Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošloga veka mnogi zapadni avangardni umetnici su bili inspirisani sa azijskim čudotvorcima i joginima. Saznali su za postojanje Tilope koji je pre hiljadu godina započeo jedan fantastičan red duhovnjaka na Tibetu. Verovalo se da je mudrac Tilopa imao svetliju put i to se objašnjavalo time što su njegovi pretci došli iz srednje Rusije na Tibet. Tilopa je još u mladim danima uvideo da je sve prolazno i da je samo um – jedinstven, postoji uvek i svuda. Povukao se u pećinu i posvetio meditiranju. Posle mnogo godina samoće provedenih u meditaciji spoznao je Um svih Buda u obličju Nosioca Dijamanta, plave vanvremene forme svetlosti. Stopio se sa njom i sve granice između unutarnjeg i spoljašnjeg su se rastvorile i um mu nije više ograničavao ni vreme ni prostor. U to vreme Tilopinog prosvetljenja, najmudrija glava severne Indije Naropa, dobio je još jednu titulu na poznatom univerzitetu Nalande.

Bio  je poznat po tome da je svojim obrazovanjem i rečitošću mogao da nadvlada i do sto mudraca u jednoj sesiji. Naropa je jednom čitao neku bitnu knjigu kada ga je prekrila senka gubave starice. Ona ga upita šta to čita i Naropa reče iskreno da razume reči knjige i dok je zaustio da kaže ostalo, gubava starica ozdravi i podmladi se. Pošto je, ipak, izgovorio i ostatak rečenice kako on razume i smisao tih reči, na njegovo čudo, starica čim ču to postade nakaznija nego što je prethodno bila. Naropa je stajao u čudu shvativši da je njegovo teorijsko znanje samo iluzija. Gubava starica ga uhvati za ruku i posle nekoliko nedelja probijanja kroz bespuća Himalaja dovede ga pred Tilopinu pećinu. Dve godine je Tilopa skoro bez izgovorene reči podučavao Naropu i ponekad sa podsmehom posmatrao intelektualca koji se usudio da priđe plavičastoj svetlosti Nosioca Dijamanta. Tek jednog jutra dok su sedeli i pijuckali čaj, Tilopa iz sve snage šutnu Naropu u glavu i ovaj postade prosvetljen. U to doba Naropinog prosvetljenja u sasvim drugom kraju Tibeta živeo je mladi Marpa za koga su seljani  govorili da ima šansi da postane dobar čovek, a ako ne, onda bi bilo bolje da se svi isele iz doline u kome se nalazilo selo. Marpa se lomio između zanimanja pastira, razbojnika i lame. Igrom slučaja izabrao je ovo poslednje i zaputio se na daleki put za kakvim takvim znanjem. Imao je sreće da naiđe na Naropinu pećinu. Ovaj nije prepoznao u Marpi talenat za prosvetljenjem i više puta ga je praktično poterao da nastavi lutanje. Posle dugih godina raznih avantura i duhovnih previranja Marpa se još jednom vratio Naropi i konačno se inicirao u vrhovno znanje. Marpu su kasnije u istoriji tumači ili cenili, ili prezirali. Imao je status komadanta koji je vrlo često birao nekonvencionalne i grube načine kako bi studenta poterao u pravom pravcu. Kako bilo, njemu se pripisuju zasluge za prosvećenje jednog od najvećih bisera tibetanske mudrosti – Milarepe. Smatra se da je Milarepa još u mladosti ovladao veštinama crne magije i da je  bačenim činima usmrtio trideset pet neprijatelja. Time je doprineo da ga seni ubijenih proganjaju i Milarepa je izgubio spokoj ,osećajući da ga neka sila polako ali sigurno izjeda. Jednom je neko u njegovom društvu pomenuo ime Marpa i na taj  zvuk se Milarepa prenuo. Saznao je gde učitelj živi i pohitao ka njemu. Marpu je zatekao kako ore zemlju. Kada je učitelj ugledao Milarepu samo mu je prosledio plug i otišao ispod drveta da se odmori. Prošlo je više godina u sada već ustaljenom režimu testiranja studenta od strane učitelja. Jednog jutra Marpa je shvatio da je Milarepa prevazišao i njega svojim znanjem i moćima kojima je bio sklon od rođenja. Od tada brojne legende se prepričavaju o Milarepi. Jednoga dana su ga videli kako zelen u licu polako srasta sa biljkama u blizini pećine u kojoj je provodio vreme. Drugog dana bi ga videli kako preleće iznad brda i dolina. Ipak, ostao je najpoznatiji zbog retko osećajne i stilizovane poezije koje su lame posle njega sačuvale i koristile za dalja razbuđivanja svojih učenika.

Kažu da je Milarepa imao neverovatnu sposobnost da kompleksno tibetansko verovanje i filozofiju prenese učenicima na veoma jednostavan način. Pošto je imao prekarasan glas često je pevajući svojim učenicima kroz poeziju prenosio znanje. Smatra se da je komponovao oko 100 000 pesama koje je pevajući prenosio studentima veru u ,,Živoga Boga’’. U dvadesetom veku Milarepina slava i moć su bili prenošeni ne samo od akademskih filozofa i eksperata za drevne religije već i od avangardnih umenika.

Jedna od njih je i Elein Redigu, kompozitorka, koja je uz pomoć milih glasova Roberta Ešlija, na engleskom, i Lame Kunga Ripočea, na tibeta
nskom, pridodala još jedan blještavi dijamant na krunu Milarepine slave.

Na ogromno zadovoljstvo uživalaca muzike i duhovnosti uopšte album ,,Songs of Milarepa’’izdat je prvo na vinilu 1983-e i potom na cd-u 1987-e. Materijal u trajanju od 62 minuta je izveden od Elein Redigu na sintisajzeru propraćni recitalom Milarepine poezije od strane već pomenutih Ešlija i Lame Kunga Ripočea. Redigu je rođena u Francuskoj i studirala je muziku pod nadzorom dve legende, Pjer Šafer-a i Pjer Anrij-a.

Muzički kritičari širom sveta se slažu da stvaralaštvo Elein Redigu označava ekstremno organski i mistični elektronski vajb.

 

Ovde je jedna od Milarepinih predivnih pesama:

Dok od gline, svog mesa i kostiju,

Gradih i stvarah čudesnu stupu svih prožimanja

Nemah vremena za vajanje svetih likova.

Dok na vrhu srca, centru trougla,

Uzdizah i palih Jasne Svetlosti lampe plam,

Nemah vremena da darujem vatrom kandila.

Dok u hramu nerazlučive praznine od blaženstva,

Darivah i nudih večno žrtvovanje Budi,

Nemah vremena da darujem predmete.

Dok na listu, praznom od misli,

Oslikavah i pisah karaktere želja,

Nemah vremena za ozlojađena svetovna pisanja.

Dok u pehar lobanji ništavila,

Mešah i bućkah tri otrova,

Nemah vremena za propise svešteničke.

Dok u povučenosti, ispunjen ljubavlju i saosećanjem,

Čuvah i negovah sve vas,

Nemah vremena da čuvam rodbinu.

Dok pred očima i učiteljima,

Promišljah i legoh svoju dušu po njihovim savetima,

Nemah vremena da starim u običnim smicalicama.

Dok u tišini isposnice, dalekih planina,

Vežbah i usavršavah učenje duše,

Nemah vremena da se prepustim snu.

Dok u trouglastim ustima, nalik školjci,

Pevah i pevah pesmu o duhovnosti Darme,

Nemah vremena za dokolicu ćaskanja.

Ja mudrac, lav među ljudima:

Tri zime duboko u šumama, ushićen,

Tri leta na snežnim vrhovima, veseo,

Tri proleća u močvarama, uživam,

Tri jeseni tražih plod, bilo koje sorte, radostan.

Um je moj savetima učitelja, blažen,

Glas peva pesme duše nadahnuto,

Telo mi je u pamučnom ogrtaču, sretno.

Sve stvari postigoh, ozaren.

U meni su samo živost i ushićenje,

Živite i vi veselo istim takvim radovanjem.

…………………………………

Upload link here.