Zašto ići dalje? Oni koji poznaju razorene gradove Evrope znaju o čemu govorim. Oni pružaju sliku ogoljenog sveta, isušenog od ponosa, u kojem tokom jednolične apokalipse, senke lutaju u potrazi za izgubljenim prijateljstvom s prirodom i s bićima. Velika je drama zapadnog čoveka to što se između njega i njegovog istorijskog postojanja ne postavljaju ni snage prirode ni prijateljstva. Posečenih korenja, osušenih ruku, već se stapa sa vešalima koja su mu obećana. Ali barem, stigavši do tog vrhunca nerazumnosti, ništa, ništa nas ne sme sprečiti da ukažemo na glupost ovoga veka koji se pretvara da hita prema vladavini razuma, dok traži samo razloge ljubavi koje je izgubio. A naši pisci to dobro znaju i svi se na kraju pozivaju na taj nesretni i ogoljeni surogat ljubavi koji se naziva moral. Današnji ljudi možda mogu svime u sebi da ovladaju, i u tome je njihova veličina. Ali ima barem nešto što većina od njih nikada neće moći da nađe, a to je snaga ljubavi koja im je bila oteta. Eto zašto se oni stide. I u redu je da umetnici dele taj stid, s obzirom da su mu doprineli. Ali neka bar kažu da se stide sami sebe, a ne svog poziva.
Jer sve što sačinjava dostojanstvo poziva umetnika suprotstavlja se ružnom svetu i odbacuje ga. Umetničko delo, samom činjenicom što postoji, negira tekovine ideologije. Jedan je smisao istorije sutrašnjice, borba koja je već započela između osvajača i umetnika. Oba ipak teku istom cilju. Politička akcija i stvaranje dva su lica iste pobune protiv nereda u svetu. U oba slučaja, svetu se želi dati njegovo jedinstvo. Dugo su se mešali svetovi umetnika i političkih novatora. Ambicija Bonaparte ista je kao i Geteova ambicija. Ali Bonaparte nam je ostavio u gimnazijama bubanj, a Gete “Rimske elegije”. Ipak otkako su prodrle ideologije uspešnosti, oslonjene na tehniku, otkako je blagim pokretom revolucionar postao osvajač, dva se toka misli razilaze. Jer osvajač, bilo desnice, ili levice, ne traži jedinstvo koje je pre svega sklad suprotnosti, nego totalitet, a to je rušenje razlika.
Umetnik razlikuje tamo gde osvajač izjednačuje. Umetnik koji živi i stvara na nivou tela i strasti, zna da ništa nije jednostavno i da drugi postoji. Osvajač želi da drugi ne postoji, njegov je svet svet gospodara i robova, upravo ovaj svet koji živimo. Svet umetnika je svet živih prepirki i razumevanja. Ne poznajem nijedno delo koje bi nastalo na samoj mržnji, dok poznajemo carstva mržnje. U vremenu u kojem osvajač, samom logikom svog stava postaje izvršilac i policajac, umetnik je primoran da bude nepokoran. Pred savremenim političkim društvom, jedini suvisli stav umetnika, inače se mora odreći umetnosti, jeste nepopustljivo odbijanje. On ne može biti, pa čak i kad bi to hteo, saučesnik onih koji koriste jezik ili sredstva savremenih ideologija.
Albert Camus
