ZIKR

Zikr je repetitivno prizivanje Boga i to je ritual koji sufiji praktikuju. Oni uglavnom obavljaju ritual zajednički, sa intezivnim i emotivnim izražavanjem, gde učesnici pokreću svoja tela dok glasno izgovaraju božije ime. Nakšibendije su poznate po svojoj suzdržanosti.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Iako se zikr takođe praktikuje, on nije glasni zikr, već skriveni zikr. Ostali redovi praktikuju ples, skakanje i uzvikivanje u grupnim seansama, dok su nakšibendije imali običaj da se osamljuju i praktikuju tihi zikr.

Mnogi zapadnjaci su zbunjeni činjenicom da na istoku vernici praktikuju upadanje u neku vrstu transa, pa im nije najasnija uloga zikra i šta on stvarno znači. Funkcija muzike u zikru, ako je sema u pitanju, što je prizivanje transa kroz slušanje muzike, ili ako je to samo pojanje bez muzike, je da pokrene različita središta u čoveku. U vidu se nema usavršenost forme, nego je jedino važno kruženje energije zvuka, opažanje osnovnog ritma i svest o pojavama treperenja, koje su jedine u stanju da odstrane površnu ljušturu koju zovemo „Ja“.

Stari učitelji su znali da se nervni završeci, koji su važni za psihu, nalaze u grlu. Tako dah, ubrzan i hvatan u muzičkom ritmu, postaje moćan činilac kontrole duha. Ako se za kolektivni zikr kaže da je namerno traganje za transom, usamljenički zikr je ništa manje namerno traganje za ekstazom. Sufiji su često kroz istoriju bile podeljene oko relativne vrednosti ova dva oblika zikra, kolektivnog ili usamljeničkog. Mensur al Haladž govorio je da se za transom nikada ne traga, nego ga treba ostvariti kao dar Božiji.

Bitna tačka kolektivnog zikra je muzička praksa. Neki sufiji ovaj oblik zikra smatraju manje vrednim zato što je ovaj oblik lakši od usamljeničkog zikra koji ne samo da se praktikuje u samoći, već je za njega potrebna potpuna nepomičnost i tišina. Nakšibendijski sufi red se iz Centralne Azije proširio do Osmanlijskog carstva na zapadu, gde je igrao bitnu političku ulogu u ovoj imperiji, i do Kine na istoku, gde se uselio među Ujgure.

Video sam mnoga sveta mesta, citadele, hramove i mazare, ali fizičko prisustvo u mazaru Behaudina Nakšibendija je nešto posebno. Mladi Dilnozin rođak je iznenađen što mi Baba na ulazku u kompleks ukazuje specijalnu čast jer on ne zna da sam ja već nekoliko puta tu boravio, te me je Baba zapamtio. Baba doziva nekog duhovnjaka iz Moskve koji je došao na hodočašće i vatreno me predstavlja kao Slovena koji voli sufije. Hodočasnik me zadivljeno gleda, kaže da sednemo na klupu, pa potom Dilnozinom rođaku i meni stavlja latice ruže u usta. Priča o Bajazidu Bistamiju, iranskom sufiju rođenom 753. godine, koji je njegova zvezda vodilja. Onda nam ga citira, što nije neuobičajeno u mazarima svetaca: „Nećete postati sufi dok ne budete poput zemlje – i pravedni i grešni isto po njoj gaze; dok ne budete kao oblak koji baca senku na sve stvari; dok ne budete poput kiše koja i mile i mrske jednako napaja.“

Što se mene tiče, ja često, ponesen vibracijama mudrih ljudi u mazarima, upadnem u sebi svojstven trans, ali ovoga puta sam se prepustio svom skromnom znanju, pa „trezveno” odgovorih hodočasniku, citirajući Imama Džafer Sadika: „Na dan Sudnji jedna skupina će ustati, doći na vrata Raja i pokucati na njih. Biće upitani ko su, pa će oni odgovoriti da su siromasi. Kad ih glas ponovo upita da li se nadaju da u Raj uđu bez polaganja računa, oni će odgovoriti da im ništa nije ni dato da bi za to račune polagali. Vrata će se otvoriti.“