Komitas

Սիրավոր լորիկ, Վիրավոր լորիկ, Լորիկ, Սևավոր լորիկ, Լորիկ ջան

Zaljubljena prepeličice Ranjena prepeličice Prepeličice, ožalošćena prepeličice, Prepeličice draga

 

Komitas – Kele, kele (Pođimo)

Jedan u nizu genija koje je izrodila tragična jermenska istorija je sigurno Sogomon Sogomjan, mnogo šire poznat po svom sveštenom imenu, Komitas. Život ovog genija i nacionalne legende predstavlja žižu jermenske muke i tragedije iz 1915. godine.

Rano je izgubio roditelje, jermenski jezik nije govorio do do 12 godine. Vrlo brzo je kod njega uočen neverovatan muzički talenat, i kao dečak prelazi na duhovne seminarije u Ečmiadzinu. Već sa 19 godina postaje monah, i tada dobija ime Komitas.

Čoveku takve širine i talenta Ečmiadzin, ili danas Vagaršapat, postaje mali, prelazi u Konstatinopolj gde organizuje hor od 300 članova pod imenom „Gusan“. Nije mnogo trebalo da mu se Evropa pokloni. Već u Parizu 1906. godine Klod Debisi kliče: „Genijalni oče Komitase! Ja se klanjam vašem geniju!“. Osim muzike, veoma su važna njegova muzikološka proučavanja. U Parizu je održao dva nekoliko predavanja.

Pored rane pismenosti i alfabeta, koje je stvorio Mesrop Maštoc, sa 36 i slova, i taj alfabet uz dodatna 3 slova se i dan danas koristi, jermeni su rano stvorili svoj notni zapis. Prema dostupnim dokumentima, prvi notni zapisi – jermenski hazi, potiču već iz 7. veka. Padom i nestajanjem poslednje jermenske državnosti početkom 16. veka, nestaje i ljudi koji su znali da tumače, objasne i prevedu notni zapis. Smatra se da su poslednji znalci hazova nestali već u 18. veku.

Tek početkom 20. veka, i pojavom genija poput Komitasa, počinje interesovanje za dešifrovanje ovog pisma. Samo zahvaljujući Komitasu mnoge starostavne pesme i melodije su ponovo oživele. Komitas bi najverovatnije možda i uspeo do kraja da dešifruje hazove, sigurno bi to bila jedna blistava karijera, i još mnogo toga šta sve nosi sobom jedna takva kometa genija poput Komitasa. Odigralo bi se to sve verovatno tako da nije bilo 1915. godine i početka masovnog uništenja Jermena u Osmanskoj imperiji. Zajedno sa mnogobrojnim jermenskim prvacima i intelektualcima je uhapšen i poslat u Anadoliju. Sasvim je sigurno da bi i on stradao tada da nije bilo par uticajnih turskih prijatelja koji su izvršili pritisak na krvnika Talat pašu. Nažalost, bilo je već kasno, Komitasova duh je slomljen zverstvima koje su njegove oči videle.  Od tada, pa do smrti gotovo da nije progovarao. Od 1916. godine prvo u bolnici u Konstantinopolju, a onda ga prebacuju u kliniku u predgrađu Pariza gde je i umro 1935. godine. Njegovi ostaci naredne godine su prebačeni u Jerevan, gde su sahranjeni na Panteonu velikana jermenske kulture.

Taj poslednji period života je tako mučenički i težak, uz vrlo malo razvedravanja stanja, Komitas tone u mrak. Pa ga na prevaru prvo odvode u tursku vojnu bolnicu u Konstantinopolju, a onda na prevaru u Pariz. Rekli su mu da je pozvan na veliki muzički kongres. Odveli su ga u bolnicu gde i da je hteo, nije mogao nakon svega da se sporazumeva sa osobljem, francuski jezik je veoma malo znao i da govori i da razume. I tako je potpuno potonuo u tamu. Po svedočenju medicinskih sestara, mada je odbijao od sebe i kalendar i sat, znao je kad je početak posta, a od svešteničke rize se nije odvajao.

Tokom Komitasovog života ostala je samo jedna jedina ploča, mada nejasno kada snimljena i gde, uglavnom ili 1908. ili 1912. godine, a na njoj Komitasove pesme.

Nekako je i zvuk te ploče došao do mene, a pre toga i mnogo šta od informacija o Jermeniji. Bolja polovina i ja odlazimo da vidimo ljude i mesta. U bife vagonu voza „Tbilisi – Jerevan“, na poziv graničara sedamo, pričamo o svemu. Razmenjujemo kontakte da se vidimo i u Jerevanu. A onda na poziv ostalih se uključujemo u družbu uz flašu „Ararata“. Spominjem Franca Verfela, Kre mi kaže da sve manje mladih Jermena uopšte zna za tu knjigu. Obrazovan čovek, nisam hteo mnogo da ga ispitujem koja mu je uloga u državnom aparatu, on mi je i preveo naslov Komitasove pesme „Kele kele“.

A onda se video taj procep, kao i faktički svuda. „Kele kele“ kojim smo nas dvoje poneseni, i „Kele kele“ turbo folk verzija nege polu-nage pevačice. Ararat onaj mitski, i „Ararat“ onaj u flaši. .. A Komitas… Komitas ima ogromnu ulicu u centru grada, spomenik, status legende uz svetitelje, mučenike, i stvaraoce, tu je i njegovo ime. I ništa manje dostojne muzičke naslednike. A najmlađi među njima, Tigran Hamasijan, napravio je malo remek-delo posvete svim velikanima jermenske muzike na albumu „Luys i Luso“ za izdavačku kuću ECM.

Pesnik Arsenij Tarkovski je 1959. godine napisao pesmu „Komitas“. Usudiću se neskromno samo da pokušam prevod prve strofe.

Ничего душа не хочет                                              Ničega duša ne bi,

И, не открывая глаз,                                                 I, ne otvorivši oka,

В небо смотрит и бормочет,                                   U nebo gleda i mrmlja,

Как безумный, Комитас.                                          Kao Komitas bezumni

 

Ostale stihove ostavljam neprevedenim …

 

Ничего душа не хочет

И, не открывая глаз,

В небо смотрит и бормочет,

Как безумный, Комитас.

 

Медленно идут светила

По спирали в вышине,

Будто их заговорила

Сила, спящая во мне.

 

Вся в крови моя рубаха,

Потому что и меня

Обдувает ветром страха

Стародавняя резня.

 

И опять Айя-Софии

Камень ходит предо мной,

И земля ступни босые

Обжигает мне золой.

 

Лазарь вышел из гробницы,

А ему и дела нет,

Что летит в его глазницы

Белый яблоневый цвет.

 

До утра в гортани воздух

Шелушится как слюда,

И стоит в багровых звёздах

Кривда Страшного суда.