizrecivim veseljem kada se ponovo sjedini sa dušom…. Treba da znaš da ne smeš biti miran i besposlen sve dok tvoj um boravi u srcu. Nemoj se baviti ničim drugim i ne razmišljaj ni o čemu drugom nego vapi Gospodu – Gospode, pomiluj me. Ovo će sabrati i zaštiti tvoj um da ne odluta i da bude neuhvatljiv i nepristupačan za napade neprijatelja i uzdizati ga svakodnevno u ljubavi i želji za Bogom.“
Nikiforovu praksu razrađuje Sveti Grigorije Palama koji je često od dogmata bio napadan da u Bogu uvodi dvojstvo jer ako je energija različita od suštine onda se, po njima, radilo o dva Boga. Palama i njegovi sledbenici su odgovarali na ove optužbe tvrđenjem da je Bog, s obzirom na jednostavnost svoga bića, potpuno i celovito prisutan kako u svojoj suštini tako i u svojim energijama: ,,Dobrota nije jedan deo Boga, Mudrost drugi, Veličanstvenost i Promisao nešto treće. Bog je potpuna Dobrota, potpuna Mudrost, potpuni Promisao i potpuna Veličanstvenost. On je jedan, bez deljenja na delove, ali posedujući u sebi svaku od ovih energija, On se u svakoj od njih potpuno otkriva jedinstveno, prosto i nerazdeljivo, svojom prisutnošću i svojom delatnošću.“
- Ibn Arabi
Ibn Arabi ili Šajh al-Akbar,,Najveći Majstor” je od 13-og veka učinio možda i najdirektniji uticaj na islamsku mistiku dok zvaničnici nisu prestali da ga napaduju i do današnjih dana jer im se ne dopada vrsta islamskog panteizma koji je zastupao. Oni hrabriji, pak, misle da je Arabi samo ozvaničio ono što su sufije vekovima govorili i u šta su verovali. Smatrao je da je krajnji cilj ljubavi uistinu poznavanje nje same i da je njena stvarnost indentična sa Božijim bićem. Za njega ljubav nije apstrakcija koja je pridodata biću: ,,Neka je hvaljen Bog čijem jedinstvu ništa nije prethodilo, izuzev da je na to što je prethodilo bilo On, i nakon čije jedinstvenosti ne postoji posle, izuzev da je to posle On. On jeste, a za Njega ne postoji ni kasnije ni pre, ni iznad ni ispod, ni daleko ni blizu, ni sjedinjavanje ni deljenje, ni kako, ni gde, ni kada, ni vreme, ni trenutak, ni starost, ni postojanje, ni mesto. On jeste, isto kao što je i bio. On je jedan bez jedinstva i jedini bez jedinstvenosti. Nije On sastavljen od imena i imenovanog, jer Njegovo je imenovano On sam. On je prvi bez prvenstvenosti i poslednji bez poslednjosti On je spoljno bez spoljašnjosti i unutrašnje bez unutrašnjosti…… Njegov veo je samo delić Njegovog jedinstva jer ništa velom ne prekriva osim On sam. Njegov veo je skrivanje Njegovog postojanja u Njegovom jedinstvu bez ikakvih svojstava. Niko njega ne vidi osim On sam – nijedan poslanik i prorok, nijedan savršeni svetac, nijedan u Njegovu blizinu prispeli anđeo, Njega ne poznaje. Njegov prorok je On sam i Njegovo poslanje je On sam i Njegovo poslanje je On sam i njegova reč je On sam…. Ne postoji ništa drugo i za drugo osim Njega, ne postoji ni postojanje ni poništenje, ni ime ni imenovano.“
Ibn Arabijev mauzolej u delu Damaska koji zovu Salahija je dan danas mesto hodočašća vernika svih religija jer je ovaj mistik bio uvek hvaljen kao zagovornik verske tolerancije i svaki onaj ko je odabrao takav put često citira njegove stihove: ,,Srce moje kadro postade, da svaki oblik nosi: na livadi gazele, manastir učen, fin, hram kumirski, ćabu hodočasnika, ploče Tore, Kuran poštovani. Ja sledim veru ljubavi, i tamo gde ona na životinji svojoj jaše, to je moj put.“
- Majstor Ekhart
Odprilike u isto vreme kada se Damaskom širila Ibn Arabijeva slava, a Svetom Gorom ponovo usvajale isihastičke tehnike disanja koju su utemeljili pustinjski oci, dominikanski sveštenik nemačkog porekla Johanes Ekhart je od strane Pape proglašen jeretikom. Zameralo mu se što je svoje mišljenje protivurečio biblijskoj priči o stvaranju,tj. što se usprotivio Bogu koji se može matematički izbrojati. Ekhart je smatrao da Božije stvaralaštvo nije istorijsko i merljivo. Smatrao je da se Ono stalno nastavlja, bez prestanka, bez početka i kraja. Govorio je da je Božije delo čista ljubav, potpuno oslobođena svih oblika hronologije i teleologije: ,,Biće je Bog…Bog i biće su isto – ili, ako biće Boga dolazi iz nečeg drugog onda on sam nije Bog… Sve što jeste postoji iz bića i kroz biće. Stoga, da se biće razlikuje od Boga, onda bi stvar imala svoje biće iz nečeg drugog, a ne Boga. Pored toga, ništa ne prethodi biću jer ono što daje biće, stvara i stvoritelj je. Stvarati je roditi biće ni iz čega.“
Mnogi teolozi i filozofi su bili zbunjeni Ekhartovim izjavama jer nisu shvatali da se on bavi isključivo Božijom samo-ljubavi koja u sebi sadrži ljubav prema celom svetu: ,,Kada Gospod sačini čoveka, on u njegovu dušu utka svoju jednakost, svoje delanje, večito remek-delo. Beše to tako veličanstveno delo da ne mogaše biti drugačije nego duša i duša nije mogla ništa drugo biti ili delo Gospoda. Božja priroda, njegovo biće, i božanstvo svi zavise od njegovog delanja u duši. Blagosloven, blagosloven da je Gospod koji dela u duši i koji voli svoj rad. To delo je ljubav i ljubav je Gospod. Bog voli sebe i svoju prirodu, biće i božanstvo, i u ljubavi koju ima za sebe on voli sva bića, ne kao stvorenja, već kao Boga. Ljubav koju Gospod nosi u sebi sadrži ljubav prema celom svetu.“
- Tao Te Đing
Drevni kineski mudrac Lao Ce u svom delu Tao te đing definiše Put na sledeći način:
,,Put naliči praznom sudu
Iz koga se može ponovo zahvatiti
Bez potrebe da se dopunjava.
On je bez dna – sam praotac svih stvari…
On je poput dubokog jezera koje nikad ne presušuje.
Ne znam čije bi dete moglo biti.
Čini se kao da prethodi Bogu.”
- Budizam
Budisti uglavnom propovedaju o ne-egu svih stvari i znaju da se ne-egoističnost može spoznati razvitkom pra-intuicije i sagledavanjem sveta Krajnje Stvarnosti, tj. iskrcati se na drugu obalu struje samsare, gde se sve stvari, na putu čistote, gledaju u njihovom stanju takvoće:
,,Onaj čiju pobedu niko ponovo ne može osvojiti,
U čiju pobedu niko na svetu ne može ući –
Kojom stazom ga možeš pratiti,
Probuđenog, beskrajnu daljinu,
Onog ko ne ostavlja tragove?”
