Da li su to Džozef Konrad i Le Mont Young u zagrljaju?

Uputio sam se ka jugu Laosa, tamo gde se moćni Mekong račva na stotine rukavaca, tamo ka granici sa Kambodžom gde se sam se nadao da ću dobiti odgovore na neka od mnogih pitanja. Do Paksea sam unajmio džip sa vozačem koji me je duž reke vozio do malog ribarskog mesta nekoliko kilometara od kambodžanske granice. Kada sam stigao u gradić Pakse sačekao me je nasmejani čamdžija koji mi je pokazao na svoj dugački čamac privezan za drvo.

Uskočio sam u čamac i simpatičnom ribaru dobacio da me odveze do jednog od ostrvaca u bogatoj delti Mekonga.

Dok smo se vozili između ostrvaca obraslih u razno tropsko bilje zadovoljno sam se smeškao prizivajući  sećanje na svoju oduševljenost  filmom ,,Apokalipsa sada’’, koji sam kao mladić gledao u bioskopu. Taj film mi je bio neobično drag jer je bar malo ublažio moju mladalačku zbunjenost koji su mediji izazvali povodom rata u Vijetnamu. Do tog filma, javnost u Americi nije imala previše hrabrosti da se suoči sa apsurdnošću vijetnamskog rata. Ne računajući pisce bitnike i poneku rokenrol zvezdu svi ostali su se pretvarali da rat ne postoji, ili su mislili  da bar postoji nešto što bi bila apstraktna američka želja o zaštiti demokratije.

Setio sam se činjenice da je Frensis Kopola, režiser i producent filma, potrošio enormno velike količine novca kako bi se film završio. Kopola koji je s neuobičajenom energijom i entuzijazmom prišao ekranizovanju i adaptiranju romana ,,Srce tame’’ Džozefa Konrada, dugo se finansijski oporavljao pošto je film osvajao publiku u bioskopima i dovodio kritičare do ushićenja. Pomislih kako je sličnost Marlon Branda, glavnog glumca u filmu, i Džozefa Konrada, pisca poljskog porekla s početka prošloga veka, možda još neotkrivena kod filmskih kritičara. Konrad je opsednut svojim avanturističkim duhom obišao Južna mora ploveći na trgovačkim brodovima i oštra oka beležio o raznim ljudskim sudbinama. Voleo sam romane Džozefa Konrada i divio se ogromnoj hrabrosti pisca koji se nije libio da postavi sebe samog u srce avanture, niti se libio da potom malograđanima u velikim zapadnim metropolama predoči svojim perom zablude i nesreće prouzrokovane od strane žrtava te iste zablude.

Konrad je ponekad cinično opisivao svoje sugrađane na Zapadu kao one koji prihvataju ustaljene norme i kodove ponašanja kao jedinu zaštitu pred krvavom propašću, te da u životu kao neminovnom prostoru podmuklih iskušenja, izdaje i poraza, samo potpuno nemaštoviti putem tupog izvršavanja dužnosti mogu se nadati da će opstati. Pitao sam se, oznojen na pramcu čamca, da li su poruke iz Konradovih romana tako primitivne i pesimističke kao što na prvi pogled one izgledaju? Ili su one u kontekstu Konradovog života, misaonog temperamenta i osećajnosti, možda znak vedrine, ili herojski trijumf nad osećanjima unutrašnjeg sveta i besmislenosti sveta.

Učinilo mi se da kroz granje tropskog drveća dopire glas Džimija Morisona ,,ovo je kraj, moj divni prijatelju.’’ Sintisajzer i rifovi gitara grupe ,,The Doors’’ koji elegično zavijaju dok pevač Džimi poručuje svojim roditeljima ,,Fuck You’’ verovatno pod uticajem Džozefa Konrada i njegovog opisa ljudske marve koja izvršava naređenja i ne pitajući se za posledice. Ili je to Eho koji para nebo nad džunglom, glas majora Kurtca kome podređeni kida glavu udarcima mačete. ,,Užas! Užas!’’ vrišti anti-heroj dok mu se znojavo i mišićavo telo valja u kalu ljudske zlobe i dok se sliva krv koja podseća na hiljade godina bespotrebnog žrtvovanja. Kroz glavu mi tutnje reči Konrada koje mi u isto vreme i lede srce: ,,Šta da činim suočen s tim apsolutnim stradanjem, čije sagledanje ne mogu da izbegnem ako sebi pošteno sve predstavim. Jao onom čoveku čije srce nije naučilo dok je mlado da se nada, da voli i da ima poverenje u život.’’ Po prvi put na ovom putovanju osetio sam određenu dozu samosažaljenja. Pravdao sam se sebi da je to posledica filozofije Džozefa Konrada, čoveka koji je smatrao da je život šaljiva stvar, tajanstveni raspored razbacane logike bez svrhe.

Uzdahnuo sam teški vazduh džungle i ponadao se da će u svom životu bar doći do saznanja o samome sebi i da ono neće stići prekasno. Nisam posedovao hrabrost Džozefa Konrada, ili hrabrost junaka iz njegovih knjiga koji su se konstantno rvali sa smrću. Moj otac je često govorio kako je rvanje sa smrću najuzbudljivije takmičenje koje možeš sebi da dopustiš. Ono se odigrava u bestelesnom sivilu, nema tla pod nogama, nema ničega naokolo, nema gledalaca, nema povika, nema slave, nema velikog straha od poraza, nema želje za pobedom, sve to u bolesnoj atmosferi mlakog skepticizma, bez vere u vlastito pravo i još manje u pravo protivnika. Sada dok je vetar šibao moje lice i čamac usecao reku Mekong boje svetle čokolade, u svojim nozdrvama osećao sam miris džungle  i udisao vazduh koji jepodsećao na trulež. Kopolin film je razbudio moje čakre koje su sada, više decenija kasnije, treperile dok sam stajao na pramcu čamca. Umesto strela i kopalja koje su urođenici bacali na Kopoline tragične junake, sada su nasmejana deca u rukama svojih majki mahala u mom pravcu. Zurio sam u njih. Primetio sam da  nebo iznad džungle poprima crvenkastu boju i ono je kod mene pojačavalo utisak sinemaskopa koji je bio duboko urezan u svesti. Pomislih  po prvi put u životu da su momci koji su ovde skončavali svoje živote daleko od svojih farmi ili gradova Amerike, ovde u džunglama Laosa, bili pravi heroji. Smatrao sam da moraš biti heroj ako si umro na ovako divnom mestu. Koliko li je samo nedužnih farmera spaljeno u delti ove gorde reke? Koliko li je samo studenata iz velikih američkih gradova ovde skapalo u opštoj destrukciji? Neko je lepo rekao da su i na Istoku i na Zapadu od nada nekadašnjih revolucionara reformista, onih koji su hteli da promene svet i onih koji su hteli da oslobode seljake i radnike, ostali samo fosili. Naravno, vampiri koji su držali poluge vlasti ostali su da fosilima prave društvo u memljivim i beživotnim igrama moći.

Ovde u džunglama Laosa život je bujao i seni žrtava su se radovale tom životu. Dobro je ako umreš na ovako divnom mestu, razmišljao sam grozničavo. Dok me je čamac vozio nazad ka ribarskom mestu na obali Mekonga, sedeo sam na pramcu i ćuteći posmatrao majmune koji su se igrali u krošnjama drveća tik uz reku. U glavi mi se širio zvuk koji je u početku bio skoro nečujan, ali kako je čamac prodirao kroz džunglu, zvuk je bivao sve jači. Znao sam da je to samo ,,moj’’zvuk koji me prati još od kada sam bio fetus u majčinoj utrobi. Okrenuo sam se ka vozaču čamca i shvatio  da ovaj poput nemog kipa sedi na svom mestu i sa dva tanka proreza koji predstavljaju njegove oči pilji prema obali u svet koji je meni postajao sve draži. Zvuk je bio od onih što čine sublimaciju svih koje sam u svom životu svesno ili nesvesno čuo. Jednom sam krajem devedesetih prisustvovao performansu u Njujorku u kome je poznati umetnik kao zvučnu podlogu za svoje vizualne forme koristio muziku La Mont Janga. Ovaj hipik-kompozitor iz šezdesetih godina prošlog veka je ostavio  duboki trag u svesti alternativnih umetnika  svojim minimalnim muzičkim komadima. Ta zvučna fascinacija koja je sada kidala moje uši dok me je skoro ljubičasta boja laoske džungle opijala, ličila je upravo na muziku La Mont Janga. Repetativni zvuk za koji niste sigurni da li je hor od milion termita koji nadiru kroz džunglu, ili je ječanje pola tuceta električnih gitara naslonjenih žicama na svoja izrabljena pojačala, ili je, pak, pisak truba napravljenih od ljudskih kostiju praćenih tajanstvenim pojanjem lama. Bila je to skoro neizdrživa monotonija koja te polako ali sigurno uvlači u stanje transa. Vi ste u tonu i ton je u vama, sve postaje fizičko iskustvo. Počinjete da slušate sami sebe, ceo nervni sistem počinje da treperi i osećate ceo taj predivni kristalni svet koji se odvija u prizvucima. Ponovo sam se okrenuo ka čamdžiji koji nije promenio položaj tela ni za santimetar i izgledao je kao neko ko potpuno uživa u sopstvenoj muzici. Pomislio sam na  La Mont Janga koji je šezdesetih proklamovao da je bog stvorio telo kako bi duša mogla da siđe na zemlju i proučava muziku da bi bolje razumela univerzalnu strukturu.  Vetar je brijao moje lice i razmišljao sam o tome kako bi veoma zanimljivo bilo da su se pisac Džozef Konrad i hipi-muzičar La Mont Jang mogli sresti u džunglama Laosa.

Bio sam apsolutno siguran da bi im paganski bogovi koji se kriju u džungli bili naklonjeni. Džungla je svakako volela ličnosti naklonjene avanturizmu. Pitanja ,,dobra i zla’’ se nisu ticala ovoga poretka koji se razvijao u svome ritmu od pamtiveka. Pretpostavljao sam da je  hladna pripovedačka moć Džozefa Konrada odbijala naklonost svih tirana. Ili su tirani prepoznali sebe u šaradi likova koje je Konrad kreirao svojom imaginacijom. Kod Konrada i među njegovim , nazovimo ih anti-junacima ,nije bilo mnogo vremena za sažaljenje prema bližnjima. Svako ko bi zastao i uperio pogled u svoje srce našavši u njemu bar trunku oklevanja u igri gde su pobeđivali samo najjači, morao je da očekuje od Majke šamar koji je mogao da bude od onih sa kobnim završetkom. Džungla i tropi nisu praštali. Paganski bogovi su se naslađivali sa suludom pohlepom kolonizatora puštajući ih da pobeđuju male bitke kojima su pothranjivali njihov skoro detinji ego. Ratovi su uvek bili izgubljeni. Džozef Konrad je bio pisac sa neobičnim integritetom, od onih koji su svoje iskustvo i inteligenciju pretočili u spise dostojne proučavanja budućih generacija, onih koje će sa dostojanstvom i poštovanjem kročiti na tlo drugih svetova, ili bar sa pažnjom pogledati u dubinu svojih srca. Mogao sam da u tom za mene večitom trenutku pomislim ono o čemu je i Džozef Konrad napisao toliko lepih reči – kako je divno osećati se džentlmenom u ovoj divljini. Bio je to redak moment u životu putnika kada je njegovo telo doživljavalo fascinaciju koju svest nije mogla da objasni. Decenijama moderni teoretičari koji su imali hrabrosti da probaju psihodelične droge pokušavaju da opišu psihodelično iskustvo u svojim raspravama. Na sreću ljudskog roda, svako psihodelično iskustvo je posebno za onoga ko ga doživljava i mnogi nemaju želju da o tome govore, a kamoli da debatuju ili pišu. Svi se slažu u jednom – da žele da im se to ponovi. Nikada nisam probao LSD-25 koji su američki vojnici rado konzumirali u Indokini, a posle i omladina u velikim gradovima zapadne hemisfere. Pretpostavio sam da je senzacija koja me je obuzela na pramcu čamca, koji je klizio rekom Mekong, ima sličnosti sa onim što su hipici nazivali tripovanje. Kroz vazduh je dopreo izmutirani glas, čudnovata radiofonija, američkog vojnika koji preko radija traži pomoć avijacije. Glas je decenijama čučao deponovan u gustoj izmaglici ljubičaste boje koja se nadvijala nad rekom u džungli.Sstojeći na pramcu poslužio sam kao prijemnik, kao radio, utopijska transpozicija koja bi volela da zaboravi. Moji nervi su bili žice koje konektuju radio sa borbom koja se dogodila u prošlosti. Čuo sam zveckanje sablji iz nekropolisa. Prolamali su se horovi smrtonosnih vapaja žrtava, glasovi koji su se odvojili od izmrcvarenih tela farmera i ostali da vise o vlažne listove džinovske paprati koja se nadvijala nad Mekongom. Sunce je pred zalazak nad džunglom doprinelo da  moje oči upiju fantastične transformacije. Znao sam da u deliću svakoga živoga stvora u džungli, svakoj tankoj žilici na svakome  listu biljke, u svakom svetlosnom odbljesku kapi kiše, leži misterija zvana život, misterija koja se proteže kroz ceo univerzum. Zar nije neko rekao kako je ,,svaka duša melodija, koja se večito obnavlja.’’ Glasu mrtvog američkog vojnika se pridružio glas vijetnamskog farmera koji je dozivao svoju suprugu. Začuđen pomislih kako mrtvi ponekad vole da se obrate živima upotrebljavajući francuski jezik. Ovi glasovi su na bizaran način pomutili moj osecaj sadašnjosti i prošlosti, jer mrtvi kada nam se obraćaju govore u prošlom vremenu o stanjima akumuliranim u drugom svetu koja se tiču naše sadašnjosti. Njihove poruke su lišene originalnog konteksta. Značenje obraćanja postaje nerazumljivo za žive i taj gubitak čini tragediju još većom za one koji nam se obraćaju. Živi izlaze iz vorteksa u kome nam životne sile stavljaju do znanja koliko je svet lep pa se kod živih otvori na telu okreću ,,uobičajenoj’’ frekvenciji na koju su naviknuti. Svet oko nas poprima svoj svakidašnji izgled čiju iluziju deli toliko živih bića. Kada sam zakoračio nazad na obalu, pošto je čamac kliznuo u improvizovanu marinu, čvrsto sam se prihvatio naracije ,,običnog života’’ koja je jedina mogla da umanji bol u mojim grudima.