NA GRANICI SVETOVA

U Samarkandu ima toliko toga iz drevne istorije što svakome pruža mogućnost da istražuje i dobije bar delić odgovora na neka pitanja.

Nalazio sam se na samoj granici Orijenta i Oksidenta, granici koja je imala svoje vidljive i nevidljive oblike. Na Zapadu smo odrasli verujući u etape razvoja ljudske svesti i civilizacija koje je prate.

Pesnik Vilijam Blejk se još pre više vekova u svojoj poeziji jadao da su nam stopala još uvek okovana gvožđem, butine bronzom, grudi srebrom, a glava zlatom.

Shvatio sam da je glavi nekada lakše da poleti, nego nogama da naprave jedan korak. Nekada su koraci toliko teški, da se rađa utisak kao da se tone u živom blatu. Zato derviši sačekaju da se blato osuši, a onda oduvaju prašinu.

Mit o večitom povratku dominira orijentalnim životom. Ciklusi pojavljivanja Sunca i Meseca, ritam organskog rođenja, smrti i novoga rođenja predstavljaju čudo kontinuiranog preporoda, koji je fundamentalan za prirodu univerzuma. Drugim rečima, nikada nije bilo onoga vremena koga već nije bilo.

Većina derviša, lakrdijaša, filozofa i pesnika koje sam sretao po zabitima Orijenta su se slagali u jednom: nema tamo ničega što je vredno napora, kako za univerzum tako i za čoveka, ne trudi se i ne razvijaj svoju individualnost. Smatrali su da oni koji robuju svojoj individualnosti pre ili kasnije zakukaju što njihovo smrtno telo pokazuje znake disfunkcionalnosti, pa se ne mogu suočiti sa samim krajem fizičkog bitisanja. Često bi se diskusije sa ovim tipovima završavale opijanjem, svirkom i igranjem u čast prirode koja se okreće, koja je prihvatljiva takva kakva jeste i koja je, u stvari, prekrasna.

Zato sam se vraćao na mesta kontemplacije i ka metafizički orijentisanim tradicijama, gde su tama i svetlost plesali i kreirali kosmičku dramu senki. Šetam Samarkandom i u nozdrvama osećam miris raznih začina, pristiglih sa Istoka i Juga. Iz tog pravca je došlo verovanje da su čovek i Bog isto. U Upanišadama se jasno kaže da „univerzum nije ništa drugo nego Sopstvo u formi čoveka. On se okretao oko sebe i shvatio da gde god se okrene vidi samoga sebe i njegov prvi glas je bio: ‘To sam Ja’. Tako se ‘Ja’ rodilo. A onda se uplašio. Kada je sagledao da oko njega nema nikoga sem njega samog, shvatio je da strahu nema mesta. Strah je nestao. Potom se podelio na muško i žensko.“

Tradicija iz koje sam potekao, i koja je ovde u Samarkandu imala svoju istočnu granicu, za par hiljada godina nikada nije predpostavila da su Bog i čovek isto. Potencirano je da je čovek grešnik u svetu korumpiranom od vajkada. Pretpostavljalo se da spasenje dolazi kroz čudo restitucije „palog” čoveka, time što je on morao da usvaja svete knjige u zajedničkim ceremonijama sa ostatkom zajednice, nadajući se u „bolje” sutra. Moralo je da prođe bar dve hiljade godina pre nego što su u tradiciji iz koje dolazim prihvatili ideju da postoje dve vrste ili tipa čoveka: introvertni tj. onaj koji se plaši, i ekstrovertni, tj. onaj koji želi. Psiholozi i filozofi su kreirali ideju modernog čoveka koji uzdiže dve ruke, jednu koja seje smrt, i drugu koja se pruža da zagrli i podeli ljubav.