Drugi deo

 

Danima nakon toga bas je bio pojačan u prostoriji gde sam provodiovećinu svoga vremena. Tamo sam prodavao ploče i diskove rege muzike, uglavnom njujorškim studentima i japijima koji su jedina iskustva sa Kariba crpeli iz njihovih letovanja provedenih u skupim odmaralištima.

Vlažan vazduh, visoke temperature, urbani Rastafarijanci koji ponekad, isfrustrirani, pričaju o svojim avanturama u Vavilonu, miris hidroponične gandže, nostalgija. Rege muzika koja nikada nije popustila svoje stege još od tinejdžerskih dana provedenih na Dušanovcu. More zvuka u kome se kupam dok me miluju sunčevi zraci koji se transformišu u zlatne kike. Thc koji se akumulirao sa satima, danima, godinama poniranja u istoriju jednog pokreta koji je prevazilazio sve uobičajene transformacije u ljudskoj svesti. Kada sam se prvi put obreo na Jamajci, nisam otišao u potragu za Šadlijem.

Jednostavno se nije javljao u snovima i kao da je želeo da taj prvi put ugledam Jamajku na svoj način, svojim očima došljaka koji nije siguran šta će zateći. Neki vickast tip me je vozio od aerodroma do hotela pa je moju ćutljivost razbio tako što je izdeklamovao nekoliko mudrih misli. Jedna od njih je zvučala ovako: “Rege muzika je došla kao posledica ropstva kroz koje je ova populacija ovde prošla. Svi misle da je u pitanju nekakav stil ili tako nešto. Ne, čoveče, to je više od stila. Ako se uputiš u ove plantaže banana, koje sada prolazimo, srešćeš radnike koji pevaju.

Ako odeš tamo u ona polja krompira, srešćeš ljude koji rade i pevaju. Idi na pijacu ili kod automehaničara, čućeš ih da pevaju. Da bi se oslobodili frustracija ili zlih duhova, ljudi ovde pevaju. To je isto tako i forma zabave, ne bitno da li se radi o službi u crkvi ili kada se raspevaš ispred svoje porodice u kući. Ako sečeš travu – pevaš. Ako kopaš rupu – pevaš. Muzika ovde vibrira svuda oko nas. To je način života na Jamajci, nije samo neki stil, to je kultura. To izlazi iz nas.”

Prvo veče na Jamajci proveo sam zureći u talase koji su se elegantno prelivali na peščanoj plaži skupog hotela u koji me je poslao moj imućni njujorški poslovni partner. Nedaleko od toga mesta je bilo naselje u kome se rodio Bob Marli. Možda je tada proradila Šadlijeva magija jer sam, obuzet zalazećim suncem i zlatnim sijanjem peska u koliziji sa vodom karipskog mora, video već dugo mrtvog Boba kako govori tiho u u ho brata Raste: “Vavilon je kreiran od ljudi, zlo, sastavljen da tlači i vlada silom. Tera nas da ubijamo jedni druge… Znaš li odakle ova sila dolazi? Iz Rima. Iz Vatikana. Tamo je kolevka onoga što zovu “bela sila”. Papa je bela sila, on je đavolji predstavnik na zemlji. Nema on nikakve veze sa Bogom. On predstavlja smrt, a Bog život i radosti života. Bog nas je kreirao da budemo slobodni. Oslobodi se već jednom, jer ako to ne učiniš onda si bezvredan”.

Bob je iščezao u zlatkasto-crvenom odsjaju baš kada je sunce zašlo iza horizonta. Nastala je tišina. Ona tišina o kojoj je Ras govorio. Ipak, čula su se dva zvuka. Jedan visoki i drugi niski. Visoki zvuk je dolazio iz mog nervnog sistema dok je niski bila moja krv koja je pulsirala kroz vene. Osetio sam, bolje rečeno čuo sam, životnu silu. Dugo vremena mi je trebalo da se priberem uobičajenim čulima i odgegam se nazad u hotel. Tamo, kelner koji mi je prineo sočnu karipsku hranu, kaže da je Bob Marli oprostio pokušaj ubistva iz 1976-e njegovom izvršiocu kada se ovaj popeo na binu prilikom koncerta u Londonu 1978-e i tražio od internacionalne zvezde oproštaj. Gledam kelnera koji je to izrekao i sada me zagonetno posmatra. Ćutim jer me je Šadli tako podučio.

Sećanja na Marlijevu pesmu “War” i leto kada ju je jedan od mnogih bendova koji su preradili ovu pesmu otpevao, uz gaženje zastave na bini, zastave najmoćnije sile na svetu, propraćene povicima odobravanja mnogobrojne mladeži, mladeži prethodno izbombardovane od te sile i mene kao promotera događaja koji nemo stoji u prikrajku i meri moć muzike nad masom. “Rat” na istoku i zapadu, rat dole na jugu i gore na severu. Mnogi na Jamajci mi govore da rat nikada nije ni prestao ovde na rajskom ostrvu. Ja im kažem da nikada nije prestao ni na drugim delovima planete. Kažem im da oni koji se osećaju pobednicima objave da je rat prestao i onda dozvoljavaju armijama demagoga da o tome pišu i podučavaju nas o ,”dobrim” i “lošim” momcima.

Marli je obradio govor Hajla Selasija iz 1968-e kojim se ovaj obratio svetskim silama i najmoćnijim ljudima na planeti, advokatišući u korist potlačenih i siromašnih:

Dok se filozofija onih koji jednu rasu smatraju superiornom i drugu inferiornim, dok se ta filozofija finalno ne iskredituje i napusti,

Dok se ne ukinu građani prve klase i građani druge klase,

Dok boja kože i boja očiju ne postanu razlog za rasnu diskriminaciju,

Dok se osnovna ljudska prava ne garantuju svim ljudskim bićima,

Sve do tog dana, snovi o miru koji traje, moralu baziranom na internacionalizmu i svetskom ujedinjenju ostaće samo iluzija i nikad realnost.

Sve do tog dana, afrički kontinent se neće smiriti.

Mi, Afrikanci, borićemo se sve dok je neophodno. I znamo da ćemo pobediti u toj borbi Dobra nad Zlom. Rastama je jevrejska Biblija bila i ostala izvor inspiracija kao što je Novi Zavet to hrišćanima. Ali Raste su napravile kompromis između ta dva dokumenta tako što su proglasile Hajla Selasija inkarnacijom Isusa Hrista. Etiopska Ortodoksna Crkva nikada nije uzela u obzir ovu rastafarijansku ideju, ali su Selasija označili kao zemaljskog branioca i  glavu koptske crkve. Rastafarijanci na Jamajci tvrde da su oni jedinstveni karipsko-kreolski fenomen koji je različit i od koptske crkve, ali i od ostalih uticaja koji su prošli kroz Jamajku.

Forme hrišćanstva, politički nacionalizam, sindikalizam, socijalizam ili tržišni liberalizam su podjednako strani Rastafarijancima jer oni ih vide kao sisteme uvezne i nametnute lokalnoj populaciji. Svoj kulturni fenomen sagledavaju u kontekstu svih indeksa kulture znanih ljudskoj vrsti kao što su jezik, religija, umetničke manifestacije, politička organizacija, sistem produkcije i distribucije sa razmenom.

Njihovom kulturom provejava glasan eho otpora prema svakoj vrsti opresije i to se naročito ističe u sadašnjem trenutku homogenizacije koji mnogi još nazivaju ekonomskom globalizacijom. Raste ovo vide kao opasnost i svojski se trude da “pročitaju ove igre”. Danima sam se nadmudrivao sa kelnerima, kuvarima i čistačima u kompleksu luksuznog hotela u kome su drugi bledoliki gosti uživali u seksualnim igrama.

Mojim diskusijama sa hotelski personalom pridruživali su se prodavci ručno izgrađenog nakita koji, onako sa gustim dredovima i Rasta kapama, dodavanjem svojih komentara u opštoj zbrci, napraviše to da se i glavni menadžer hotela zainteresovao za debatu. Niko me od njih nije upitao zašto traćim vreme na razgovore o istoriji umesto da zaganjam neku domaćicu iz Pensilvanije. Nazad u Njujork i vrelinu megalopolisa u kojoj ritam pulsira konstantno. U radnju sa pločama počinje da dolazi vremešni producent, Jamajčanin, koji kaže da je radio sa Bobom nekoliko albuma. Kupuje džez ploče koje dodaje svojoj velikoj kolekciji i uživa u njoj i penziji pošto se skrasio u nekoj kući na Long Ajlandu. Sa pažnjom sluša moje utiske sa ostrva na kome se rodio i proveo mladalačke dane. Kaže da je sredinom pedesetih skoro svaki mladić u Kingstonu postao pevač. Postojalo je nekoliko mesta gde se vršila audicija i ceo trik je bio da na licu mesta tzv. nokautiraš brojnu publiku koja se tamo skupljala i tako impresioniraš producente.

Neki od ovih talenata su još išli u osnovnu školu pa su producenti na bini čuvali drveni sanduk od piva kako bi mladunci mogli da se popnu na njega i dohvate mikrofon. Hiljade su mladih prolazili kroz ovakva mesta maštajući da se izvuku iz klopke siromaštva. San je uglavnom ostajao san jer u to vreme novac još uvek nije bio najvažniji faktor u jamajčanskoj muzičkoj industriji. Najzapaženiji talenti su dobijali mesta zabavljača u lokalnim klubovima za višu klasu i morali su da budu zadovoljni pažnjom starleta i ponekim pićem na račun kuće. Moj jamajčanski prijatelj sa smeškom je evocirao uspomene iz perioda adolescencije pa mi je sa ponosom rekao jednu neverovatnu stvar.

Naime, na Jamajci je postojala proizvodnja ploča na 45 obrtaja tzv. singlica još od četrdesetih godina prošlog veka. Kaže da je na starim železničkim stanicama niklo desetine improvizovanih kućica u kojima su poslovni ljudi direktno iz kanti nasipali vinil na ručnu mašinu i printali singlove. Kada je krajem pedesetih muzička industrija eksplodirala, stvari su počele da se odigravaju munjevito. Artista bi došao u improvizovani studio gde ga je već čakao bend i inženjer koji je direktno sekao muziku na master disk. Proces je imao popularni naziv “bacanje biskvita”. Mnogo puta artisti su odlazili samo sa golim diskom u ruci bez ikakvog omota ili nalepnice na njemu. U jednom trenutku Jamajka je postal zemlja sa najviše nasečenih diskova po glavi stanovnika. Drugim rečima – Jamajka je postala najmuzikalnija nacija na svetu. Stari  muzički inžinjer mi je ispričao ovu priču sa suzama u očima i mogao sam da osetim neviđeni ponos u njegovim grudima. Imao je i zašta. Telefoni su zvonili u mojoj radnji u Njujorku jer su moji novopečeni prijatelji sa Jamajke hteli da znaju kada ću se tamo vratiti. Navodno je koleginica moga prijatelja Dvejna naprasno shvatila da joj se dopadam i htela je da me bolje upozna.

Rasta Kordel je obećavao istinski najabingi ritual u džunglama Plavih Planina. Javio se i Šadli u snovima. Stajali smo usred mase Jamajčana koja je ludovala ispred saund sistema sa koga je dopirao kvalitetan ska zvuk. Šadli mi pokazuje tipa koji stoji iza didžeja i kaže za njega da je to legendarni Kokson Dod, čovek koji je pogurao muzičku industriju u pravom pravcu. Na samom početku je bilo veliko trojstvo – Kokson Dod, Đuk Rid i Princ Baster. Utrkivali su se sa uvozom ploča iz Amerike i lansirali ih preko masovnih zabava gde su didžejevi vrteli ploče iza gigantskih sound sistema. U nekom momentu je otpao Princ Baster i posvetio se klasičnoj studijskoj  produkciji. Đuk i Kokson su postal epicenter oko koga se zavrtela jamajčanska popularna muzika.

Kokson Dod je bio džez ljubitelj i njegova ljubav prema Čarliju Parkeru, Kolemanu Hokinsu i Diziju Đilespiju je uspešno prenešena na pionire jamajčanske muzičke produkcije. Đuk je bio zaljubljenik u američki ritam i bluz pa se orjentacija njegovog saund sistema kretala u tom pravcu. Razvijajući popularni osećaj stila i u isto vreme ekonomsku nezavisnost, saund sistemi i njihovi vlasnici su postal pravi geto heroji oko kojih se okupljao ceo glamur. U Americi veliki svodnici i dop baroni su postajali nezvanični gradonačelnici crnih susedstva, dok su na Jamajci vlasnici sistema bili kumovi u getou od kojih si mogao da tražiš finansijsku pomoć, pravnu ili prirodnu zaštitu ili bilo kakvu vrstu menadžmenta. Zato nije bilo teško shvatiti zašto su ovi ,,kumovi,, nekad pribegavali nasilju da zadrže svoje pozicije. Racionalno ponašanje bosova i njihovih sledbenika je često bilo napuštano zarad rumora u getou. Nekada se granica uloga merila na način da li je jedan ili drugi sIstem prvi pustio neku pesmu koja je bila hit u Americi. Ras mi pokazuje na policiju koja stiže džipovima i koja je teško naoružana poluautomatskim puškama. Na moje pitanje da li se sprema rat, Ras odgovara da i sam znam da rat nikada nije ni prestao. Kimnuo sam glavom kao đačić uhvaćen na spavanju i pre nego što smo šmugnuli u mrak getoa odđuskao sam još pesmu ili dve.

Kupio sam kartu za Očo Rios na Jamajci, seo na avion i uronio u rajsko ostrvo. Drugari su me lepo sačekali i smestio sam se u malom hotelu skriven ispod jednog povećeg brda. Došljaci na Jamajci prvo što primate je neverovatno veličanstvena vegetacija koja buja sve dokle dopire pogled. Ponekad čovek prolazi pored džinovskih cvetova za koje imaš utisak kao da žele da progovore sa tobom. Jedan bušman mi je upravo to i objasnio kako on razgovara sa različitim biljkama u šumi.

Prvo je ujutru, dok se sunce rađa, zajedno sa pticama zviždukao fikusima, pa je posle toga prolazio kroz ogromne paprati pored potoka, da bi se istuširao ispod blagih vodopada i pomazio vodene cvetove koji su neodoljivo podsećali na lotuse. Ubirao je biljčice čijih se imena više ne sećam i objašnjavao mi kako jednu koristi sa toplom vodom da bi regulisao svoju probavu, drugu kao afrodizijak, treću protiv znojenja i tako redom. Ja sam stajao zbunjen i gledao ga kako mačetom odseca vrhove kokosovih oraha koje smo potom ispijali. Sata Masagana govorio je bušman što je trebalo da znači da smo uspešno umreženi sa majkom prirodom i kako nas ona poziva u avanturu otkrivanja njenih draži. Raste i bušmani su me ponekad vodili duboko u šumu iza kojih su bile plantaže banana. Popeli bi se na obližnje brdo da posmatramo zalazak sunca i odlazak brojnih berača posle obavljenog posla. Kordel mi je jednom prilikom rekao, dok smo sedeli uz zapaljenu vatru, da su konačno pronašli Rasa Šadlija. Ras se pojavio jednog jutra veoma raspoložen i pričljiv kao nikada pre i sve vreme dok mi se obraćao gledao je na Dženet zadovoljno se smejući. Znao je Ras da su njene nade da će se dokopati Njujorka i bekstva iz siromaštva uzaludne, jer je mogao da čita u mojim očima to da sam na Jamajku došao samo iz jednog razloga – da zalečim dušu svoju. Pet godina se nismo videli na javi i Ras je znatiželjno posmatrao pukotine na mome srcu. Čak mu je to sve bilo nekako zabavno, kao kad neko pusti malo dete da hoda i ono se saplete. Mogao je Šadli da vidi ono o čemu ja nisam planirao da govorim, o ovozemaljskim nadama koje zatamnjene skreću od svoga cilja i traže kompromise na koje originalno nismo ni pomišljali. Teško je biti čist, reko je Ras Šadli i nožem počeo da čisti mango manirom nekoga za koga se ne bi moglo reći da je mario što me nije video pet godina, nekoga ko ti stavlja do znanja da nije sve u merenju vremena i ispunjavanju istog. Za Šadlija je vreme postajalo kao nekakva potpuno različita kategorija. Možda zato što je bio svestan ranijih života?

Možda zato što su mu sve senzacije bile stopljene u onu originalnu, prvu, kada je postojao život bez senzacija. Ništa nije moglo da poremeti ovoga Rastafarijanca. Da sam mu rekao kako sam mu iz Amerike doneo million dolara verovatno bi se rasplakao, ili da sam mu rekao da sam prljavi plaćenik koji je došao da ga ubije, sigurno bi se nasmejao. Šadli se smestio kod, drugog Rastafarijanca, moga prijatelja Kordela. Videlo se da Kordel poštuje starijeg brata i našao mu se na usluzi. Jedno veče smo seli kraj rasplamsale vatre i čekali da Ras progovori. Svako od nas, ko se tu zatekao, imao je neku ranu na duši i vapio da je zaleči. Ras nas je gledao uzdignutih obrva i kao da je birao reči koje će nas sve dotaći. Rekao je: ,,Sve što činite – činite sebi, dobro i zlo. Najviša Milost će vam se opet smilovati, ako vi ponovo započnete, započećemo i Mi.,, Ras je dugo te noći govorio o pojedincima i zajednicama u kojima usavršavanje i propadanje zavisi od unutrašnjih kretanja i potom dela. Ako se neko nalazi na putu istine i ostali ga prate onda će se zajednica uzdizati i usavršavati. Ali, ako izađe iz okvira istine, sigurno će dospeti u nazadovanje i propadanje.

Govorio je koliki je intezitet ljudske svesti kada kaže “ja’ i da je toliko veliki da ga ni na trenutak zaboravljamo dok nam svest radi. To “ja” nije skriveno ni u jednom delu tela već je sveprisutno. Ako svaki čovek obrati pažnju na svest i znanje o sebi, tj. o svome “ja” i priseti se svesti o samom sebi pre mnogo godina, uvideće da se ,,ja,, danas ni malo ne razlikuje od “ja” iz prošlosti. Ali, čovek uviđa da mu se telo promenilo posle niza godina jer je ono starije.

Desi se da čovek izgubi i pola tela u nesreći, no njegovo “ja” i dalje postoji. Ras je smatrao da duša čovekova nije njegovo telo. Duša nepotpada pod zakone materije. Telom i svim njegovim organima vladaju zakoni materije. Svako od nas uviđa i potpuno nam je jasno da smo jedna jedinstvena celina, nismo drugi i nemamo dva dela već smo jedna jedina zbilja. Ni jedno kretanje koje je suprotno zahtevima prirode ne može biti pobuđeno nekim posebnim oblikom tela ili samim telom. Zato njegov pokretač treba biti izvan tela, a to nije ništa drugo nego duša. Duša jeste nastala od nižih oblika materije, ali usavršena ona nastavlja put. Ona doseže do razina najviše svesti i inteligencije i postaje totalno nezavisna od materije. Ona, štaviše, stiče moć da sama stvara materijalne stvari i dostiže svaki oblik vladanja materijom.

Kroz glavu su mi prostrujali stihovi i Šadli se samo nasmejao i nastavio da džara kroz vatru:

Gvožđe crveno nije, ako nekad crvenim i bude, odraz je to od vatre pozajmljen.

Svetlim ako postane prozor i tvoj dom, ništa osim Sunca ne smatraj svetlosti izvorom.

Ako vrata i zid kažu: Ta svetao ja sam, ja svetlosti tuđe nemam, to ja sam izvorno.

Sunce će im na to kazati: O neupućeni. Dok ja zađem pričekajte, jasno će vam biti.

Ako kaže zeleno rastinje: Zeleni smo od sebe, veseli smo nasmejani, bajna lepa lica.

Letno doba će im reći: O skupine biljaka, pogledajte u sebe onda kada ja odem.

Dobrotom i lepotom telo se diči, a duša je skrila neizmernost svoju, perje i krila.

Reče mu: O ti, košaro smeća, ko si ti? Dan ili dva ti živiš od svetlosti moje.

Ukras i nauka tvoja na Svetu ovom postojani nisu, de pričekaj malo, dok od tebe odem.

U grobnu će tebe raku spustiti oni što te žale, obedom te napraviti mravima i zmijama.

Od tvog smrada nos svoj začepiće onaj što se za te žrvovao mnogo.

Govor, vid i sluh, zrak duše to su kao što ključala voda pokazuje vatru.

>

>

>

>

> —