Deir Mar Musa

Neko je rekao da pravo pročišćenje dolazi samo u pustinji. Mislim da sam se približio početku takvog procesa kada sam se uputio u sirijsku pustinju ne bi li pronašao manastir Deir Mar Musa. Mini bus me je ostavio na prašnjavoj autobuskoj stanici u Nabiku koji je šezdesetak kilometara od Damaska. Potom me je taksi odvezao još petnaest kilometara u srce pustinje u kojoj je stao ispred ogromnog brda sazdanog od ljubičaste peščane stene. Na vrhu brda uzdizao se skoro u natprirodnom položaju manastir i do njega je vodila zavijajuća staza stepenika napravljena od grubog kamena. Očekivalo me je uspinjanje od bar tri kilometra. Vozač me je podsmešljivo gledao dok sam kačio moju torbu o rame. Mislim da je na lošem engleskom rekao da je tamo gore mesto koje vekovima pokušavaju da posete budalaši u ime Hristovo. To je zazvučalo dovoljno ohrabrujuće da se uputim stepenicama ostavljajući brkatog taksistu bez bakšiša. Već na pola puta moje ubrzano srce je osetilo da se vraća svome pravom domu. Pogled je već bio toliko očaravajući da sam sve to nazvao duhovnim pejsažom.

Najranija evidencija o tome kada je manastir Deir Mar Musa osnovan nađena je u sirijskim manuskriptima iz šestog veka. Pretpostavlja se da je počet 570-e godine i da je dograđen 1058-e. U okolnim brdima postoje stotine pećina od kojih su neke bile skloništa hrišćanskim monasima još od samog početka. Konačno sam došao do uporišta „pustinjskih očeva“, lupalo je moje srce. Kada sam se sagao da prođem kroz mala manastirska vrata znao sam da iza sebe ostavljam bar jedan deo tereta koji se sakupljao decenijama. Prošao sam pored crkve i stigao na ogromnu terasu ispod koje se prostirao veličanstven pogled stotinama kilometara uokolo. Posle prvih formalnosti kroz koje prolaze turisti kada dođu ovde dobio sam svoj krevet i šolju hladne vode da se okrepim. Niko me nije pitao koliko vremena planiram da ostanem. Pošto sam raspakovao svoj skromni prtljag vratio sam se na terasu kako bih uživao u pogledu na pustinju pre sumraka. Primetio sam da pored zgrade u kojoj su bili smešteni posetioci postoji još jedna veća zgrada do koje je vodio viseći most iznad dubokog ambisa. Seo sam i znatiželjno posmatrao sveštenike koji su bili uobičajeno zauzeti svojim dnevnim poslovima. Vrlo brzo sam shvatio da i posetioci treba da učestvuju u dnevnim aktivnostima. Izabrao sam da iz perionice stepenicama podignem teške košare opranih čaršava, pokrivača i jastučnica od putnika koji su otišli. Mislim da sam sledećih dana pomagao ljušteći krompir, prao sam sudove ili čistio pod. Hrana je bila ukusna, organski med sa lepinjama i čajem za doručak, vegeterijanske poslastice za ručak i sjajan kozji sir za večeru.

Proteklo je malo vremena pre nego što me je korpulentni muškarac od pedesetak godina u svešteničkoj odori oslovio. Tada sam prvi put ugledao fascinantnu figuru hrišćanskog sveštenika Oca Paola. Kažu da se rodio u Rimu sredinom pedesetih godina prošlog veka i da je u svojim ranim dvadesetim otišao u Liban da studira arapski već postavši jezuitski sveštenik. Do kraja osamdesetih je znao Kuran napamet i posle magistarskih studija u Damasku i doktorata u Napulju, postaje doktor islamskih nauka. Početkom devedesetih nastanjuje se poput Ibn-Arabija, za stalno u Siriji. Kažu da kada je prvi put došao u manastir Deir Mar Musu je sve zatekao skoro u ruševinama. Tada je uložio prvih pet stotina dolara u početak obnove manastira. To je bilo sve što je imao u džepovima. Kada sam ja prvi put ušao u manastir moglo se lako zaključiti da je u bliskoj prošlosti mnogo novca bilo uloženo u njegovu obnovu. Sve zgrade su odisale svežinom, staze oko pećina su bile sigurne i popločane, a crkva je sijala i spolja i iznutra. Sve to zaslugom jednog čoveka koji je motivisao hrišćane u celoj Zapadnoj Evropi kako bi mu pomogli da povrati sjaj manastiru toliko značajnom u vreme samog početka hrišćanstva.

Otac Paolo me pita da li sam došao u manastir zbog tradicionalnog okupljanja eksperata svih religija zarad diskusije otvorene za javnost. Kažem ocu da mene može da svrsta u javnost i to onu iznenađenu jer ništa pre mi nije govorilo da se takav događaj sprema usred pustinje u manastiru starom preko hiljadu pet stotina godina. Otac kaže da mi je to ipak neko rekao kada sam se već našao tu i zagonetno se nasmešio. Da, mojoj sreći nije bilo kraja kada sam shvatio da sam pogodio svojim dolaskom sam početak internacionalnog okupljanja religijskih filozofa. Bilo je tu šiitskih mula, sunitskih hodža, pravoslavnih popova i katoličkih sveštenika, članova sekti poput druza, mislim da je bilo i monofizita, možda čak i nestorijanaca. Video sam neke Ruse koji su govorili i o budizmu, nekoliko psihologa i mistika koji su mudro ćutali i čekali da kažu nešto važno. Video sam koptske vernike iz Somalije i ponekog derviša iz Egipta.

Konferencija i debate su vođene u novoj zgradi napravljenoj od kamena kao i sve ostalo, u sali perfektno ohlađenoj sa obiljem osvežavajućih napitaka i slušalicama za simultani prevod na bar tri svetska jezika. Shvatio sam da Otac Paolo, koji je žučno učestvovao u svim debatama, govori najmanje pet živih i još toliko „mrtvih“ jezika. Sećam se da sam posle trećeg dana tražio da me niko ne uznemirava u jednoj od pećina gde sam tiho plakao nekoliko sati. Plakao sam od sreće. Srećan sam bio što postoje ovakva mesta na ovoj planeti. Srećan sam bio što i „svete budale“ nekada naiđu na svoga sveca i on im potvrdi da put nije bio uzaludan.

Kada se konferencija završila i kada su mnogi dragi gosti otišli nazad u svoje gradove i zemlje, upitao sam Oca Paola da li je u mogućnosti da mi posveti pola sata kako bih kompletirao intervju sa njim. Posedovao sam spravu koja se slučajno zatekla u mom prtljagu, neki mp3 koji snima i sada sam iskoristio to da zatražim intervju od čoveka za koga sam smatrao da je junak. Hteo sam da provedem bar pola sata gledajući ga u oči. Nećkao se, ali je pristao. Mislim da sam mu postavio samo prvo pitanje koje ni ne zaslužuje da se registruje i na koje se Otac Paolo nasmešio gledajući me u oči i čitajući me kao neku knjigu. Rekao mi je da stena ispod koje sam sedeo u manastiru Svetog Simeona može da leti. Rekao mi je da sada mi i u ovom manastiru na ovoj ogromnoj steni, u stvari, letimo. Kaže, da kada se Simeon Stajlit popeo na stub od kamena i na njemu proveo trideset sedam godina, tim činom je pokazao svim vernicima koliko je telo teško. Ono se može uzdići. Čovek može da leti. Čovek ili žena imaju sposobnost da polete i priđu izvoru svih milosti. Pitao me je da li znam da je u istoriji hrišćanstva bilo zabeleženo više slučajeva žena pustinjaka. Pomenuo je Pelagiju, poznatu glumicu i kurtizanu koja je prerušena u muškarca živela u Maunt Olivu, pa je pomenuo i Mariju Egipćanku, prostitutku iz Aleksandrije, koja je provela četrdeset sedam godina lutajući pustinjom. Kaže da nije ni bitno da li smo rođeni kao muškarac ili žena, bitno je ono što dolazi pre činjenice da smo muškarac ili žena. Nisam stigao da ga upitam šta muslimanski žitelji obližnjeg mesta misle o njegovim aktivnostima u manastiru jer mi je Otac Paolo pročitao misli i rekao da je vrlo dobra stvar za muslimane što su on i njegovo jato tu. Kaže da je pravi dijalog onaj koji ljude postavlja u poziciju da se više ne osećaju stranci jedni spram drugih. Kaže da je islam toliko duboko u njemu da su ga mnogi hrišćani prozvali da se konvertirao u drugu veru. Odgovara im kako konvertovanje postaje irelevantno sve dok ljudi veruju u Boga koji zrači razumevanjem i ljubavlju. Smatra da su reakcije između različitih veroispovesti nužne kako bi vernici uspostavili dijalog. Nasilne reakcije dolaze iz razloga zbunjenosti i manipulacija, no na kraju dolazi do pobede razumevanja. Rano hrišćanstvo i sufizam imaju skoro iste pozicije. Pustinjski oci i derviši su prenosili znanje jedni drugima. Pokušavali su baš kao i Simeon da podignu teret materijalnog sveta da bi ga svi uočili. Mi sada ne letimo samo, mi sada sedimo na vrhu stene. Teško je živeti bez tela, a još teže voleti. Uvek je lakše pridružiti se dobrim idejama. Retki su oni koji imaju snage da se bore protiv loših ideja. Zato nas i zovu „svetim budalama“ jer se otvoreno borimo protiv loših ideja. Suština se svodi na to da ako imaš materijalne i intelektualne kapacitete oni su bezvredni ako nisi potražio nešto dublje od toga. Da bi bio upotpunjen moraš da se krećeš ka esenciji Najvišeg jer je samo centar njegovih želja i centar tvojih želja, Njegove odluke su i tvoje odluke, kad to shvatiš bićeš upotpunjen. Paolo je završio razgovor tako što mi je preporučio da umesto dubokih i dugih molitvi u grupi odem u pustinju i nađem neku stenu na koju ću se popeti i sesti na njen vrh. Ta stena će mi sve reći. Otac Paolo me je naučio da letim. Leteo sam iznad Sirije sve do Balbeka u Libanu i Petre u Jordanu. Leteo sam gledajući na pustinju koja je palila poslednja uporišta sumnje u mojoj svesti. Leteo sam iznad Damaska obavijenog magičnom energijom starine koja podučava ali i upozorava. Odleteo sam i do Alepa i sa neba gledao Muhameda i Džamala kako izvode svoga staroga oca na namaz. Leteo sam iznad Sirije koju sam zavoleo svim svojim bićem. Da li sam konačno sagoreo sasvim? Letim i slušam poj ptica koje proleću, Atarova pesma posvećena Al-Haladžu miluje mi uši:

„Gde sada uzvik – Ja sam istina – nesta?

Sve što si govorio, video i spoznao,

Beše samo uvod za to, što sada si doznao!

Samo suština ostaje, s njom hrabro se suoči,

Iz pepela ustani, i u večnost uroni.

Sve senke na kraju moraju nestati,

Sred večnog beskraja sunčeve svetlosti.

Sto hiljada vekova prođe kao u snu,

Oni koji sebe izgube, u večnost utonu.

Ptice koje su se nestanku predale, mahom

Život, u tom iščeznuću, pronađu Večni.

Nema čoveka koji može naći reči

Da razjasni tajnu života i smrti.

Daleko su oni koji imaju dopust da govore,

Jer reči istinu ionako ne mogu da dokuče.

Mogu tek da nam možda približe znakom

Nebeske visine do kojih ljudsko znanje ne stiže.

Oni koji to zasluže jednog dana će da shvate

Sav smisao nestanka i smisao večnosti.

Ali oni čija srca za ovim svetom žude,

Ništa neće spoznati osim zablude.

O, probudite se, jer ništa nemate svoje,

Sve, očima vidljivo, verujte, prolazno je.

Ima li koristi od ovosvetskih stvari, za veka,

Kad će svet nestati, kad mora da se raspe?

Znaj, da je Višnji sačinio seme u čoveka,

I ljubavlju i brižnošću učinio da raste,

Dok ne dosegne mudrost da pojmi, u celom,

Misterije, večnosti skrite tajne, pod velom.

Ali sa znanjem put ne prestaje,

S pravim znanjem put tek počinje.

Smrt nas brzo sa prahom sastavlja,

Jer ne mre se jednom nego mnogo puta.

Ali u tom umiranju velike tajne se kriju,

Što samo smrću večnost razotkriju.

O, da li ste svesni koliko vam je dano,

Razmislite dobro ne živite uprazno.

Dok Mu ne postanete prašina pod nogom

Nećete ni videti Uzvišenog Tvorca svoga.

Čemu to samoljublje, taština, ponos plah,

dok ih ne spalite, nade nema, uistinu.

Bog će vas zacelo uniziti i baciti u prah,

Pre nego li vas uzdigne na Svoju razinu.

Budite prašina, i niko i ništa.

Života nema pravog dok nefsa ima.

Kad njega nestane, dah mu prestane,

Na kraju će samo večnost da ostane.“