DRUGI DEO – DŽINGIZ KAN
Satima se vozimo po bespućima Mongolije i vrlo često me prati utisak da se okrećemo u krug. U Mongoliji postoji praktično samo jedan put od prestonice Ulanbatora do drevnog Karakoruma i sve ostalo su trake u poljima koje su ostavili džipovi ili kombiji na početku leta. Cela mudrost je da pratiš te tragove nadajući se da ih letnje oluje neće izbrisati. Kao što rekoh, Bogi i njegov kolega vozač su imali samo njima znan osećaj za orijentaciju i svi ostali tj. turisti molili su se svojim bogovima za zdravlje i orijentaciju. Da, Mongolija je među deset najvećih zemalja na svetu i neverovatno je da i takva predstavlja minijaturu u odnosu na ono što je nekada osvojio Džingis kan i posle očuvao Kublaj kan, njegov unuk. To carstvo se nekada davno prostiralo od juga Kine do Mađarske. Neko je cinično primetio da su danas Amerikanci ono što su nekada bili Mongoli. U svojim megalomanskim aspiracijama i jedni i drugi su objavili ,,rat teroru” u želji da očuvaju osvojene teritorije, svesno zanemarivši teror koji su sami počinili pri osvajanjima.
Danas Amerika vodi objavljeni rat protiv Al Kaide i tajnih organizacija koje su joj pridružene i koje su odgovorne za većinu terorističkih napada na teritorijama koje kontroliše ili štiti Amerika. Nekada su se Mongolima isprečili asasini koje je okupio i kontrolisao ,,starac sa planine”, Hasani Sabah. Odgovorni za serije atentata orkestriranih iz tvrđava širom današnje Sirije i Irana, ovi ratnici su širili strah kako kod Franaka tako i kod Arapa, Seldžuka i Persijanaca lojalnih sunitskim vladarima. Na red su došli i Mongoli koji su početkom trinaestog veka munjevito osvojili teritorije od Pekinga pa do Damaska. Brojne opsade Mongola nad utvrđenim gradovima i zamcima ismailitskih asasina nisu davale očekivane pobede. Teritorije oko Bagdada i Damaska su zapale Kublaj kanovom starijem bratu Munkeu da njima vlada pa je kod mongolskih kanova postojala opravdana bojazan da će na Munkea biti izvršen atentat. Posle napornih godina igre mačke i miša, Alamut je u Novembru 1256-e pao pod najezdom mongolskih trupa. Ogromna biblioteka koju su ismailiti skupljali bila bi spaljena zajedno sa preciznim astrološkim instrumentima da nije bilo slavnog persijskog filozofa Džuvejnia koji je uspeo većinu svega toga da spase pre fatalne najezde na Alamut. Bio je to stvarni kraj sekte asasina koji su se, istini za volju, zadržali u Siriji još kojih pedesetak godina u nekoliko utvrđenih zamkova. Sirijska struja se zadržala rasuta po Indiji i među njima se pojavljuje Aga kan, britanski vazal, koji je više bio poznat kao ljubavnik sredinom devetnaestog veka nego kao strastveni ratnik. Mongolima je posle pada ismailitskih utvrđenja bio otvoren put za osvajanje Bagdada, centra abasidskog kalifata, koji su bezuspešno opsedali 1238. Ali, već krajem januara 1258-e Bagdad je opkoljen sa prekinutim dovodom vode iz reke Tigris.
Bagdadski kalif je pokušavao sve kako bi izbegao katastrofu pa je kao poslednje sredstvo upotrebio predstavnika hrišćanske zajednice u Bagdadu koga je poslao da umilostivi kanovu suprugu za koju je znao da ispoveda nestorijansko hrišćanstvo. Sve što je ovaj uspeo da obezbedi je bilo kanovo obećanje kako će poštedeti hrišćane i duhovne poglavare ostalih vera. Ono što se dogodilo u Bagdadu sredinom tog februara 1258. ulazi u red najvećih pokolja u istoriji. Neki muslimanski istoričari pominju broj od osamsto hiljada ubijenih i navode taj događaj kao jedan od najvećih zločina prema muslimanskom stanovništvu ikada. Posle masakra Mongoli su zapalili skoro celi Bagdad i tako uništili bisere kulture koji su Abasidi skupljali vekovima. Mongoli su, kao što je bilo obećano, poštedeli nestorijance i mnogi bagdadski bogataši su našli utočište u hrišćanskoj crkvi pošto su platili patrijarha. Ovaj je kasnije bio unapređen od Mongola i jedno vreme se čak uselio u palate Velikog vezira odakle je nastavio kolaboraciju sa osvajačima. Taj događaj je poslužio kao recept za ponašanje hrišćana na celom Bliskom istoku pa su se oni redom pridruživali Mongolima protiv muslimana dok su ovi osvajali Siriju. Stanovništvo u Alepu je bilo masakrirano dok je sultan iz Damaska pobegao put Egipta i ostavio vrata drevnog grada širom otvorena napadačima. Ipak, mongolski osvajači su zaustavljeni 1260-e u Palestini od strane Memluka i egipatskog sultana Kutuza. Na mestu gde je David samo sa jednim kamenom porazio Golijata, nazvanim Ain Džalut ,mongolska armada je bila uništena i posle toga više nikada nije uspela da ovlada celokupnom Sirijom i Palestinom.
Kombi se zaustavio ispred poveće jurte usred nedođije i to baš kada sam hteo da se onesvestim od truckanja i prašine koja je ulazila u sve pore na telu. Za divno čudo ostali turisti među kojima je bila i vremešna Kanađanka nisu se bunili već su poput zombija mirno čekali da se vozilo zaustavi kako bi se isteturali napolje. Ispred jurte sedeli su na plastičnim stolicama domaćin, Mongol u svojim pedesetim godinama starosti, i domaćica koja se kezila pokazavši da nema baš sve zube u glavi. Ovde je trebalo da predahnemo i ručamo pre nego što se uputimo dalje u besomučno lutanje po divljinama. Dok smo unezvereno gledali i pokušavali da se domognemo čistog vazduha, domaćin je ispustio gromoglasan prdež pa pošto je sedeo na plastičnoj stolici kineske proizvodnje ovaj se još gromoglasnije odbio od plastične mase i završio sa ehom u daljini. Svi smo znali da je to tradicionalni pozdrav dobrom jelu pa je nasmejani domaćin ustao i uveo nas u jurtu. Kao čaj nam je bila poslužena žućkasta tečna masa koja je plivala u masti. Mongoli u čaj stavljaju mleko od koze ili jaka, ili ponekad, po komad ovčijeg mesa. Posle toga su nam poslužili makarone koje su, pretpostavljam, samo ugurali u isti onaj čaj koji nam je prethodno bio ponuđen. Posle makarona je ponovo pristigao čaj za koji sam ovoga puta bio siguran da je isti onaj iz koga su samo izvadili makarone i prineli nam ga za sto. Dok smo odlazili i pre nego što je kombi, sa ošamućenim vozačem i Bogijem pored njega koji je podsećao na neko tajanstveno mongolsko božanstvo uronio u prašinu, naš domaćin i domaćica su stajali ispred jurte u kojoj smo ručali i mahali nam sa široko razvučenim osmesima. Ovoga puta sam primetio i da domaćin nema pola zuba u vilici.
Iznad jurte je u niskom letu proletelo par orlova. Kao da su i oni gore na plavom nebu primetili da domaćin gosti neke turiste što bi moglo da znači da je ovca priklana pa će se i za njih naći neki ćar. Ove gorde ptice su pametne i imaju oštar pogled. Svaki Mongol, naročito nomad, zna da sa njima nema šale. Ako se ne podeli ćar onda mogu nastati ozbiljni problemi. Orao je kod Mongola i ostalih altajskih naroda ptica koja ima božanske atribute. On zaposeda najviše vrhove drveća i planina, širi krila da bi njime pokrio zemlju i ponekad igra ulogu božijeg glasnika. U mitologiji nomadskih naroda ova ptica provodi pod zemljom sedam dana i isto toliko na nebesima, pa tako u krug, pod zemljom proždire junaka da bi mu preuredila kosti i na taj način ga načinila neranjivim i potom ga ponovo vratila u život. Drugim rečima, ubija ga i vaskrsava, isto kao što i šaman, bar duhovno, umire posmatrajući svoj skelet. Istina je da orao u Centralnoj Aziji samo još jedna verzija legendarne ptice čitave Azije – iranskog simurga, arapskog rokha ili indijske garude. Čuo sam Bogija kako pre neki dan, na dosta lošem engleskom pokušava da objasni vremešnoj gospođi iz Kanade, kako šamani uglavnom govore o životnim stvarima dok nam lame govore samo o smrti. Primetio sam da se nomadi ophode prema smrti veoma drugačje od tzv. civilizovanih ljudi. Vekovima su Mongoli i ostali centralnoazijski narodi najdražu smrt nalazili u ratu. Smrt od bolesti su smatrali sramotom. Poznati su bili i po običajima ubijanja svojih staraca jer je nemoć bila totalno neprihvatljiva. Legenda kaže da je pred kraj života Džingis kan bio obuzet potragom za eliksirom mladosti. Kažu da je interes za tim došao sa njegovim ogromnim vojnim ambicijama i da je polako počeo da se hladi od te ideje pošto ga je izvesni taoista, kojeg je smatrao jednim od najumnijih ljudi svoga vremena, uverio da su mu nade uzaludne. Načina da sebi produžimo život ima, ali načina da izbegnemo smrt nema, glasio je odgovor taoiste.
I tako je Džingis kan, čovek koji je uništio najviše života na zemlji i živeo u apsolutnom uverenju da je to božija volja, shvatio da mu je najdragocenije dobro ono u kojem trenutno uživa na zemlji, tako da su sva blaženstva onoga sveta u poređenju sa tim ništavna. Džingis kan nikada nije naginjao misticizmu i svi njegovi ideali su bili vezani za ovozemaljske ciljeve. Vrhunsko zadovoljstvo mu je bilo i ostalo da raskomada neprijatelja, da se dokopa njegovih dobara, da gleda suze u očima svojih najdražih, da ih siluje pošto su se suze osušile, da nosi pozlaćenu odeću, da jede masna jela i da prisvaja i jaše najlepše konje. Evropski romantičari koji većinom nikada nisu na svojim leđima osetili teškoće azijskih stepa, već su uglavnom koristili psihoaktivne supstance iz tih krajeva, pridavali su smrti totalno drugačiji značaj. Za njih je smrt bila promena agregatnog stanja. Novalis podiže lirski spomenik smrti kada kaže ,,smrt nije ništa drugo do prekid razmene između unutrašjeg i spoljašnjeg nadražaja, između duše i sveta. O sadašnjem trenutku ili o neprekidnom procesu stvrdnjavanja zemaljskog vremena. Ono ima osoben životni plamen. Vreme čini sve kao što i sve razara, spaja, razdvaja. Priroda sećanja. Plamen duše. Osobit život duše. Unutarnji način života. Proces stvrdnjavanja. To potiče iz jednog drugog sveta, jednog drugog života u kome je sve suprotno. Mi kao električna varnica preskačemo iz jednog u drugi svet. Porast kapaciteta. Smrt je preobražaj, potiskivanje individualnog principa koji sada ulazi u jedan novi, održiviji, sposobniji svet”. Očigledno je da Novalis ne bi mogao da zadrži glavu na ramenu u prisustvu Džingis kana ama baš ni jedan dan. Ono što pesnici iz srca i začaranih predvorja svojih svesti zdušno zbore i tako privlače pažnju sofisticirane javnosti, takav zadatak su imali šamani u okruženju velikog kana. Postoji niz činjenica koje govore da se Džingis kan plašio svoga dvorskog šamana. Čak je i okrutni vladar sveta morao da prizna samom sebi da kruta sila nije početak i kraj sveta. Njegov unuk Kublaj kan je to naučio još kao dečak i vladavina ovoga kana je predstavljala zanimljivi eksperiment.
Mongoli su dugo odolevali budističkoj i naročito islamskoj religiji. Uglavnom su bili verni svojim šamanističkim kultovima i sa simpatijama gledali prema nestorijancima. Bilo je pitanje vremena kada će kan koji je dobio u zadatak ekspanziju prema Kini da podlegne šarmu budističke vere. Očigledno je bilo da će Mongoli naleteti, u prvom mahu u svojoj ekspanziji ka Istoku, na predstavnike mahajana budizma koji se još popularno zove ,,velika kola”.Ovaj vid budizma je običnom narodu bio privlačan jer je manje naglašavao važnost manastirskog života i discipline. Prilikom svoga razvoja u severozapadnoj Indiji mahajana budizam došao je u dodir sa iranskim zoroastrizmom pa i sa idejama koje su ponikle u Grčkoj. Ta zanimljiva fuzija se prenela na Centralnu Aziju i izvršila ogromni uticaj na nomadske narode koji su živeli u okruženju Altaja, Pamira i Himalaja. Bilo bi fer pomenuti legendarnog Nagarđunu, indijskog filozofa iz drugog veka posle Hrista koji je izvršio najveći uticaj na mahajana budizam jer ga je na neki način pomešao sa već dugo utvrđenim normama vedskih tradicija. On jasno utvrđuje odnos između iskustvenog sveta čula, kod budista poznatog kao samsara, i transcedentalne stvarnosti zvane nirvana. Prema Nagarđuni, nirvana je prisutna u samsari, ali su ljudi sprečeni da je prepoznaju i da u nju stupe zbog svojih pogrešnih tumačenja sveta. Otklanjanje tih pogrešnih tumačenja i postizanje nirvane predstavljaju religijski cilj, a da bi se to učinilo, treba negovati shvatanje o nematerijalnoj prirodi stvari. Radi toga ostvarenja, smatra duhovni otac mahajane Nagarđuna, potrebna je duga obuka u meditaciji. Okolnosti koje su pogodovale prodoru budizma bile su dosta razvijena trgovina između severozapadne Indije, srednje Azije i Kine. Bez obzira na razvijene tradicionalne škole taoizma i konfučijanizma u Kini su i dalje tragali za nekim načinom života koji više zadovoljava i koji bi im omogućio da u ljudskom postojanju nađu smisao i značaj pa je budizam dobro došao da upotpuni ranija verovanja. Značajno je to što su budistički monasi bili baštinici misionarskog predanja jer je obaveza širenja darme bila svojstvena svim školama budizma. To i jeste ono što je budističke monahe kroz istoriju gonilo da putuju preko granica svojih teritorija.
Proces kojim je budizam uspeo da bude prihvaćen u Kini, da bi ga na kraju smatrali maltene domorodačkom religijom, trajao je stolećima, ali veoma važan rani korak bio je učinjen prevođenjem mnogobrojnih budističkih tekstova na kineski jezik. Tu se ističe rad Kumarađive koji početkom petog veka, pošto je prihvatio učenje Nagarđune, prevodi na kineski preko stotinu budističkih dela. Još početkom četvrtog veka je bilo dopušteno Kinezima da postanu budistički monasi čime se budizam preobrazio u izvorno kinesku religiju. Što se muslimanske religije tiče, ona je imala sasvim drugi način prodiranja u oblastima o kojima sam prethodno govorio. U prvoj najezdi na ove teritorije početkom osmog veka Halifa Valid Prvi preduzeo je pohod protiv hinduskog radže od Sinda i u pohod je poslao svoje najbolje ratnike predvođene sposobnim vojskovođom Muhamedom Ibn Kasimom. Sind je osvojen i muslimani su se tamo zadržali do dana današnjeg. Posle Donjeg Sinda počela je opsada Gornjeg Sinda pa se Radža od Kašmira uznemirio i pozvao u pomoć kineskog cara. Sa te strane pomoć nije stigla i sve je govorilo da će Kašmir pasti, no 715. umire kalif Valid i nasleđuje ga Sulejman, ogorčeni protivnik Muhameda Ibn Kasima, tako da je ovaj bio opozvan iz svoga pohoda u Centralnoj Aziji i muslimansko prodiranje je za neko vreme prestalo. Ipak, negde oko 1000. godine naše ere Centralna Azija postaje poprište žestokih pljačkaških prepada iz muslimanske turske kraljevine Gazne na tlu današnjeg Avganistana. Njih će izvoditi Mahmud, vladar Gazne, kome je bio cilj da se dokopa blaga koje se nagomilalo u drevnim kraljevstvima ovih krajeva. Dogodilo se da je islamska predstava o džihadu tj. svetom ratu obezbedila versko obrazloženje tim pljačkaškim pohodima jer je Mahmud smatrao da sudeluje u ratu protiv nevernika i idolopoklonika. Sledeći talas muslimanske najezde došao je početkom trinaestog veka i ključan događaj se zbio kada je muslimanski general po imenu Ejbak uspostavio svoju vlast u hinduskom gradu Delhiju i tako otpočeo sultanat. Zanimljivo je da baš u tom periodu budizam prestaje da karakteriše indijsku pozornicu jer mu nije išao na ruku prodor muslimanskih snaga koje su budiste smatrali nevernicima. Cela religijska i politička situacija u Centralnoj Aziji je izgledala kao šahovsko polje i najezda Mongola je još više zakomplikovala situaciju. Pre nego što je Džingis kan ujedinio mongolska plemena ona su se uglavnom bavila pljačkom, lovom i stočarstvom na ogromnoj teritoriji koja se protezala od Kaspijskog mora pa do Mandžurije. Prema predanju stepskih šamana, jedan vuk i jedna košuta behu praroditelji kneževskih rodova pre Džingis kana. To su životinje koje se najčešće nalaze na ukrasnim predmetima nađenim u arheološkim iskopinama Sibira. Vuk je kod tursko-mongolskih naroda totemska životinja velikih mitova o nastanku. Izgleda začuđujuće što je košuta sparena sa vukom, tim krvolokom kome ona služi kao plen, no očigledno je u pitanju simbolično sjedinjenje muških svojstava vuka-snage i neustrašivosti sa ženskim vrlinama košute-hitrine i ljupkosti. To se može objasniti i totemskom simbolikom spajanja mesoždera i biljoždera. Po najpoznatijoj legend Mongola, iz sjedinjenja vuka i košute rodila se žena po imenu Alan Koga. Nju je oplodio jedan sunčev zrak koji je, prošavši kroz šatorski otvor za dim, dodirnuo trbuh ženin, a iz trbuha su izašli preci velikog kana. Temudžin je prvobitno ime Džingis kana i još kao dete je shvatio ozbiljnost radnje pripremanja pića kumis koje su njegova majka i služavke obavljale. Mleko, sačuvano u kožnim mešinama, izlaže se suncu, ili drži ispod šatora. Da bi se podstakao proces vrenja, muti se naročitim kutlačama. Kad postane kiselo i lagano prevrelo, to je zahvaljujući proteinima i vitaminima koje sadrži ,pa takav predstavlja zamenu čvrstoj hrani. Temudžin je posle neverovatnih događaja u svojoj mladosti, gde je prkosio opasnosti pokazujući zadivljujuću hrabrost i mudrost, određen za džingis-kana, titulu koja će preći i na potomstvo, koja bukvalno znači ,,okeanski kan”.
Reč džingis je turskog porekla i sazdana je po ugledu na tibetansko-mongolsku varijantu dalaj-lama što znači ,,lama-okean”. Ako je Temudžin uspeo da okupi plemena, na početku vladavine je još mnogo toga nedostajalo da jedinstvo i disciplina zavladaju među okupljenim nomadskim plemenima, nezavisnost rodova, sklonost ka pljačkama i otimačinama, pustošenje stočnih zaliha, krvne osvete i stalne svađe bazirane na ličnom interesu bili su prepreke svakom pokušaju da se izgradi stabilna konfederacija. Zanimljivo je zapažanje jednog holandskog franjevca koji se tu zatekao prilikom prvobitnog okupljanja velike vojske Džingis kana. ,,I onda svi piju redom, i muškarci i žene, ponekad se utrkuju ko će više popiti, veoma ružno i halapljivo. Kad hoće da nateraju nekog da pije, hvataju ga za uši i snažno vuku kako bi mu raširili ždrelo, pa pljeskaju rukama i plešu pred njim. Kada jedu i pošto im se ruke ulepe od masnog mesa, brišu ih bilo o nogavice, bilo busenom trave ili nečim drugim što bi se našlo. Oni najfiniji upotrebljavaju komad krpe.” I tako su ti neotesani čobani i nomadi postali prve trupe u Džingisovoj armiji. Oni su kao rođeni lovci bili predodređeni da vode ratove. Samo je bilo pitanje trenutka kada će se ukazati ,,veliki vođa” i pokazati gde je glavna lovina, tj. plen. Kada je Džingis porazio Tatare i Keraite, kao najveće nomadske konkurente, on ih je pridobio tako što je oženio jednu keraitsku plemkinju Ibak-Beki. Sestra Ibak-Beki, Sorgaktani, preudala se za Džingisovog rođenog sina Tulaja i donela na svet velike džingiskanidske vladare koji će vladati tursko-mongolskim narodima, Persijom i Kinom. To su Mongku, Hulagu i Kublaj. Istoričari Staroga i Novoga sveta su podjednako bili fascinirani načinom na koji je Veliki kan organizovao svoju vojsku. Na čelo deset konjanika postavio je starešinu koji se zvao desetar, nad deset desetina zapoveda oficir naimenovan za stotinara, deset stotina pokorava se hilijarhu, deset hiljada ljudi ujedinjeni pod vlašću jednog vojskovođe obrazuju telo nazvano tumen. Na kraju, na čelo zapovednika svih trupa stavljena su dva ili tri generala od kojih jedan ima prvenstvo. Ako tokom borbe jedan čovek, ili dva, ili tri iz neke desetine, ili više pobegnu, cela skupina biva streljana. Ako dezertiraju sva desetorica, pogubljuje se stotina kojoj su pripadali, manje ako ne pobegnu svi odjednom. Svaki put pre nego što je kretao u vojnu kampanju širih razmera Džingis kan je, poštujući običaje, tražio zaštitu od Boga Neba. Uvek je odlazio ispred padina drevne planine Burkan-Kaldun da bi izveo obrede. Otkopčao bi opasač i skinuo krznenu kapu, otvoreno pokazujući da se odriče znamenja svoje vlasti kako bi pred Tengrijem, tj. Plavetnilom Neba, ostao kao od majke rođen. Bacivši se tri puta na pod govorio je ,,O, večiti Tengri, naoružao sam se da bih osvetio krv svojih stričeva Okin-Baraka i Ambakaja, koje su kraljevi zlata sramno usmrtili. Ako mi odobravaš, daj mi odozgo pomoć ruke tvoje, naredi da se ovde na zemlji ljudi i duhovi ujedine i pomognu mi”. Džingis kan je pokorio Peking juna 1215-e i u očima kineskih plemića i mudraca to je bio sramni čin predaje jednom varvarskom prostaku pristiglom iz stepskih bespuća. Kineski rat je trajao sve do 1234-e, ali je Džingis kan ostavio svog vernog generala da ga vodi i okrenuo se pohodima ka zapadu. Sledeće je palo horezemsko carstvo koje je pokrivalo delove severnog Irana, Tadžikistana, Uzbekistana i Avganistana. Izbacio je Seldžuke iz centralnog Irana i krenuo ka zapadnom Iranu i današnjem Iraku. Naročito je bila dramatična borba za Buharu koja je u to vreme bila jedan od najlepših gradova Horezma, pa i Istoka. Smeštena na zapadnoj tački velike oaze Zaravšan, na rubu Kizil-kuma, Buhara je predstavljala uporište Samanida-Iranaca preobraćenih u islam. Intelektualni i verski život u njoj bio je intenzivan i hodočasnici su dolazili iz svih krajeva da se pomole u Velikoj džamiji i na grobu Ismaila Samanija. Buhara je, bezmalo , predstavljala trgovinsko središte na ,,Putu svile” od Pekinga pa do Carigrada. Svi persijski istoričari kažu da je pljačkanje Buhare bilo neviđeno svetogrđe, pri čemu su Mongoli pokazali jeziv prezir prema pobeđenima, njihovoj veri i kulturi.Veliki istoričar Džuvejni je ovekovečio ovaj pokolj sa Džingis kanovom porukom žiteljima Buhare: ,,Reći ću vam da sam ja malj Alahov i da me je Alah poslao, pošto ste bili pohlepni i veliki grešnici, da se sručim na vašu glavu”. Kraj te tragedije obeležio je veliki požar i Buhara je bila mrtav grad nekoliko decenija posle toga. Posle Buhare vrlo brzo je pao i Samarkand, još jedan veliki biser Istoka. Džingis kan se vratio u Buharu krajem 1222-e jer je poželeo da stekne čistiju predstavu o arapsko-persijskoj civilizaciji koju je razorio sabljom i ognjem.Tamo je ostalo dosta Turaka, Persijanaca i učenih Arapa koji su ga malo po malo uputili u egzotične običaje, zanatske filigranske radove i mnoge druge umetničke tehnike koje su bile u vezi sa duhovnošću.
I tako istorija pamti da je jednoga dana Džingis kan prilikom boravka u Samarkandu zatražio da prisustvuje molitvama u jednoj džamiji.Objasnili su mu osnove muslimanske religije i predstavili mu verske prvake.Na iznenađenje svih Veliki kan se složio s glavnim kuranskim propisima.Vera koja je proglašavala jedinstvenost boga i od Muhameda načinila njegovog proroka vrlo dobro se slagala s kanovom verom u Tengrija, tj. Plavo Nebo tursko-mongolskih nomada. Ipak, nije razumeo potrebu odlaska u Meku na hodočašće jer je po njemu Tengri svuda pa nije bilo potrebe za nekim posebnim mestom koje je sveto.Buhara i Samarkand su ostali bastioni islama i posle kanove smrti i kao da je taj događaj najavio dolazak jedne nove dinastije timuroida koji su bili bliski rođaci džingiskanida.Do svoje smrti 18. avgusta 1227. Džingis kan je još osvojio veliki deo Sibira i Rusije.Njegova smrt je nedeljama bila čuvana kao najstroža tajna dok naslednici nisu raspodelili dužnosti vladavine na najvećoj teritoriji ikad osvojene od jedne dinastije i ,naravno, sve privilegije koje su sa tim došle. Šamani su presudili kada je kucnuo čas da se Temudžin sahrani, tj. da se Veliki kan odnese na planinu gde će mu biti večni počinak. Odeven u svilu i položen u sanduk koji je bio ponovo smešten u pet većih sanduka i obmotan pobedničkim zastavama, povorci je bio dat signal da krene ka Burhan-Kaldunu, Svetoj planini. Po jednoj legendi Temudžin je sahranjen ispod povelikog drveta na brežuljcima ovenčanim maglama. Pošto su pogrebne ceremonije okončane, mesto na kome se nalazi grob ostalo je tajna sve do današnjeg dana. Još uvek kruži legenda da će onaj ko oskrnavi grob ,,vladara sveta” navući na sebe neshvatljivo proklestvo.
