Када нам недостаје вољена особа, када је далеко, а ми осећамо потребу за њеним присуством, каже се да чезнемо за њом. Ми желимо да она што пре буде са нама, нестрпљиво и не без дозе туге, али са вером у будућу радост ишчекујемо поновни сусрет.

На енглеском,  нестрпљив човек је anxious – анксиозност се препознаје као специфично стање немања стрпљења,  док се чежња, у смислу најближем српском језику, препознаје као посебна врста страсти или жеље за поседовањем – yearning, desire, или longing, које има готово просторни смисао.

Посматрана у мотивaционом смислу, чежња може да буде подстрекач на одређену активност, потрагу, излажење из уобичајеног, била та потрага физичке или искључиво менталне природе. Може се рећи да је чежња љубав, са жељом за непосредним контактом са предметом љубави, односно вољеном особом.

Код Арапа/Персијанаца/Турака, односно у исламу (суфизму), оваква чежња је предуслов за полазак на човечији пут проналаска Бога, то јест једини прави почетак тог пута, једна врста неутешног стремљења, које се касније, поунутрашњивањем (односно променом или префигурацијом онога ка чему је упућена) препознаје као чежња за узвишеним, за божанским. Просто речено, ко може да снажно чезне за другим људским бићем, можда може и за Богом. Овде је битно нагласити да Бог овде није схваћен, или пре, ‘наслућен’ као некакав ентитет или објекат у западњачко – картезијанском смислу, већ пре као личност-у-свакој-личности, сила, енергија и сам услов постојања било каквог персоналитета. Како је сваки лични, иконијски осећај божанског потекао са Истока, и у исламу и у православном хришћанству се вера и аскетски труд (подвиг) ка досезању божанског посматрају као једна врста стремљења, увек скопчаног са дисципиновањем себе зарад постизања истог.

Западњачка префигурација овог рецепта би била: воља, ограничена разумом, кроз лишавање и не нужно разумевану, али постојану праксу, води до онога што је разуму непојмљиво. С друге стране, чежња, стремљење ка ономе што је суштински неизвесно, јер је сумња, у смислу потенцијала резигнације, пада, увек укључена, је један од типова Источњачке парадигме (овакав образац видимо код Руса, нпр Достојевског). Код исламских/источних народа, постигнуће је увек везано за неку врсту насладе (не нужно материјалне-физичке), уживање, хедонизам, екстатични самозаборав, док је код западњака то увек остварење циља, некаква самодовољна испуњеност, произашла из себичне жеље која дисциплинује опсесијом. Код персијских песника например, таква жеља никада није себична, већ самозаборављајућа, жеља за саучествовањем, за бивањем у присуству оног жељеног. Овде нема оне готово урођене потребе за доминацијом над објектом, он није тражен да би се поседовао, већ да би се осећала потпуност у његовој близини или сједињености са њим.

Дакле, љубавна чежња (према жени или пријатељу) сматра се некаквим ‘нижим ступњем’ чежње за божанским код иоле освешћеног бића на Истоку. Чежњом се такође назива и неодређени осећај немира, неиспуњености, жеље за нечим неодређеним и недостижним, за некаквим употпуњавањем себе.  Код западњака, исти осећај се, према општеприхваћеним фројдовским, или у мањој мери прихваћеним кјеркегоровским поставкама, посматра као анксиозност, ангст, стрепња, егзистенцијална тескоба. Вечито уплашен и вечито у грчу, увек песимистичан и у страху од неочекиваног и разумом неприступачног, западни човек не разуме овај осећај који некад ниче у њему, и логично, а логика му је најјача страна, претпоставља да он може представљати претњу по његов, ка беспрекорно организованом поретку живота једино стремећи ум. Свака фобија, неуроза или психоза креће од тескобе, а гвоздени разум не дозвољава да се тај осећај доживи и схвати као ништа друго до опасност.

У култури увек традиционално преоптерећеној оним што је разумско, подложно анализи, овај осећај се не сматра светим, духовним, па чак ни само узвишеним, већ нечим чему треба приступати терапеутски, нечим што треба да се третира, лечи и сузбија, и што се посматра само кроз своје телесне манифестације. Стога су, на Западу, они симптоми који се приписују сигурном присуству анксиозности (убрзан рад срца, губитак апетита, плитко дисање, «лептирићи у стомаку», пад концентрације и радне мотивације), или оног извиканог стреса, увек, гле чуда, исти они који се појављују код особа, које су тек ето, заљубљене, најчешће несрећно. Овај пример како се исте телесне манифестације једног душевног феномена или осећаја различито интерпретирају, у зависности од угла посматрања или типа стимуланса који их изазива, још један је од оних који илуструју сву шизоидност Запада. Чак и када овакве телесне осећаје изазивају мање апстрактни стимуланси (трема, тешке животне околности итд.), они се на Истоку увек посматрају као нешто позитивно, као показатељ активности душе, животности, непасивног односа према постојању, покретач стремљења ка бољем, док на Западу изазивају страх, још већу несигурност и збуњеност, и рука сама посеже за медикаментима.

У Хомо балканикусу се може приметити константна напетост ова два принципа (овде илустрованих на примеру чежње), која најчешће остаје неразрешена. Разрешена, претвара се у укрштај који је карактеристичан за сваки план хетерогене, суштински дуалистичке балканске културе. Бивајући заробљен, и идејно и просторно, између две опречне културе, два погледа на свет, кроз које се одсликавају и апсолутно сви други дуализми, све до оних основних, Балканац, најчешће без икакве свести о томе, импулсивно поступа по једном или другом коду, не разумевајући дубине своје (такође споља наметнуте), у бити источњачке, православне вере, као ни површност оне, историјски мало касније усвојене, западњачке вере у разум, док и једну и другу пречесто погрешно интерпретира. Ако постоји разумевање, једино што се разумева је спиралност кретања из једне крајности у другу, где је оно што циклус тог кретања понекад мења из кружног у спирални – моменат личног избора, вољне одлуке да се уздигне изнад затвореног круга, што је на крају крајева, in potentio одлика сваког умног бића, па било оно с Балкана, или из неког другог културног миљеа. Штавише, скоро сва овде наведена запажања се могу применити на сваког становника постмодерног, хибридног, информацијама презасићеног света у коме су се све културе стопиле у смрдљиву смесу у којој се никаква појединачност више не може препознати, нити је пожељно да уопште и постоји. Опет, Балкан је специфичан ако ни по чему другоме, онда бар по томе што је ова хибридност и укрштај код њега одувек постојала и представљала његову готово суштинску одлику; и пре информацијске ере и брисања културолошких граница, и пре савремених миграција с Истока на Запад, Балкан је био суштински хетероген културно-географски простор, раскрсница на којој су се укрштале све кретње и интереси, и где су најгоре пролазили они који су се ту задржавали.

Ако се, дакле, нешто може назвати специфично балканским у овој бесконачној кретњи појединца с ових простора из једне у другу крајност неуништивог колоплета дуализама, онда је то тај балкански интензитет афектације, та потпуна уроњеност у слеђење једног од два принципа, вероватно интензификована специфичним психогеографским, културолошким и егзистенцијалним околностима, али и карактеристичним менталитетом, довољно балкански парадоксално, често готово инхерентно пуним немогућности истинског разумевања за било шта што долази споља, али спремним на мимикрију, на подражавање спољних обележја посматраног. Например, кад Балканац чезне за нечим, он то чини фанатично, опсесивно, потпуно заборављајући на све осим објекта своје чежње, упућујући сву своју енергију ка њему, а када та чежња у неком тренутку ослаби и згасне, он се са подједнаким жаром баца у нову, за неким можда новим објектом, понављајући исте грешке или исте кораке или исти циклус, само са другачијом премисом или у другачијим околностима. Балканац је у оваквом кретању најчешће тек сламка у вихору судбине, то јест неуништивих циклуса на које најчешће нема ни воље ни знања да утиче. Нека врста упорности се овде може запазити као једна од главних одлика онога који је актер или марионета ове динамике. Ова упорност, остајање-ту-где-је по сваку цену, и у менталном и у физичком смислу, трпљење удара онога од чега је слабији, била то судбина или непријатељ, била је и остала још једна суштинска одлика Балканца. Будући подручје пуно промена, контрадикција и напетости, Балкан има готово бесконачан потенцијал испољавања свих одлика сваког појединачног поларитета, у апсолутно сваком дуализму, па и оном Исток/Запад, доводећи их пречесто до гротескне искривљености, типичне за његово неразумевање и непоунутрашњивање суштина тих одлика, већ слеђење пуке форме, које се доводи до крајности са најчеће комичним резултатима (дневнополитичке прилике и медијска сцена на Балкану су добар показатељ ових тврдњи). Најближи Балканцу ипак остаје онај древни, палеобалкански, племенски поглед на свет; необуздана, атавистичка, дечја способност да се буде одушевљен; он остаје дете на позорници света – не разумевајући правила игре, а ипак упорно покушавајући да учествује, ово дете увек бива кажњено или маргинализовано као непожељно, али оно ипак упорно покушава да се укључи и заузме страну, жилаво и неразумно, постепено разумевајући појединачна правила, али никад не стичући комплетну слику, увек обмањено и преварено од стране старијих играча, увек нежељено и изманипулисано. Најгоре пролази, наравно, кад не заузима страну, већ игра на своју руку, из ината. Онда мора да буде уклоњено, да не смета осталима.

……………………………………………………………

Милан Вићић