Sutradan sam se spustio na parking iza hotela gde me je čekao Kambodžanac oko trideset  godina star koji se smešio pokazujući svoje blistave zube i na pristojnom engleskom objasnio mi  da je njegov zadatak u narednih tri dana da me vozi do brojnih hramova koje su turisti i arheolozi zvali Angor Vat.

Angor Vat je drevna građevina dužine pet  kilometara i širine oko šest kilometara koja je pripadala grupi hramova u radijusu od pedeset kilometara. Kada je francuski arheolog Anri Muo otkrio drevni grad u džungli izjavio je da su građevine veličanstvenije nego bilo šta što su nam ostavili stari Grci ili Rimljani.

Kompleks ovih hramova je bila prestonica starih Kmera koji su je i podizali u vremenskom periodu od samog početka devetog veka pa do kraja četrnaestog. Očigledno je da su stari Kmeri nastali odvajanjem od veoma dominantne kulture koja se početkom prvog milenijuma iseljavala iz Indije i naseljavala po ostrvima Jave i Sumatre, a zatim  po obalama i untrašnjosti današnje Kambodže. Doneli su sa sobom svoje kultove i veru u Bramu, Šivu i Višnua. Kada je Džavajarman Drugi izgradio prvu građevinu u kompleksu Angor Vata 802. godine to je označilo početak vladavine jedne superiorne kulture koja je sebe nazvala Kmer.

Prvo sam krenuo od kompleksa koji su nazvali Angor Tom što je bukvalno značilo ,,Angor grad’’ i pažnju mi je naročito privukla građevina koju su zvali Bajon. Preko dve stotine izvajanih likova kralja božanstva je na preko pedest kula ukrašavalo ovu neverovatnu građevinu.

Ona je izgrađena na zapovest Đajavarmana Sedmog u dvanaestom veku. Kule su obložene reljefima koji  veličaju vojne pobede ovoga vladara. Skoro sam se izgubio u spletu dvorišta, prolaza i prostorija koji su se nalazili u podnožjima neobičnih skulptura visokih po nekoliko metara. Cela građevina je bila oivičena sa četiri gigantska lica Đajavarmana Sedmog koji je prema svakoj strani sveta pokazivao smešak dostojan Lorda Bude. Za razliku od svojih prethodnika on se deklarisao kao budista i njegov lik je predstavljao simbol živoga boga kralja Bodisatve, a ne Šive.

Kada sam zatvorio oči zbog jakog sunca koje je prodiralo iza kula učinilo mi se da se one okreću oko svoje ose i to svaka za sebe. Pored toga što su Kmeri od Indusa preuzeli motiv planine Meru iz mitologije, oni su usvojili i jednu višnuitsku legendu zvanu ,, Bućkanje mlečnoga mora.’’ U toj legendi Višnu se pojavljuje u obliku kornjače i na dnu mora traži dragocenu ambroziju. Svoj oklop od kornjače postavlja kao postolje jednoj planini koja se okreće oko svoje ose. Ostali bogovi i demoni se obavijaju kao gigantska zmija oko planine i počinju da bućkaju more. Usled tog bućkanja mora ambrozija se uzdiže na površinu. Ambrozija simboliše zdravlje, bogatstvo i sreću u kmerskoj mitologiji. Ispred jedne od kapija Angor Toma spazio sam šanac sa vodom koja je trebalo da predstavlja ovo mlečno more. Ka hramovima su vodile avenije na čijim obodima su stajali zaštitnici, pedeset četiri deva, ili kako ih mi nazivamo bogova, i pedeset četiri asura ili demona. Oko njih su se uzdizale troglave kobre koje nazivaju nagama. One predstavljaju most između neba i zemlje.

Propisno sam se zamorio šetajući po tropskom suncu između gigantskih hramova. Samo u kompleksu Angor Tom izbrojao sam preko deset ne računajući prekrasne zidove ukrašene stotinama Buda, ribnjake i terase.  Nikada do tada nisam video ili čuo za ovakav spoj Hinduizma i Budizma. Megalomanija živog boga Đajavarmana Sedmog je, verovatno, otupila oštricu carstva pa su kmerski drevni neprijatelji koje su zvali Čampi, nadolazeći iz predela današnjeg Vijetnama, razrušili Angor Tom u petnaestom veku. Srećom nisu imali avione pa su rušili rukama, pomislio sam i seo u podnožje Terase Slonova. Ako me je Bajon pomalo izludeo svojom ekscentričnom klaustrofobijom, ovaj hram  je smirivao jer se prostirao duboko u džunglu. Razmišljao sam  o građevinskim avanturama manijakalnih vladara koji su u hramove uzidavali hiljade robova ne bi li dotakli moć bogova sa kojima su se poistovećivali. Setio sam se da je Timur, veliki mongolski vladar, obožavao umetnost i što se više udubljavao u nju on je postajao krvoločniji. Kažu, da je pola dana lično kontrolisao visok stepen torture nad svojim zarobljenim neprijateljima, a drugu polovinu je koristio kako bi disao za vratom umetnicima koji su zidali i ukrašavali palate. Takav je slučaj bio i sa kmerskim vladarima. U džungli je sedelo svedočanstvo božanskog ludila. Ovde sam se zagledao u troglave slonove i lavove između kojih su stajale Nage transformisane, spretnošću kmerskih vajara, u Garude.

Pošto sam se dobro odmorio, uputio sam se ka zapadnoj kapiji Angor Toma gde me je čekao vozač rikše. Dok sam prolazio kroz gustu šumu bacao sam  brojnim majmunima biskvite koje su bili u mojoj torbi pošto sam ih u nju stavio toga jutra. Majmuni su kreštali od zadovoljstva i u jednom trenutku poveća grupa njih me je pratila avenijom kroz džunglu.Sve me je to zasmejavalo i za trenutak mi se učinilo da su moji novopečeni drugovi ustvari sve one fantastične kamene figure iz hramova koje su nekim čudom oživele. Kada sam stigao do džinovske kapije koja je bila ispod još jedne od isklesanih glava kmerskih vladara, moj vozač je iskočio iz senke mlatarajući rukama. Majmuni su se razbežali i neki od njih su sada virili iza izbrazdanog kipa koji je polako ostajao iza mojih leđa naslonjenih na zadnje sedište rikše. Radovao sam se povratku u hotel i krevetu u ohlađenoj sobi.

Sutradan sam krenuo ka kompleksu hramova  ranije jer sam hteo da osetim buđenje sunca iznad Angor Vata, hrama po kome je sve i dobilo ime. Angor Vat je veličanstven mauzolej, hram i rezidencija kmerskog vladara Surjavarmana Drugog koji je vladao od 1113. do 1150.godine. Do centralne građevine došao sam kamenom avenijom koja ga je vodila pored gigantskog veštačkog jezera.

Opet je aveniju oivičavala armija troglavih zmija, lavova i garuda. Kada sam napokon ušao u hram, imao sam utisak da sam došao na mesto gde se bogovi neprestano zabavljaju. Ili ratuju. Surjavarman Drugi je bio poznat i kao Vrah Višnuloka jer je verovao u Višnua i samim tim da je  on  njegova inkarnacija.Trideset godina kasnije, kada je već pomenuti Đajavarman Sedmi ukinuo hinduističko trojstvo i Višnua zamenio Budom, umetnici su se trudili da dodatnim naporom u hramu zadovolje novog kralja i novo božanstvo, na način da su Lord Buda i Višnu delili isti osmeh. Setio sam se jednog hindu nacionaliste iz Njujorka koji je tvrdio da je Buda Višnuov avatar i sada sam to mogao da vidim u interpretaciji umetnika iz dvanaestog veka. Ovo je bilo jedno od retkih mesta na planeti gde su se dva drevna načina razmišljanja suprotstavili jedno drugome. Hinduistička osnovna teza je da je svet posledica lažne iluzije nametnute nad istinskim bitkom bramana, kao na primer fatamorgana, predstavlja uvek podlogu na kojoj se zasniva. Tako je i Maja, kraljica iluzije, usidrena u taj bitak. Budisti negiraju svaku podlogu i kod njih svet koji se pojavljuje pred našom svešću objektivan je i nezavisan, samo je njegova krajnja priroda nerazjašnjiva. Prolazio sam kroz galerije koje su odvajale zgrade u kompleksu i u njima su se nalazili  ba reljefi od kojih je zastajao dah. Očigledno je bilo da je Surjavarman Drugi držao do svojih vojničkih uspeha tako da su se reljefi sa motivima borbe prostirali duboko do ivice gigantskih zidova. Kraljevi umetnici su suptilno izmešali istorijske borbe svoga vladara sa jednom mitskom borbom zapisanom u Ramajani, te se na reljefima video mitski Rama, inkarnacija Višnua, u obličju samog kralja Surjavarman Drugog. Pomislio sam kako ni ovom kralju nije zafalilo samopouzdanja da se uzdigne do samih bogova. Ispostavilo se da su Surjavarman Drugi i njegova elita uživali maksimalno u ovozemaljskim čarima, jer kada ba reljefi nisu prikazivali krvoprolića oni su sadržavali stotine, ako ne i hiljade, devata i apsara koje su, smeškajući se, zurile u mene i ostale turiste.

Devate s frizurama na kojima bi pozavidele mnoge holivudske glumice su bile boginje plodnosti. Drevna Jakši je njihova majka i apsare pletu svoje kose na način da se one spajaju sa granama najdivnijeg drveća u punom cvatu. One su, isto tako dovođene u vezu sa Šakti, boginjom Majkom koja kontroliše žensku kosmičku energiju i koja je Šivin alter ego. Kao vitalna energija u prirodi, devate ponekad drže cvet plavog lotosa iznad svoje glave. Apsare su predstavljale nimfe koje neprestano igraju. Nisam se penjao kao ostali turisti na vrh jedne od kula gde je bila prostorija iz koje su posetioci mogli da osete ili sagledaju veličinu Angor Vata. Bilo mi je dovoljno da iz njihovog podnožja blenem ka rebrastom vrhu koji prodire kroz tirkizno plavo nebo. Sa visine, smešio mi se Lord Buda, statua novog božanstva koje je zamenilo staro i čekalo da bude i samo zamenjeno.

Trećeg dana odvezli  su me dvadesetak kilometara severnoistočno od Angor Vata. Ovoga puta sam izabrao hram koji je u potpunosti bio posvećen hinduističkom kosmosu.

Lord Šiva je dominirao i skoro na svakom koraku sam se sretao sa njegovim lingamima. Ponekad su oni bili grupisani u kvadrat koji je podsećao na mandalu. Hram se nije dizao toliko u visinu već je bio sastavljen od više građevina skoncentrisanih u jednu celinu. Kmeri su ga nazvali Bantej Srei i verovalo se da je nastao kao plod zajedničkog rada dva brata bramanskog reda, Jađnavaraha i Višnukumara. Ceo kompleks je bio završen 967. godine i braća koji su bili unuci kralja Haršavarmana su želela da ostave iza sebe prekrasni hram koji je veličao Bramu, Višnua i Šivu. Ovaj hram je otkriven od arheologa tek pred Prvi svetski rat i bio je  poznat i po tome što je veliki francuski pisac i istoričar umetnosti Andre Malro pokušao da ukrade četiri statue apsara. Bio je uhvaćen i kažnjen sa novčanom globom. Pomislio sam kako se kolekcionari umetničkih dela često mogu nazvati lopovima i za trenutak sam se mislima vratio u Njujork. Primetio sam na zidovima kompleksa, pored već meni poznatih naga, garudu, apsare i devate, da su oni išarani  sa predivnim reljefima cveća. Jedan od Kambodžanskih tumača koji je bio u blizini objasnio mi je da lica koja izviruju iz cveća nisu devate, već su to jakšis i jakšas, muški i ženski šumski duhovi. Za lava koji ima četiri ruke, Kambodžanac je rekao, da je to Simha koji se često pridružuje morskim čudovištima u obliku četvoroglavih zmija naga. Još sam naučio da je božanstvo koje je sedelo na troglavom slonu Indra i da Višnu ima svoju životinjsku formu. Dok sam napuštao hram spuštajući se niz rečicu koja ga je obavijala, u šumi sam primetio da su nekada davno pustinjaci koji su živeli u njoj dubili stene u rečici i oko nje. Izgledalo je sve to kao neobična izložba u prirodi koja me je uveravala da su se pripadnici raznih kultova muvali ovde pre nego što je kmerska civilizacija nastala. Izdubljeni lotosi u kamenju koje je zapljuskivala bistra voda neke  vrste potoka koji teče kroz džunglu, podsećala me je na prvobitni haos iz koga se rodila želja za životom. Zvuci prirode su izazivali kod mene jake emocionalne i mitske reakcije, često stvarajući zapanjujuće prizore i priče koji premošćuju vreme i geografsku udaljenost. Pokušavao sam da prodrem u istančanije vibracije tela, što je bliže nivou ćelije,  u sam puls energije koja prolazi kroz telo. Na ovom putovanju sam naučio da osluškujem samog sebe. Izgledalo je da priroda oko mene podržava taj novi talenat koji sam otkrio da imam. Hodajući vijugavim putem naleteo sam na svog nasmešenog vozača rikše. Ispostavilo se da me lojalan Kambodžanac nikada nije izgubio iz vida i sada me je vozio ka mističnom mestu koje su zvali Ta Prohm. Ovo mesto duboko u džungli je izgradio Đajavarman Sedmi, isti onaj koji je sazidao Bajon, pošto se preobratio u budizam. Ta Prohm je hram koji je posvetio svojoj majci nazvao  Prađnaparamita, divna majka svih Buda i ,,perfekcija znanja.’’ Nekada je oko dvanaest hiljada ljudi živelo ovde od kojih su skoro osam stotina njih bile igračice. Posle Đajavarmanove smrti sveštenici su pokušali Kmere da vrate obožavanju strogo hinduističkih božanstava pa su reljefi Buda bili glačani do neprepoznatljivosti. Ono što kralj svih megalomana Đajavarman Sedmi, koji je podigao ovaj kompleks 1186. godine, nije mogao da predvidi je da će priroda sama dodati svoj deo na rezultate njegovih vizija. Istegao sam vrat gledajući drvo koje su lokalci nazivali Ceiba i koje je izbijalo iz jedne od palata, prostirući se oko pedeset metara ka plavom nebu. Okolo su gigantski fikusi obavijali svojim korenjem čitave zgrade i davali prizoru neki veoma drevni izgled. Kao da su drevni bogovi, čija imena nismo zapamtili, izbili iz zemlje i stavili do znanja i kralju i kleru da sve to ,u stvari, pripada njima. Prolazio sam hodnicima kroz fascinantan prizor simbioze prirode i umetničkih dela gde su se Bude izvijale oko grana i apsare virile, ovoga puta, kroz pravo lišće. Šivin lingam je sada bilo gigantsko drvo koje je širilo svoje grane nad celom scenom i uveravalome  da se nalazim na veoma specijalnom mestu. Jedna od prvih radnji pobednika je bila da ponovo uspravi to kolosalno brvno, simbol suverenosti. Da bi Cezara ponovo popeli na pijedestal, bilo je potrebno postolje od stotine hiljada leševa.

Pošto sam se vratio u Siam Rep, dosta iznuren, seo sam u kmerski restoran i naručio lokalnu hranu. Pomislio sam kako je drevna kmerska civilizacija doživela sudbinu rimske ili grčke civilizacije. Zajedničke su im bile kratkoće trajanja usled degeneracije sopstvenog stanovništva i navale varvarskih masa. Zapadne civilizacije su odvojile čoveka od univerzuma dok su ga istočne spajale sa njim. Kmerska civilizacija kao da se izgubila u dilemama ovih dveju. U svakom slučaju, bio sam fasciniran Angor Vatom. U stvari, tako je bio jak osećaj sjedinjenja sa prirodom, sve te skulpture, drveće i reke, da sam polako gubio balans između sna i jave. Dok sam večerao Tom jam supu u jednom od restorana Siamrepa, učinilo mi se da se šrimp koji sam držao u kašici, uspinje poput Šivinog lingama iz Ta Prohma.